Magazin Etnoumlje / Rubrika: Profilisanje

Slavorikanci i vera u dobro

U našem beskrajnom ciklusu „Balkan izvan Balkanaˮ, stižemo i do priče o američkom sastavu Slavo Rican Assembly, kroz razgovor sa Janom Kusom i Aleksandrom Dendom.

Autor: Ana Ćirica

slavo rican assembly

Slavo Rican Assembly (promotivna fotografija)

Oni su mladi i kreativni, a iskustvo se čuje u svakom tonu. Na njihovom sajtu vas najpre pozdrave tople reči: Hello world, We are trying to share some positivity and some light during these hard times (…).

Početkom jula 2020, koleginica iz radija mi je poslala link i preporučila sagovornike za neku priču, ako zatreba. Odmah sam pomislila na emisiju „Pozitivna tremaˮ, jer često izlazi iz okvira „klasikeˮ. Osim toga, stalno sam u potrazi za iskrenim sagovornicima, koji će pričati o onome o čemu se ne priča dovoljno.

Link je skrivao verziju pesme „Što te nemaˮ i najpre aktivirao moju staru čežnju za obradom koja će „nadmašitiˮ original. Radoznalost mi je podstakao i neočekivani muzički spoj sevdalinke i Kariba. Počela sam da istražujem tu mladu grupu, Slavo Rican Assembly (osnovanu 2017. godine), i virtuelno sam se upoznala sa Janom Kusom (1987), osnivačem, saksofonistom, kompozitorom, tekstopiscem i producentom, kao i sa vokalnom solistkinjom Aleksandrom Dendom (1987). Odlučila sam da zarazni link optimizma i vrsnih muzičara različitih nacionalnosti prosledim dalje. So – Hello world…

Reci nam, Jane, nešto o svojoj odluci da sviraš saksofon, kao i o procesu otkrivanja džeza.

(Jan): Ja sam išao u muzički vrtič. Jednoga dana, kada sam imao pet godina, morali smo da odaberemo neki instrument. Noć pre konačne odluke, baka i ja smo na televiziji gledali dokumentarac o čuvenom džez klarinetisti Beniju Gudmanu (Benny Goodman). Meni se nešto tu jako dopalo, tako da sam sledeći dan u vrtiču rekao da bih hteo da sviram klarinet. U narednim godinama se ispostavilo da i nisam baš bio previše zainteresovan za taj instrument, a kao svakog prosečnog desetogodišnjaka, mnogo su me više zanimale video-igrice i košarka. Jedva sam završio nižu muzičku školu, a mojoj profesorki svaka čast – stvarno me je dobro trpela. Potom se desilo to da je moj drug počeo da svira saksofon, instrument koji je svirao i naš tadašnji idol, čuveni NBA košarkaš Vins Karter (Vince Carter), pa sam zbog toga hteo da probam i ja. No, to se dešavalo u avgustu, kada su sva mesta u muzičkoj školi u Kranju već bila popunjena, tako da smo pronašli jednog mladog profesora koji bi mi držao privatne časove, a koji je predavao u Radovljici, nadomak Kranja. Taj super saksofonista, Blaž Trček, bio je zapravo džez muzičar, tako da je i mene uvukao u taj, za mene novi muzički svet. Muzika me je odjednom omađijala, pogotovo veliki saksofonisti kao Džon Koltrejn (John Coltrane), Vejn Šorter (Wayne Shorter) i Džo Henderson (Joe). Kad sada gledam unazad, čini mi se da je upravo džez bio ono što me je sa pet godina privuklo kod pomenutog Gudmana – dakle, možda ne sam instrument, koliko ekspresivnost, iskrenost i živost džez muzike. Inače,  pre nekoliko godina smo iz porodične VHS arhive iskopali video koji je mama snimala. Tu se, kao dvoipogodišnjak, sa tatom šetam ulicama Praga. Kada smo prošli pored jednog saksofoniste koji je svirao zatvorenih očiju, upitao sam: Tata, zašto ovaj saksofonista žmuri? Da li je zaspao? Ovo pitanje svedoči o tome da sam sa nepune tri godine znao šta je to saksofon. Izgleda kao da mi je taj instrument bio suđen.

jan kus

Jan Kus (foto: Adrien H. Tillmann)

Opiši nam put od Balkana do Kariba, sa usputnim stanicama i ljudima koji su uticali na tvoj rad.

(Jan): Ja sam Slovenac, sa malo istrijanske i češke krvi. Delomićno sam odrastao u Sarajevu, a ponajviše u Kranju u Sloveniji, gde su mi drugovi u osnovnoj školi većinom bili Srbi. Znači, definitivno sam Sloven, a i od malih nogu sam upućen u razne južnoslovenske muzičke tradicije. U kontakt sa zvucima afro-karipske muzike i latino-džezom sam prvi put došao za vreme studija džez saksofona u Hagu, gde sam postao cimer i nerazdvojni prijatelj sa danas poprilićno poznatim latino-džez trombonistom Santijagom Kanjadom (Santiago Cañada). On mi je prvi predstavio te zvukove i jako su mi ležali. Valjda zbog toga jer mi se sva ta muzika činila više emotivna, ekspresivna i avtentična od akademski orijentisanog džeza, koji smo u to vreme studirali na konzervatorijumu. Nekoliko godina posle toga sam se preselio u Njujork, gde sam preko svog najboljeg druga, basiste Dana Martineza (Martínez), krenuo da sviram prvo u sastavu jedne flamenko pevačice, a posle i sa portorikanskom latino-džez grupom fantastičnog bubnjara Fernanda Garsije (García), s kojim smo 2018. snimili i jedan od najboljih albuma godine, po izboru čuvenog magazina Downbeat. Iskustvo sviranja u tom sastavu, kao jedini ne-Latino član, kao i tri dosadašnje turneje po Portoriku, produbile su to muzičko istraživanje, koje će se sigurno nastaviti još mnogo godina.

Otkuda naziv Slavo Rican Assembly?

(Jan): Cela priča oko imena je prvo krenula kao šala. U mojoj prvoj grupi, Jan Kus Quartet, formiranoj u Njujorku, svirala su dva Portorikanca. Jedan od njih, Dan Martinez, basista grupe Slavo Rican, i danas je jedan od mojih najbližih muzičkih suradnika. Na svirkama sam se često šalio da smo mi The Slavo Rican crew. Kasnije sam video da se ljudima ta igra reći mnogo dopada, a moja muzika je ionako sve više išla u tom pravcu, pa sam rešio da koncept vredi i samim imenom nekako ozvaničiti i dodatno ga muzički istražiti.

Kako bi rečima dočarao ono što ti Slavo Rican Assembly znači i predstavlja?

(Jan): Slavo Rican Assembly je moja iliti naša aspiracija da pokažemo svetu kako su ljudske vrednosti univerzalne, te kako u današnje doba, sa svim izazovima sa kojima se borimo širom sveta, postoje i lepe, ma prelepe mogućnosti za autentično povezivanje sa ljudima iz drugih kultura, zemalja, rasa… Sve u ime ljubavi i dobre energije.

A kako bi, Aleksandra, mogao da se opiše tvoj put od Balkana do Kariba? I – ko je sve Aleksandra Denda?

(Aleksandra): Neko ko voli muzikom da istražuje taj skriveni međuprostor – između prošlosti i budućnosti, Srbije i Amerike, inovacije i tradicije, unutrašnjeg i spoljašnjeg, ličnog i kolektivnog. Moj put od Balkana do Kariba je bio sve, samo ne pravolinijski. Prva stanica posle  Beograda je bio Boston, gde sam studirala na Berkliju. Tu sam imala prilike da kroz muziku upoznam toliko različitih kultura. Pevala sam u vokalnoj grupi kenijske pevačice Vambure Mitaru (Wambura), u fjužn bendu mozambijskog gitariste Albina Mbia (Albino Mbie), u bendu indijske kantautorke Vasude Šarme (Sharma) i u balkanskom ansamblu Kristijan Karam (Christiane), koji je imao čast da se nađe na albumu čuvenog flamenko pevača Hosea Mersea (Jose Merce), nominovanog za latinsku nagradu Gremi. Nakon završenih studija otišla sam u Njujork, gde su nastavljene saradnje sa muzičarima raznoraznih žanrova – od džeza, soula, do pank-fanka i flamenko-popa. Tada sam, zajedno sa Marijom Stojnić, osnovala i srpsku tradicionalnu grupu ROSA. Potom sam otišla u Indiju, gde sam predavala na Global Music Institute-u, i nedugo nakon povratka ukrstila sam svoje balkanske korene sa karipskim, kao član grupe Slavo Rican.

aleksandra denda

Aleksandra Denda (promotivna fotografija)

Koliko je zahtevno i izazovno biti jedina žena u sastavu poput Slavo Rican?

(Aleksandra): U grupi se osećam poprilično egal sa ostalim članovima i nikada nisam imala osećaj da moram da se izborim za svoje mesto ili glas. Naravno, to nije slučaj u svim ostalim projektima, čiji sam bila deo, ali rekla bih da je mnogo češći pozitivan scenario. Mislim da to ima dosta veze sa tim da li te kolege gledaju kao muzičara, ili kao pevačicu, gde se pod tom rečju ne podrazumeva vokalni solista, već neko ko nema sveobuhvatno znanje o muzici.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Pored karipske muzike, Jane, jedan od vidova inspiracije ti pruža i sevdalinka.

(Jan): Zahvaljujući ponajviše mojoj majci, koja je bila aktivna u humanitarnim akcijama za pomoć izbeglicama, imao sam kao dete jedno iskustvo, koje je ostavilo snažan pečat u mom daljem socijalnom i umetničkom životu, a to je da sam za vreme rata odrastao pod istim krovom sa porodicom izbeglica iz Bosne, koju smo primili u svoj mali stan. I danas se međusobno zovemo rođacima. Od kraja rata sam provodio dosta vremena u Sarajevu, gde danas imam takozvanu širu porodicu i mnogo bliskih drugova. Tako sam i odrastao uz sve te zvukove koji su ostali zapisani u meni i izašli na videlo tek u poslednje vreme, otkako malo intenzivnije istražujem svoje muzičke korene. Mislim da sevdalinka, kao i Bosna sama, nosi u sebi nešto posebno, nešto vrlo specifično, to neko mešanje kultura. Putovao sem dosta po svetu i rekao bih da je jedino mesto gde sam do sada u vazduhu osetio nešto tako – Kipar.

Koje sve muzičke tradicije mogu da se čuju u tvojoj muzici?

(Jan): S jedne strane – južnoslovenska. Sviramo pesme iz Srbije, Slovenije, Bosne i Hrvatske. S druge strane – karipska, tj. portorikanska i kubanska. A sve skupa dolazi zapećeno sa velikom količinom džeza, koji smo svi studirali, ali i fanka, roka, ponekad i hip-hopa i svih ostalih zvukova uz koje smo odrastali u devedesetim.

Kažu da se pevačima u glasu čuje ono što slušaju. Šta se sve, Aleksandra, može čuti u tvom glasu i pevanju?

(Aleksandra): Verujem da se u glasu pevača krije još toliko toga – šta su mirisali, kuda su koračali, kako su živeli, koliko su voleli, šta su izgubili… Zanimljivo mi je da čujem šta drugi misle da je oblikovalo moj zvuk. Neretko, na primer, pominju imena umetnika, pevača, čijem se radu idejno divim, ali koje nikad nisam zaista posvećeno slušala, poput Radiohead, Bjork, Mari Boine, Portishead… A nekad i pogode pravo u metu, kada pomenu Džil Skot (Jill Scott), Esperancu Spelding (Esperanza Spalding), Amel Larije (Larrieux), Grečen Parlato (Gretchen)

Jane, kakve su reakcije publike u Evropi na neobičan miks koji negujete?

(Jan): Za sada jako dobre! Nažalost, pandemija nam je onemogučila kraču evropsku turneju prošle jeseni, ali stvarno dobivamo jako dobar fidbek iz različitih zemalja. Jako se sviđamo jednom radijskom voditelju iz Praga, a želeo bih da pomenem i vrhunskog mastering inženjera iz Španije, Alfonsa Alminjanu (Almiñano), koji nam se sam ponudio da masterizuje album, besplatno, jer toliko veruje u našu muziku.

Mislim da je ta kombinacija slavenskog i karipskog jako zanimljiva u Evropi, jer ljudima nudi dobar i intrigantan balans poznatog i egzotičnog.

slavo rican assembly

Slavo Rican Assembly (foto: Vianca Maldonado)

Kako sastav radi u vreme pandemije?

(Jan): Dvadesetprvog oktobra je izašao naš virtualni koncert, koji smo pripremili u saradnji sa etabliranom njujorškom institucijom Kupferberg Center for the Arts. Pored toga, ovo vreme koristimo pre svega za rad na postprodukciji našeg prvog albuma, koji je maltene završen, ali če zbog cele situacije sa pandemijom izaći tek na jesen, a u jednoj pesmi sarađujemo sa tradicionalnom srpskom ženskom vokalnom grupom ROSA, naše vokalistkinje Aleksandre Dende.

Aleksandra, kakvo ti zadovoljstvo pruža grupa ROSA?

(Aleksandra): Danas, u jeku korone, više se nalazimo onlajn nego uživo, ali mi rad sa devojkama, kao i uvek, pruža toplinu, kolegijalnost i međusobnu podršku kakva se retko sreće u ovom poslu. Negujemo sestrinstvo i povratak domovini uz zvučno putovanje kroz vreme.

Kada već pominjemo pandemiju, šta je, Jane, ono u čemu te je ona onemogućila, a šta je ono dobro što je iznedrila iz tebe?

(Jan): Pandemija nas je sve onemogućila u realizaciji brojnih dogovorenih svirki u Njujorku, gde je bend baš počeo da širi krila. U planu je bila i turneja po Sloveniji, Austriji, Srbiji i Mađarskoj, koja je takođe otkazana. S druge strane, čitav ovaj period je bio za mene na čudan način kreativan – nikada do sada nisam imao toliko slobodnog vremena, a srećom, imao sam ušteđenih para, dovoljno da mi to za sada još uvek nije veliki stres. Ovaj period mi je, tako, ponudio ogromnu priliku za introspekciju i planiranje sledećih koraka. Napisao sam mnogo novog materijala za Slavo Rican, isto tako i za jedan novi projekat sa imenom Play Ground. Pišem i muziku za jedan slovenaćko-tajlandsko-američki film, mnogo vežbam klavir u poslednje vreme, a za album Slavo Rican-a sam snimio čak i vokale, i to na španskom.

jan kus slavo rican assembly

Jan Kus, Slovenija (foto: Aleksandra Denda)

Šta je kod tebe ona skrivena pokretačka snaga koja te tera da radiš više?

(Jan): Rekao bih da je to vera u dobro u ljudima. Čuveni džez pijanista Telonijus Monk (Thelonius) rekao je da je stvaranje muzike najoptimističiji čin na svetu. Slažem se sa time. Bez vere u ono nešto dobro, lepo i humano u ljudima, ili bar u potencijal za to, bilo kakvo umetničko stvaranje nema smisla.

A koliko nostalgija može da utiče na ono što se radi?

(Aleksandra): Mislim da je nostalgija verna pratilja mnogih umetnika, kao i pripadnika dijaspore, tako sam ja dobila paket 2 u 1. Pitanje doma, kako u bukvalnom, tako i u ezoteričnom smislu je često protkano u mom radu, posebno na mom prvom EP-ju Dreamer. Čini mi se da mi koji smo otišli, kulturološki i duhovno često lebdimo negde iznad Atlantika, nikad skroz ni ovde ni tamo.

. . .

donacija poziv wmas