Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Dani žege i očaranosti

Donosimo utiske o Bitolju i world music manifestaciji Lokum Fest, koja je od 21 – 23. jula 2022, imala svoje 16. izdanje. Ovaj festival je, baš kao i beogradski Todo Mundo, deo festivalske mreže u okviru aktuelnog evropskog projekta MOST – The Bridge For Balkan Music. Na Lokum Festu smo ispratili drugo i treće veče, dok smo nastupe sastava Monistra i Plantec, nažalost, propustili.

Autor: Marija Vitas

Nekoliko godina sam se oštrila da odem na Lokum Fest i omirišem Bitolj. Želja je rasla od septembra 2017. godine, kada se odigrao moj prvi, posredni kontakt sa ovim gradom i dotičnom world music manifestacijom. Bilo je to u Balčiku (Bugarska), na međunarodnom događaju Without Borders, gde sam se upoznala sa Todorom – Tošetom Ivanovskim, osnivačem i umetničkim direktorom Lokum Festa, a osim toga i ponosnim Bitoljčaninom.

Upoznali smo se, družili, a uradili i intervju, koji je bio baza za emisiju „Od zlata jabuka” Radio Beograda 2. Priča je za okosnicu imala upravo Bitolj, slavno gradsko naselje na jugozapadu Severne Makedonije.

Na lagano zagrevanje za Bitolj, podstaknuto Tošetovom inspirativnom pričom o minulim vremenima, starom duhu grada itd, nadovezao se, 2018. godine, susret i intervju sa članovima skopske grupe Gramosteanj, koja neguje cincarsku tradiciju. Moji sagovornici, ovog puta u Negotinu (Srbija), na Festivalu vlaške pesme Gergina – Đorđi Nikolov (Šapka) i Sterija Kostovski (Dinača) – proveli su me kroz prošlost i sadašnjost makedonskih Cincara (Vlaha). Pripremajući, potom, izdanje emisije „Od zlata jabuka” posvećeno Cincarima, stigla sam opet do pomena Bitolja, tog živopisnog, multinacionalnog i multikulturnog grada isprepletane istorije, u kojoj su svoje značajno mesto imali i Cincari.

Vremenom se u glavi Bitolj iskristalisao kao mesto koje bi po svim parametrima moglo da mi udobno legne na dušu. Obožavam mešavinu kultura, nacija, vera, muzika, a uz to i miris istorije na svakom ćošku, u okruženju starih, renoviranih ili trošnih, ali u oba slučaja prelepih arhitektonskih primeraka Balkana i Orijenta… Bitolj me je unapred i napamet očarao.

Toše nas je srdačno nekoliko puta pozivao na Lokum Fest, ali „krivica” je bila na našoj strani, budući da smo svaki put u vreme Lokum Festa imali isplanirano neko drugo putešestvije. Konačno smo ove godine potvrdno odgovorili na još jedan ljubazan poziv, i proveli u Bitolju oko tri fenomenalna, vrela letnja dana, kao i dve od ukupno tri festivalske večeri.

MOJ MONASTIR

Već nas je sam smeštaj povezao sa delom bitoljske istorije. Apartman u Pansionu „Chola” se nalazi u staroj vili koja je nekada, kažu, pripadala turskom begu. Samo što smo se raspakovali, pojurili smo preko čuvenog Širokog sokaka ka Oficirskom domu, jednom od obeležja Bitolja. Tu, na platou, prisustvovaćemo drugoj večeri Lokum Festa (na istom mestu su 21. jula festival otvorili makedonska Monistra i francuski Plantec), dok će se treće veče (23. jul), pak, održati na dobro poznatom festivalskom odredištu – u Staroj čaršiji, još jednom simbolu „Grada konzula”.

Zanimljivost je da je program Lokum Festa kojem sam prisustvovala u izvesnom smislu oličavao upravo bitoljski istorijski ili aktuelni nacionalni spektar. Makedonski, sefardski, romski, cincarski, turski i drugi elementi kulture našli su svoje mesto, makar i u diskretnom vidu…

Sara Aroeste (Sarah) otvoreno je tokom koncerta iskazivala jake emocije prema sopstvenom sefardskom (i bitoljskom) poreklu. Gotovo neprestano su je preplavljivala sentimentalna osećanja povezana sa Bitoljem, Sefardima i njenim precima, Bitoljčanima – dedi, pradedi… Za nekog ko je prvi put u Bitolju, kao što je sa mnom bio slučaj, Sarin koncert ispunjen raznim pričama, a ne samo muzikom, bio je dobra prilika za upoznavanje sa ovim delom planete i njegovim istaknutim pojedincima, spomenicima, anegdotama, a sve u sponi sa Sefardima. Naslušali smo se ladino jezika, uz dozu makedonskog, budući da ova američka pevačica i kompozitorka neguje ladino u svojim autorskim pesmama, interpretirajući na ladinu i neke poznate balkanske teme, poput „Jovano, Jovanke”.

Koncert je bio obogaćen i projekcijom fotografskog i drugog materijala iz Sarine porodične arhive, što je dodatno intenziviralo doživljaj posmatrača, emotivni i intelektualni.

Uzbudljivi koncept nastupa bio je nošen najsvežijim projektom Sare Aoreste, za koji ona ističe i da je njen „najličniji projekat do sada”. Sarin The Monastir Project je podrazumevao i putovanja, terenski rad, boravak u Bitolju i Makedoniji, udruživanje sa makedonskim i izraelskim muzičarima… Krajnji rezultat kompleksnog umetničkog angažmana bio je album Monastir (Monastir je jedno od imena Bitolja), objavljen sredinom 2021. godine. Pred bitoljsku publiku bio je donet kroz Sarin visoki, nežni glas, te multinacionalnu sviračku (klarinet, sintisajzer, udaraljke, bas gitara) i pevačku ekipu, dodatno oplemenjenu gostima „iz lokala”, kakva je, recimo, Helena Suša.

Vrelina dana je popustila, predivno osvetljeni vitraži Oficirskog doma sve su više dolazili do izražaja kako je padao mrak, a šetnja klaj-klaj po platou imala je značenje dobrog brejka između sefardskog projekta Sare Aroeste i balkanske šarenice Lidije Dokuzović i njenog sastava Afion.

ŽUTE KRUŠKE

Sentimentalnost je u nastavku večeri ustupila mesto izvesnoj sakralnosti zvuka, koji dolazi pre svega iz grla (ali, mora biti, i duha) Lidije Dokuzović. Ima nešto posebno u njenom glasu, nešto što u narodnoj pesmi probudi novu, drugačiju produhovljenost.

Intervju sa Lidijom Dokuzović

Takvom glasu su podršku dali plemenito-mistični kaval (Aleksandar Jovevski), zatim izvanredno, iskričavo i sirovo prebiranje po žicama gitare (Danijel Maoduš), svrsishodno pulsiranje udaraljki (Ratko Dautovski) i toplo i živo brujanje kontrabasa u rukama Jespera Nordberga, Šveđanina koji tako dobro govori srpski (ili, možda, BHS), da vam vilica padne nakon prvog minuta poznanstva.

Taj minut je postepeno prešao u sate druženja, a poslednje večeri smo sedeli, pili pivo i naširoko razgovarali sa „Afioncima” i dvojicom divnih ljudi koji pomažu festivalu – Vladimirom i Aleksandrom – u jednom od kafića u dinamičnom Širokom sokaku.

Elem, Afion se poslednjih godina probudio iz „zimskog sna”, što je divna stvar s obzirom na kvalitet ovog sastava koji ima jasan, prepoznatljivi put, bez obzira na delimične promene ljudstva. Hvaljeni treći album Treći bilbil, objavljen pre dve godine u nezahvalno doba korone, upravo je ovog leta dočekao trenutak za promociju, no, ipak, Afion je odlučio da pred bitoljskom publikom predstavi širi repertoar, zahvatajući ponešto i sa prva dva albuma, Čudni svati (2008) i Afion (2006).

Prikaz albuma „Treći bilbil” sastava Afion

Divan izbor pesama Balkana („Karanfile”, „Šošana”, „Senjicu senjala”, „Mitra delija”, „Slavuj” i druge), lepo i privlačno aranžiranih i obrađenih, čini mi se da bi još više došao do izražaja u malo drugačije skrojenom redosledu koji bi ceo tok učinio dinamičnijim u pogledu tempa i energije. Svakako, njihova hit-pesma „Žute kruške” sa poslednjeg albuma izvedena je u idealnom trenutku, u poslednjoj trećini koncerta, ispostavljajući se kao „zlatni presek” nastupa. I, bogami, đuskalo se veselo… Nakon koncerta Afiona, mnogi su imali potrebu da priđu Lidiji i otvoreno izraze svoju oduševljenost. I ja sam to učinila, a i bio je red da se konačno „analogno” upoznamo.

NJAM-NJAM

Zaokruženje večeri u petak odigralo se u obližnjem restoranu „Kus-kus”, uz picu, pivo i iznad svega toplo, meraklijsko druženje kojim relaksirano diriguju Toše i njegovi prijatelji.

Do tamo su nas otpratile tri volonterke, od kojih je jedna završila, a druge su još uvek učenice bitoljske gimnazije „Josip Broz Tito” (priznajem da me je iznenadio podatak o nazivu škole). Uživaju u volontiranju, a jedna je naglasila da joj je ovo bar deseti put da volontira na nekoj manifestaciji i da to jako voli i smatra važnim zbog sticanja iskustva i upoznavanja ljudi. Volela bih da ovako nešto češće čujem u Srbiji.

U „Kus-kus” smo svratili još jednom, na lagani subotnji ručak, sa kog sam ponela jake uspomene na Badem salatu, čudesnu gastronomsku egzibiciju u kojoj, pored pečenog badema, učestvuju senf, pomorandža, šargarepa, zelena salata…

U istaknute prehrambene doživljaje valja uključiti i sladoled, a naročito burek koji nam je Toše doneo u subotu ujutru. Kako je burek hrana koju doslovno nikada ne jedem u svakodnevnom životu, ostavljajući je za druge balkanske sredine, kao što je Sarajevo, tako je i bitoljski burek imao za mene značenje posebnog, svečanog trenutka. I stvarno je bio dobar!

TURIZAM POD PROŽDRLJIVIM SUNCEM

Ozbiljnije prepuštanje hrani ipak nije obeležilo našu prvu posetu Bitolju, budući da užareni julski dani baš i nisu zahvalni za tako nešto. Čak nam je i turistička glad donekle bila suzbijana spoljnom toplotom, usled čega nismo zujali onoliko koliko bismo želeli. Međutim, sa raspoloženim Vladimirom na čelu, uspeli smo da obiđemo neke prirodne i ljudske tvorevine.

Osim Širokog sokaka, Stara čaršija je takođe jedna ambijentalna celina koju je besmisleno ignorisati. Ako je ne vidiš, to je kao da nisi ni bio u Bitolju. Razlika je u tome što je Široki sokak žila kucavica (i) savremenog Bitolja, dok je Stara čaršija mesto u kom se pre svega zamišlja ona živa prošlost. Nostalgičari bi rado da i danas tu vide bar neku staru zanatsku radnju, ali esnafski život je ipak u potpunosti nestao. No, bez obzira na to što na lokalima stoje natpisi advokatskih kancelarija ili modernih frizerskih salona, radoznalom posetiocu je dovoljan i sam hod po kaldrmi u okruženju starih, orijentalnih kućeraka.

Lagano trežnjenje od živopisne Stare čaršije pružila je šetnja duž reke Dragor, koja je i sama ustuknula pred nizom suvih i vrelih dana…

Mnogo starija i od Stare čaršije je svakako Herakleja Linkestis (Heraclea Lyncestis), antički grad na periferiji Bitolja, dostojanstven u svojim ruševinama i iskopinama.

Sunce nas je nemilosrdno proždiralo, ali je, srećom, tvrdokoran bio naš apetit da vidimo sve te stubove, hodnike, zidove, pozorište…

Otprilike ka Herakleji Linkestis okrenut je Spomenik Filipu II Makedonskom (u centru Bitolja, u Širokom sokaku, blizu Sahat kule i Nove džamije), kralju koji je, smatra se, taj grad i osnovao. Neki Bitoljčani vole da se našale kako je Filip II okrenut u pravcu Grčke, jer želi da se vrati kući. Neki drugi Bitoljčani ne vole ovakav humor.

Jedini pravi beg od sunca bio je kratki izlet na planinu Babu, koju lokalno stanovništvo uglavnom zove po najvišem vrhu, Pelisteru. Prošetali smo se stazama, bacili pogled na divnu prirodu, grlili balkanski endemit u vidu četinara po imenu Molika, a zadržali smo se i kod male izložbe na otvorenom, posvećene Prvom svetskom ratu.

Potom smo se vratili u lep, usijani grad.

MOJ RODEN KRAJ

Za razliku od običaja Lokum Festa, ovoga puta je samo poslednje veče bilo održano u Staroj čaršiji. Penzionersko pevačko društvo „Sirma Vojvoda” je, na prelasku obdanice u noć, raširilo božanstveni, čist entuzijazam i prelepo, nežno pevanje starih pesama. Iako sam znala da je Bitolj opevan u mnoštvu narodnih i starogradskih pesama, iznenadilo me je kad sam taj niz bisera tematski vezanih za Bitolj doživela u praksi. Čoveku dođe da se zapita: Zašto li se u Srbiji od svog tog bitoljskog blaga „zakačila” i postala popularna (samo) „Bitola, moj roden kraj”?

Dok su se članovi lokalne čalgijske tajfe „Antiko” pripremali za nastup, razgledala sam suvenire (mahom rukotvorine) na tezgama i pogledala izložbu (saradnja sa Državnim arhivom) posvećenu poznatoj bitoljskoj (cincarskoj) porodici Danabaš, ispunjenu raznim arhivskim fotografijama, dokumentima i isečcima iz novina.

Iz pratećeg sadržaja, opet sam se vratila u glavni, muzički deo Lokum Festa. Sastav Antiko je radio ono što najbolje ume i za šta redovno ubira bakšiš u lokalnim restoranima i na veseljima u Bitolju i šire. Raznoliki repertoar, čija su okosnica, opet, starogradske pesme, interpretiran glasom, violinom, gitarom, harmonikom i kontrabasom, ima lepu paralelu u srodnim ansamblima u Beogradu i Srbiji, koje bismo radije nazvali „akustičarskim” ili „kafanskim sastavom”, a ne čalgijom. Ali, princip je isti, a moja radost je bila neizmerna u otkrivanju paralela i razlika u gradskim muzičkim tradicija Bitolja i, recimo, Beograda.

NOĆNO ZNOJENJE

Istinski gruv – Gipsy Groove – obeležio je sam kraj 16. Lokum Festa. Publika je bila živahna, korespondirajući sa energijom, pokretljivošću i ubedljivošću Bajrama Kafua Kinolija i ostatkom benda. Bajram je pravi frontmen – istaknut, dominantan – dok je bend pre svega sjajna ekipa, a ne grupa izuzetnih muzičara. Odeljci sa solo improvizacijama im u suštini nisu ni neophodni, osim onih koji jesu muzički produžetak Bajramovog verbalnog predstavljanja svirača pri kraju koncerta.

Njihov izraz je potpuno moderan, moćan, eklektičan, kombinujući Balkan sa elementima regea, ska, fanka, dramenbejsa… Između autorskih stvari provlačili su svoja tumačenja nekih poznatih tema (npr. „Đelem, đelem”, „Herdelezi” itd) i sve je zvučalo pomereno, drugačije…

Koncert je bio dostojni odraz njihovih albuma, sa očekivanim skokom u smeru dobre zabave i žurke. Kosovski bend Gipsy Groove jeste ime za ples. Omogućio nam je da se čak i u kasne večernje sate dobro oznojimo u Bitolju, gradu u koji je, čini mi se, nemoguće otići samo jednom u životu.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Za sad se vraćam mislima u Bitolj i čitam knjigu koji mi je poklonio Šenol Memiš – Мојот град/Benim Şehrim/My Town, objavljenu 2012. na inicijativu Makedonsko-turskog udruženja „Mustafa Kemal Ataturk” iz Bitolja. Šenol je, pored ostalih, bio prisutan i na malom skupu održanom u sklopu festivala, na kom smo mi – predstavnici beogradskog festivala Todo Mundo, magazina Etnoumlje, World Music asocijacije Srbije, Udruženja Ring Ring i Muzičkog informativnog centra Srbije – razmenjivali iskustva i korisne informacije sa organizatorima Lokum Festa i drugim kulturnim poslenicima Bitolja.

Saradnja i druženja tek predstoje…

. . .