Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Korisni, uzbudljivi PIN

Bili smo u Skoplju i posetili PIN – međunarodnu muzičku konferenciju i šoukejs festival. Sve se odvijalo u MKC-u (Mladinski kulturen centar), od 24. do 26. novembra 2022. godine, u organizaciji kompanije „Password Production”. Evo priče o tome…

Autor: Marija Vitas

Pantaloons, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Stefan Samandov)

Za mene je ovaj PIN imao jedno posebno značenje: bilo je to zaokruženje svih (profesionalnih) putovanja koja sam preduzela u 2022. godini. A bilo ih je zaista mnogo! Iskustva su to važna i lepa, ali druga strana medalje kaže da sam od aprila naovamo prečesto ispadala iz ritma svakodnevnog rada i da sam svaki put bila u ozbiljnoj frci prilikom pripremanja tri festivala – majskog „Ring Ring”-a i septembarskog „Todo Mundo”-a u Beogradu, te novembarskog „Pocket Globe”-a u Novom Sadu…

No, sva ta lunjanja jesu uzbudljiva i korisna. Učvršćuju se ili grade nova poznanstva, analiziraju dosadašnje i razmatraju buduće saradnje, jača se komunikacija, a sluša se i muzika.

Panel ”Creativity vs. Bureaucracy!”, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Sve je to, na svoj način, doneo i PIN, jedinstveni skup na Balkanu koji Login Kočiški organizuje u Skoplju od 2012. godine, pakujući nemački perfekcionizam u balkansku foliju. U prevodu: sav taj bogat i dinamičan splet šoukejs-nastupa, panela, ručkova i večera odlično funkcioniše, dok se istovremeno osećate opušteno, prijatno, bez prenaglašene biznis-estetike događaja, kakva, recimo, prožima WOMEX.

Tako je na PIN-u sasvim normalno da se, u trenutku predaha u nizu razgovora sa ljudima, usred te iste gungule zavalite na neki od brojnih lejzi-begova, izmeditirate sa pivom u ruci ili, pak, odigrate stoni fudbal sa neiskusnim detetom koje je očarao ovakav vid razonode. A onda se ponovo vratite razgovorima ili šoukejsovima – koji jesu važan aspekt, pa i baza ove međunarodne konferencije.

Дeva, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Stefan Samandov)

Pored  dva panela, na kojima smo učestvovali Bojan Đorđević („Creativity vs. Bureaucracy”) i ja („Sounds of Europe”), ispratila sam i „duet” Balaža Vejera (Balázs Weyer) i Sare Vuletić na temu „Balkan MOST // under the bridge!!”, kao i panel „Content creation revolution”. Bilo je tu još puno tema koje su me privlačile, ali… Bogat program podrazumeva da se mnogo toga propusti. A slično je bilo i sa šoukejs-koncertima.

OD FROSINE DO MKC KLUBA

Inače, PIN je muzički raznovrstan događaj, sa nešto većim naglaskom na roku i elektronici u poređenju sa, recimo, world muzikom. Stoga sam, praveći izbor staza za sopstvenu muzičku šetnju, uglavnom išla na nastupe umetnika povezanih sa world-om. To je podrazumevalo da pored jedne od sala u MKC-u – „25. maj” – doslovno samo prolazim, ne zbog toga što moji roditelji nisu bili „titoisti”, već zato što zvuk koji je odatle dolazio ne pripada (više) mojoj interesnoj sferi, a i sam tip provoda, u buci i masi (mladih) ljudi, nešto je što sam definitivno ostavila u „ludoj” prošlosti i što me više „ne radi”. Naglašavam da ovo nije nikakva kritika koncerata, već samo priznanje svog, nešto drugačijeg, 40+ koncepta življenja.

Atmosfera na PIN-u, Skoplje, 2022 (foto: Zewlean Icarus)

Elem, sala „25. maj” se nalazila na putu između „Frosine” i „MKC Kluba”, u kojima jesam ispratila nekoliko zvučne nadražaje. Zanosne, eterične, nežne, energične, temperamentne, strasne, razigrane, iščašene… Potrudila sam se da obuhvatim što više makedonskih sastava, jer je world music scena ove nama bliske zemlje sve življa, a osim toga, naš festival „Todo Mundo” pokazuje poslednjih godina sklonosti ka dovođenju sastava iz Makedonije, pa je uvek dobro biti u toku.

PRIRODA I KOSMOS

Na šoukejs Dua Dobrile i Doriana smo zadihani uleteli odmah po dolasku u Skoplje, a nakon protrčavanja kroz hotel „Solun”, gde smo se administrativno zapljunuli i ubacili kofere u sobu. Bio je ovo već treći put u roku od 15 meseci da uživo slušamo divan dvojac, koji smo imali u programu devetog „Todo Munda” (2021).

Zatekao nas je poznati koncept: šumska vila Dobrila (glas) zavodljivo baje, praćena ritmičnim zvucima prirode (ud) i kosmosa (live looping), kojima staloženo upravlja Dorian.

Kao i uvek, njihova basma, zasnovana na tradicionalnim pesmama, bila je okrepljujuća, a među numere sa albuma Apocryph ušunjali su se i neki novi poduhvati, koji potvrđuju da umetnici imaju jasan put, ideju, te da grade neponovljivu atmosferu. Čisto uživanje!

Na koncertu Dua Dobrila i Dorian PIN, Skoplje, 2022 (foto: Stefan Samandov)

Sasvim kratko sam osmotrila koncert slovenačkog sastava Pantaloons. Donekle podsećaju na energiju i stav srpskog benda Naked, ali sa slabije izraženim konceptom i umetničkim stavom. Potom sam se nešto duže zadržala uz muziku koju pravi Дeva (Dorina Takács), veoma mlada autorka, pevačica i producentkinja iz Budimpešte, svestrana, sa solo-pričom koju plete na DIY osnovama, baveći se ujedno i dizajnom svog artwork-a.

Iza Дevinog polućiriličnog slovenskog imena kriju se mađarsko-folklorni izvor inspiracije, ambijentalni zvuk, sanjivi vokal, elektronika, semplovanje, te smooth izraz koji fino, digitalno pulsiranje basa samo podstiče.

Volela bih da sam njenu дevičansku muziku slušala u sedećem položaju, ali i ovako sam, čini mi se, uspela da se otvorim za muzičke poruke koje su, za sada, materijalizovane na albumu Csillag. Nije ovo moja šoljica čaja, ali su mladi ljudi poput Дeve blagodet za našu planetu. Ili, makar, region.

ZVUCI BALKANA

Na koncertu Divanhane, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Isto kao tog četvrtka, i u subotu sam pažljivije odslušala dva šoukejsa. Donekle su se preklopila, pa sam se u jednom trenutku (teška srca) odvojila od skakutave zaraze koju Divanhana naročito širi od albuma Zavrzlama, da bih stigla na nastup makedonskog pupoljka u fazi rascvetavanja – Zarine Prvasevde. Jer, Divanhanu sam slušala nebrojeno puta uživo (samo u ovoj godini dva puta, ne računajući Skoplje), a uspela sam da i sada čujem obe meni tako drage pesme: „Na Kušlatu se mahrama vihori” i „Emina”. Jedna autorska, druga stara, znana – obe pesme krase vrhunski osmišljeni aranžmani i sasvim drugačije raspoloženje u odnosu na gorepomenute raspašojke, takođe neodoljive i briljantne.

Divanhana je stručno grejala publiku i ubirala vedre reakcije, egzaltirane uzvike i snažne aplauze.

Izašla sam iz „Frosine”, praćena ritmom dvojke, i sišla do „MKC Kluba”, radoznala kao sova. Jer, Zarina Prvasevda je za mene relativno novo ime, a skoro je objavila odličan album (Eho) i nedavno bila u Beogradu radi promocije u medijima.

Ambiciozna je, želi da uspe u svojoj muzičkoj profesiji, a pritom je krase odličan vokal i sigurno vladanje scenom. Uz upečatljiv autfit, Zarina je delovala moćno i već sada ima svojevrsnu vlast nad publikom.

Iako je na evropskoj world music sceni Divanhana mnogo krupnije ime, Zarina je ovde, u Makedoniji, u Skoplju, privukla više posetilaca, i to mladih, vidno oduševljenih njenom interpretacijom pesama sa Balkana. Postoji samo jedan zadatak koji Zarina treba da reši i verujem da će joj se pootvarati kapije izvan rodne zemlje. Treba da nađe svoj zvuk, koncept i prepoznatljivu priču, u kojoj muzičari (sve vrsni svirači) ne deluju kao najmljeni kvalitetni instrumentalisti i vešti tumači etno-džez jezika, već kao integralni deo Zarinine umetničke poetike.

Zarina Prvasevda, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Po šoukejs-programu najintenzivnije sam se kretala druge večeri, u petak, posetivši čak šest koncerata. Makedonska Baklava je draga ekipa, imaju svoj specifičan autorski pristup utopljen u folklor Juga, međutim, uvek mi kod njih nešto nedostaje, možda veća prisutnost, energija na sceni i u muziciranju, kao i pažljivije razrađeni, autentičniji aranžmani.

Osećam potrebu da naglasim da se u iznošenju utisaka o koncertima u dobroj meri vodim fenomenom „eksportabilnosti” konkretne muzike/benda, ne fokusirajući se na sam koncert kao takav. Jer, ipak je reč o šoukejs-konceptu. Dakle – Muziko, pokaži se, da bi te neko možda „kupio”!

PUURUUT

Puuluup, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Ovo veče su obeležila i dva neobična „duuuuuua” iz Estonije, delimično se preklopivši. Ženski Duo Ruut sam već slušala uživo, na festivalu „Sharq Taronalari” u Uzbekistanu, 2019. godine, dok mi je muški Puuluup bio poznat samo kroz dva albuma koja su objavili.

Koliko god ova dva dua bila različita, svaki sa svojim specifičnim programom, postoji tu neka nevidljiva nit, pa nije čudo što su tokom zajedničkog leta ka Skoplju u šali došli do objedinjujućeg imena: Puuruut. Ima nešto lepršavo, vazdušasto, natprirodno i bestelesno u oba slučaja, a što je kod dua Ruut još vizuelno pojačano eteričnim spoljašnjostima dve plavokose kantautorke prozirnog tena.

Duo Ruut, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Tradicionalni estonski instrumenti su i kod Ruut-a (citra) i kod Puuluup-a (talharpa) temelj originalnog umetničkog i autorskog izraza, u koji se prelepo upliću i vokalna dvoglasja, te žanrovsko nadletanje world music i pop dolina. Dodajmo tome i dobru dozu muzičkog i verbalnog humora u korist dua Puuluup, kao i veće učešće elektronike i looper-a u njihovoj karijeri. Svakako, oba sastava su vrlo zgodna za „uvoz” na festivale, onda kada želite da svojoj publici ponudite nešto osvežavajuće, inspirativno i neopterećujuće.

Uspela sam da zahvatim delić nastupa austrijsko-nemačkog benda Takeshi’s Cashew. Dobra ekipa svirača, koja sa odličnim gruvom vozi kroz krautrok, kumbiju, afrobit… Izraz je gotovo retro, ali nimalo izlizan i možda im samo katkad nedostaje većeg kompozitorskog zanata, da bi se ideje na što bolji način formulisale i sprovele od tačke A (početak) do tačke B (kraj numere). Bez sumnje, Takeshi’s Cashew je jako dobar izbor za klupsku Evropu.

BRASS HABIBI

Džambo Aguševi Orchestra & Natacha Atlas (foto: Stefan Samandov)

Poslednji šoukejs tog petka u sali „Frosina” doneo je saradnju Nataše Atlas (Natasha) i Džambo Aguševi Orkestra. Drugim rečima, to je spoj world music dive iz Belgije, prepoznatljive po arapsko-zapadnjačkoj umetničkoj fuziji, i jednog od najuposlenijih i najkvalitetnijih Balkan Brass sastava danas, sa sedištem u Strumici na jugoistoku Makedonije.

Ovaj nov, specijalan projekat (rado bih ga nazvala „Brass Habibi”) sam po sebi privlači pažnju organizatora brojnih evropskih festivala, zasnovanu na velikom poverenju u ime i delo kako Nataše, tako i Džamba.

I dok se polako pripremaju festivalski programi za narednu godinu, u koje će ovaj primamljiv projekat biti uvršten, ja se prisećam njihovog nastupa u avgustu, na „Nišvilu” u Srbiji… Slično je bilo kao i sada u Skoplju. Nataša deluje decentno, što kod Džamba stvara latentnu tenziju dok nevidljivom palicom diriguje ovim potencijalnim spektaklom. Potrebno je, dakle, još usklađivanja i proba ovih divova, te veće sigurnosti na zajedničkoj sceni. A kad sve bude „leglo”, ma biće to sjajna priča!

GLAS U TRAKAMA

… Izgleda da je ove večeri kletva konačno poništena. Kletva koju sam pomenula letos u svom izveštaju sa događaja WOMBA u Novom Sadu, a odnosi se na to da mi nastup uživo srpskog umetnika Lenharta Tejpsa (Tapes) stalno izmiče. Tajminzi su nam se najzad poklopili.

Lenhart Tapes, PIN, Skoplje, 2022 (foto: Konstantin Kondruhov)

Lenhart je ovoga puta došao sa Mirjanom Raić Tepić u ulozi vokalne jagode na šlagu njegovog tejp-performansa. Mirjana je najpre dugo stajala u senci bine pre nego što je na istu sigurno zakoračila, odevena u upečatljiv sudar kontrastirajućih elemenata, da bi sirovost tradicionalnog ruralnog glasa fascinantno ukrstila sa psihodeličnim, oštrim, distorziranim i slojevitim Lenhartovim muziciranjem. Pritom, on je kao dete iskren, posvećen i razigran sa svojim igračkama, milim „plišanim” vokmenima, audio-kasetama i drugim uređajima, u tom smislu me podsećajući na Lorana Bigoa (Laurent Bigot) i njegove „objekte”, u koje unosi dušu i maštu.

Dok sam slušala i posmatrala Lenharta, imala sam utisak da prisustvujem pravom, istinskom činu stvaranja muzike u datom trenutku, gde vam se umetnik daje kao na dlanu i uvlači vas u svoju prirodu i proces nadahnuća.

Svakakvih motiva i frazica smo se usput naslušali, a još više evolutivnih muzičkih tokova i tejp-klastera… Jedinstveni projekat na srpskoj sceni, zaista.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Pomenula sam panele, raspisala se o koncertima… Ipak, ono na šta sada ne mogu da se osvrnem je hrana, to je posebna priča, koja zahteva zaseban, poveći prostor. Ali, imam jednu dilemu, nakon višestrukih dolazaka na PIN, OFFest, Jazz Fest Sarajevo, Beyond Europe – Sarajevo 2022… Da li se više i bolje jede u prestonici Makedonije ili Bosne i Hercegovine?

. . .