RUBRIKA: Uši pišu

Damir Imamović : Singer of Tales

Wrasse Records, 2020

Sevdah našeg doba

Autor: Tijana Stanković

singer of tales

Naslovnica albuma „Singer of Talesˮ Damira Imamovića

Već u samom uvodu knjige Pevač priča, Albert Lord, profesor slavistike i komparativne lingvistike,  piše: „Ovo je knjiga o Homeru. On je naš Pevač priča. Mada, u širem smislu, on predstavlja sve pevače priča, od prastarog vremena do danas.”

Šezdeset godina kasnije, motiv ovog univerzalnog Homera inspiriše objedinjenje jedanaest pesama na najnovijem, sedmom albumu Damira Imamovića, koji je, shodno tome, i nazvan po knjizi – Singer of Tales.

Album Singer of Tales okupio je izuzetan tim međunarodnih muzičara. Gregu Koenu (Cohen; SAD) na kontrabasu pridružili su se turski majstor kemenčea Derija Turkan (Derya Türkan) i dosadašnja saradnica Ivana Đurić na violini, koja sa Imamovićem sarađuje od 2016. godine.

damir imamovic koncert

Na koncertu Damira Imamovića, Sarajevo, Stolarija Narodnog pozorišta, 2018 (foto: Samir CK)

Internacionalni sastav čine i londonski producent Džo Bojd (Joe Boyd), koproducent Andrea Gertler (Goertler), a ton majstor je nagrađivani Džeri Bojz (Jerry Boys). Damira Imamovića čujemo u ulozi pevača, kao što i sam naslov nalaže, odnosno, svirača na tamburu i gitari.

Nakon tri godine pripreme, album je izašao u toku globalne pandemije korona virusa, koji je sa sobom doneo promene u načinu života, distancu u fizičkoj komunikaciji i preseljenje života na internet.

„To da se u vrijeme zaraze pričaju priče, jedan je od najstarijih odgovora koje kao čovječanstvo imamo. Mi jednostavno ne vjerujemo da se nešto desilo ako o tome ne postoji pjesma, ako ne postoji priča” – kaže Imamović u intervjuu za jedan regionalni portal.

Shodno tome, promocija albuma desila se na internetu i obuhvatila je socijalne mreže, video-klip najave i pregršt članaka, kojima je zajedničko priča o (novom) sevdahu. Album se, takođe, pojavio na svim onlajn platformama za slušanje i kupovinu muzike.

Kada govori o „priči” u propratnoj knjižici albuma, Imamović misli na tekstualni deo sevdalinke. On kaže da su u prošlosti priče bile toliko važne da većina slušalaca ne bi ni primetila ako bi se različite pesme pevale na istu melodiju. „Ako je priča bila drugačija, bila je to nova pesma” – piše Imamović.

Međutim, tragom popularne uzrečice Maršala Mekluhana (Marshall McLuhan) – medijum je poruka – sledi da se značenje poruke albuma krije i u kompleksno isprepletanoj, melopoetskoj vokalno-instrumentalnoj celini.

Prepliću se i idiomi različitih popularnih tokova muzike, pa tako na albumu možemo čuti elemente world music-a, džeza, kafanske i romske muzike, tradicionalnog, orijentalnog, pa i savremenog improvizovanja, i to često u istoj pesmi. Ovakva rešenja katkad nailaze neočekivano, razbijajući svaki okvir jednoobraznosti stila.

U tako širokom prostranstvu slobode izražavanja ima puno prostora za razigrano kreiranje muzičkog toka, koji prati tekstualni materijal.

damir imamović singer of tales

Damir Imamović, Sarajevo, Stolarija Narodnog pozorišta, 2018 (foto: Samir CK)

Sevdalinka je lirska pesma. Daje okvir za sagledavanje ljubavi iz različitih situacija – čežnje, neizvesnosti, gubitka i smrti, pa i erotske aluzije. Album počinje i završava osnovnim motivima – Bosnom i sevdahom. Činjenicu potvrđuje i izbor pesme „Adio, kerida” iz tradicije sefardskih Jevreja, čija je muzička praksa u određenoj meri uticala na oblikovanje sevdaha.

„Kafu mi, draga, ispeci” najpoznatija je u interpretaciji vokalnog soliste Predraga Cuneta Gojkovića i Narodnog orkestra Žarka Milanovića, a prisustvo na „nacionalnoj frekvenciji” ju je učinilo zauvek voljenom. U Imamovićevoj varijanti ove pesme kemenče zvuči kao odjek violine iz prošlosti, pa se iz njegovih paralelnih melodijskih linija stiče utisak o različitim vremenskim odrednicama, o tradicionalnom i savremenom. U tom smislu, Imamovićev instrument tambur podleže istoj dihotomiji – i on je i tradicionalan i moderan.

U pesmi „Kad bi ovo bio kraj” Turkanova melodijska linija, kojom podvlači Imamovićevu pevačku deonicu, zvuči potpuno suprotno, egzotično, uz minimalnu dozu melanholije. U istoj pesmi violina ima prateću funkciju uz kontrabas. Pizzicato Ivane Đurić na momente zvuči gotovo kao tzv. picado tehnika iz flamenka, a u foršpilu pesme „Gdje si, dragi” izuzetno inspirativno i virtuozno daje omaž romskom violinističkom stilu, i to Miloradu Mikiju Petroviću, nekadašnjoj prvoj violini Narodnog orkestra RTV Sarajevo, koji je te tonove namenio kafanskom hitu Vide Pavlović.

Ljubitelji savremenog džeza uživaće u magičnoj Puhni, tihi vjetre” koju su Koen i Imamović u duo formaciji sasvim slobodno obojili u „plavo”. Ovome je  posebno doprinela veoma osećajna vokalna interpretacija teksta.

Imamović zaista uspeva da glasom prikaže sve tanane emocije sevdaha, što daje sliku o istinitosti interpretacije i glavnoj atmosferi čitavog materijala.

Osnovni Imamovićev motiv jeste da se kroz pripovedanje današnjih pevača sevdaha održi veza sa majstorima prošlih vremena. Ovim albumom Imamović još jasnije definiše sevdah kao otvorenu formu, kroz koju prenosi tradicionalnu poruku.

Izabrane pesme su dobile savremeni aranžman, ili je u njima naglašen novi aspekt, boja, ili čak drugačiji harmonski jezik. Time je dat doprinos fundusu sevdaha, što je od izuzetne važnosti za svaki objavljeni muzički materijal.

I kao što Imamović i sam piše, „(…) svako vreme ima svoj sevdah. Svi mi, jednostavno, pričamo priče našeg vremena.”