Rubrika: Profilisanje

Dorian Jovanović: čalgija kao nadahnuće

Dorian Jovanović (1969), Skopljanac koji je rođen u Beogradu gde je proveo najranije detinjstvo, jedan je od onih likova koji pokreću scenu, koji ne staju pred izazovima, kako umetničkim, tako i izazovima muzičkog tržišta. Sa skopskim bendom String Forces, osnovanim pre dve i po decenije, duplo mlađim Čalgija Sound System-om i najmlađim sastavom Dorian Oud Quartet/Trio, kao kompozitor, muzičar i producent učestvovao je u stvaranju desetak albuma koji su ponos Makedonije.

Autor: Oliver Đorđević

Dorian Jovanović (privatna arhiva)

Krajem devedesetih sastav String Forces (SF) bio je pravo osveženje, ne samo u Makedoniji. Nažalost, godinama se nisam vraćao muzici SF, sve dok nedavno nisam preslušao njihov i dalje aktuelni album Sogolime – ostvarenje u tom osobenom art-rok i elektro fazonu, sa uplivima folklora.

Takođe nedavno, Dorian Jovanović mi je poslao još jedan materijal, mnogo tradicionalniji i siroviji od opusa SF. U pitanju je drugi album Čalgija Sound System-a, drugog Jovanovićevog sastava koji definitivno potvrđuje njegovu „opsednutost” makedonskom čalgijom, baš kao što je to slučaj i sa najsvežijim radom sa Dorian Oud Quartetom.

Dakle, bilo je više razloga i krajnje vreme za razgovor sa Dorianom.

Ove godine navršava se 25 godina postojanja sastava String Forces. Sastav si osnovao sa Alfridom Tozievom. Da li tvoj profesionalni umetnički rad i angažman počinje sa ovim bendom?

– Godine 1989. nastupao sam sa grupom Plavajs (izvrnuta verzija reči „plajvaz“ – olovka). To nije dugo trajalo, ali sam tada drugarstvo započeo sa Vaskom Bojadžiskim. Nas dvojica i Vladan Drobicki osnovali smo (fejk)džez sastav Seth (danas poznat kao Sethstat). Sa njima sam bio do 1995. godine. Snimili smo jedan album zajedno (Seth Makes Sense, Bagi Records, 1993). Negde u maju 1995. odlazim iz ovog benda i počinjem intenzivno da radim sa Alfridom Tozievom (violina) i Sašom Trendafilovim (gitara i vokal) na stvaranju grupe po mojoj zamisli, koju sam počeo kao nekakav studijski sajd-projekat još 1993. pod nazivom String Forces. Na samom početku smo imali dva vokala, Aleksandra Stojanova i Biljanu Bogoevsku, koji su ubrzo izašli iz benda, a posle se nekoliko puta vraćali, da bismo i dan-danas, bar sa Acetom, radili zajedno. Svemu ovome prethode godine kada sam sȃm u kući sa dva kasetofona snimao i pravio muziku.

Nisam upoznat kako se String Forces (SF) doživljava u Makedoniji, ali na osnovu dugovečnosti, alternativnog pristupa i nekih tekstova na Internetu, pretpostavljam da je ovenčan statusom andergraund sastava. Kako ti sumiraš, odnosno doživljavaš dosadašnji rad SF, od prvog albuma sa nazivom benda (Profundus, 1999) koji sadrži eklektične rok pesme sa diskretnim tradicionalnim i elektro elementima, do petog studijskog albuma Sogolime (Profundus, 2017), koji je obogaćen nju vejv zvukom?

– Za mene je to jedno putovanje, koje je uspelo održati svoj autentični umetnički izraz, pri tome dostići i određeni komercijalni uspeh da bi danas bio „lepo vozilo” za različite ideje bez nepotrebnih opterećenja. Krenulo je, kao što već rekoh, još 1995. godine, mnogo pre prvog albuma, kao ambiciozni i možda pretenciozni zvuk – prog rok sa diskretnim etno i elektronskim elementima – veoma stran makedonskom području, i sa ozbiljnošću izraza i pristupom koji se nekako ne očekuju od rok sastava kakve većinom čine neprofesionalni muzičari. To je skoro bio hendikep za bend na ovom području. Da bih produžio put, meni je bilo jasno da moramo nekim stvarima drugačije pristupiti i tako smo za drugi album (Izohronija, Profundus, 2002) počeli sa najavom sa nekoliko video-spotova („Kade begaš” i „Kelari šareni”) još tokom 2001. godine (godina kada je u Makedoniji bio tzv. vojni sukob). To je imalo veliki uspeh, i kada je album promovisan 2002. godine, ceo prvi tiraž od 2000 komada bio je prodat za tri meseca. Za promotivni koncert, u julu 2002, odštampan je još jedan tiraž od 1000 komada koji je prodat u narednih šest meseci.

– Najbitnije, muzika je bila malo različita, pristupačnija, sa otvorenijim elementima folklora i elektronike. Tu je počela polako da se pojavljuje čalgija, kao popularna muzika jednog drugog vremena na istom području.

– Ja sam shvatio da ono što smo mi uradili sa ta dva albuma, omogućava da se sa muzikom (da li u ovom bendu ili drugom ili solo) krećem gde god je meni lično interesantno.

– Mi smo toliko različite muzike dotakli u ta dva albuma da smo odavno izašli iz okvira ustaljene stilske-žanrovske klasifikacije.

Uporedo sa SF, 2003. godine zaživeo je i projekat Kaldrma, u kojem su učestvovali članovi benda (bez muškog pevača) i veći deo ansambla Peceta Atanasovskog. Ubrzo ste objavili album Kaldrma – čalgiska muzika (Profundus, 2004). Pretpostavljam da je rad sa tako renomiranim ansamblom predstavljao značajno iskustvo i doneo nadahnuće za buduće stvaralačke izazove.

– Orkestar Pece Atanasovski je stvoren od učenika Čika Peceta koji su kod njega učili da sviraju narodne instrumente i direktno učili estetiku i istoriju makedonske narodne muzike. Većina njih su bili mlađa generacija gradske dece koji su se pre toga, a i posle, bavili hip-hopom, pankom, rokenrolom i sličnim urbanim formama.

– To moje interesovanje za čalgiju, i pored toga što je čalgija bila prisutna u mom odrastanju, počelo je kroz razgovore, druženja, slušanje muzike i sviranja sa Dejanom Spasovićem (kemane) koji je bio član orkestra. Tu se i rodila ideja o projektu Kaldrma, i želja da zajednički krenemo u muziku koja je bila veoma zapostavljena, a i, za nas i za njih, neistražena teritorija.

– Sa druge strane, ideju o sledećem albumu String Forces-a, koji bi bio baziran na pitanju Kako bi zvučala savremena makedonska (rok, elektronska ili pop) muzika kada bi bila bazirana na čalgiji? imao sam ja još po završetku rada na Izohroniji, ali bilo mi je jasno da to ne može da se napravi tako brzo… Kaldrma je bio prvi korak i veliko iskustvo za sve nas. Zahvaljujući ovom projektu, kasnije je osnovano nekoliko grupa (članovi ovih grupa su učestvovali u snimanju albuma grupe Kaldrma) koje i danas rada na polju world muzike: Ljubojna, Baklava, Starovski (grupa koju vodi Dejan Spasović) i Čalgija Sound System.

String Forces, 2018 (foto: Petar Ivanovski)

Dakle, 2008. godine, iz projekta Kaldrma proistekao je Čalgija Sound System. Snimljen uživo, debi album (Profundus, 2011) nije samo pokušaj da se ponovo proživi prošlost, već iznedri muzika koja živi i diše, a to nije lako učiniti u okruženju 21. veka, zar ne?

– Svakako da nije, iako je deo čalgijskog repertoara imao svoj život kroz druge, neautentične „narodne” forme, pa su same pesme i kola ostala u kolektivnoj memoriji.

– Zaživeti ansambl koji u prvi mah budi sećanja na tursku imperiju, a pri tome dokazivati tezu da je to autohton izraz gradske sredine podneblja koje se zove Makedonija, nije nimalo lako.

– Ali, tu su još uvek prisutni stariji u čijim sećanjima i dalje živi taj zvuk i koji instinktivno pevaju i igraju. I mnogi igraju odlično. Ali, ‘ajde da se vratim kako je došlo do toga, jer to nije baš tako direktno poteklo od Kaldrme.

– Ono što smo počeli kao Kaldrma tokom 2004, je projekat Čalgijske škole, kada smo uspeli da dobijemo finansijku podršku od Kraljevstva Holandije da dovedemo vrhunske poznavaoce instrumenata prisutnih u čalgiji, a koji su kod nas malo zamrli, pre svega ud i kanun, i istraživače čalgije i balkanske muzike.

– To kulminira u dvonedeljnoj intenzivnoj školi i koncertu sa Simonom Shaheen-om, Günay-em Çelik-om, Wauter-om Swets-om, Jane Kodžabašijanom i našim Zoranom Kragujevskim na klarinetu. Bilo je preko dvadeset polaznika, između kojih i naša Dobrila Grašeska – tada neotkriveni dijamant makedonske čalgije. Na njenu inicijativu, 2008. godine, grupa učesnika te škole, među kojima sam i ja, započinje Čalgija Sound System.

Ako ste se u prvencu više držali tradicije, aktuelni album Tihuvaj (Profundus, 2019) donosi i vaš doživljaj čalgijske muzike, drugačiji od uobičajenih predstava. Nastojali ste da što čistije i neopterećenije prenesete ideju čalgije kao popularne muzike jednog vremena i stavite je u današnji kontekst. Da li je strah od pogrešnog pristupa bio prisutan? Koliko ste bili obazrivi u tome?

– Strah od pogrešnog pristupa, kada si na novoj i neistraženoj teritoriji, neizbežan je. U pitanju su nijanse, tok melodije, tempo, fraziranje… Jedan okret prerano i već si u pogrešnoj ulici. Ali, na albumu Tihuvaj meni to lično nije više bila toliko nepoznata teritorija. Jedan deo tog puta sam već bio probio za vreme rada na Silky Way sa String Forces. To je treći album String Forces-a, rađen u periodu posle Kaldrme od 2004. do 2006, i kao što sam već rekao, baziran je na pitanju Kako bi zvučala makedonska savremena muzika kada bi bila bazirana na čalgiji?, a ne na zapadnim, pre svega, bluz korenima. Izdat je 2006. godine, odmah po završetku Čalgijske škole i to je bio poslednji album urađen sa Alfridom Tozievom pre nego što je rešila da se prebaci na drugu stranu bare.

– Kao što se može pretpostaviti, baziran je na sistemu skala (bliže bliskoistočnim makamima nego zapadnim skalama) koje su zastupljene u čalgiji i sa puno otvorenijih „etno” referenci. Elektronika je puno prisutnija i to je verovatno album SF sa najviše elektronike. Ja sam lično puno toga naučio sa tim albumom i to je ono što mi je pomoglo da rad na albumu Tihuvaj učini lakšim, da ga osmislim kao određeno „vraćanje kući”. Samo sam produžio tamo gde smo stali sa String Forces, i po meni, zaokružili odgovor na moje pitanje. Na određeni način, Tihuvaj sa svakom pesmom dotiče po neki sloj savremene muzike: elektronska muzika, klasična zapadna, rokenrol, pa čak orijentalne forme poput pešreva, ali i makedonski tj. jugoslovenski šlager iz ’60-ih. Sve je tu, svaka pesma vodi u neko drugo vreme i svet.

Sa kojom idejom potpisuješ projekat Axiotomic?

– To je moj solo live projekat, nastao 2007. godine, koji se bazira, pre svega, na improvizaciji u okvirima elektronske ambijentalne muzike. Glavni instrument je Stik (The Stick), koji koristim uz pomoć lupova i drugih elektronskih pomagala. Nekada ima i gruv momente, nekada postaje potpuno eletronsko, ali suština je da je to stvoreno u tom momentu i na tom mestu.

Dorian Jovanović, projekat Axiotomic, solo nastup na Radiju Kanal 103, 2011. godine (foto: Aleksandar Nikov)

Čalgija ti je u krvi, to dokazuje i tvoj aktuelni projekat Dorian Oud Quartet. Otkuda potreba za novim sastavom koji je, takođe, nadahnut čalgijom i po čemu se razlikuje od Čalgija Sound System-a?

– Moje muzičko putovanje je nekim čudnim slučajem krenulo sa džezom i zbog toga što je moj prvi instrument bio fretless bas, koji sam ja tretirao kao melodijski instrumenat, što baš nije prihvatljivo za „rokere”. I pored toga što sam kroz sve te godine pravio muziku koja je bila čak i na potpuno suprotnoj strani lepeze, interes za džezom je ostao. To što se promenilo je da sam postao probirljiviji, i danas su to samo specifični džez muzičari koje volim i sledim. Sa druge strane, jedan od bitnih aspekata čalgije, kao i drugih istočnih i bliskoistočnih tradicija, jeste improvizacija. Dorian Oud Quartet/Trio istražuje pre svega ovaj vektor, ali ne ograničeno na striktno čalgijskom repertoaru, nego i prošireno na zvučno bliske bliskoistočne i mediteranske forme. To je kao neko priklanjanje džezu, ali ne sa naglašenom vertikalnom (harmonskom) strukturom, nego više horizontalno, ka formama kontrapunkta u okviru skala koje su deo čalgijske i srodne makamske muzike.

U Makedoniji je sve više muzičara i sastava koji se interesuju za čalgiju, a nedavno je i prikazan muzički dokumentarac Ќeif (Makedonska čalgiska tradicija), nastao nakon dugogodišnjih istraživanja, koji dokazuje osobenosti makedonske čalgije. Deluje da je njena budućnost izvesna, a potencijal da bude značajnije predstavljena izvan granica Makedonije i Balkana, nikada jači. Ali, da li je baš tako?

– Taj dokumentarni film je započet za vreme Čalgijske škole koju sam ranije pomenuo i sa učesnicima koji su bili pozvani. Dug je bio put tog dokumentarnog filma da ugleda svetlost dana, da ima zaokruženu tezu i da proba da baci bar malo svetla na jedan fenomen koji je mogao biti zaboravljen. Ono što mu treba je dobar festivalski put, da ga što više ljudi vidi i dozna o balkanskoj muzičkoj formi koja je tačno na sredini između Istoka i Zapada.

– Tu dolazimo do najslabije tačke „muzičke industrije” u Makedoniji – nedostatka lokalnih promotera i menadžera koji bi tu muziku (i grupe koje rade sa tom muzikom) plasirali pre svega na world music sceni (festivali, izdanja, radio). I nije u pitanju samo nedostatak ljudi koji to rade – njih, ipak, ima – nego nedostatak hrabrosti, ako to mogu tako okarakterisati, sluha i upornosti da to pretvore u jednu uspešnu priču.

– Svesni smo svi kako world muzika dolazi u talasima iz određenih regiona: bila je indijska, afrička (generalno), pa brazilska, fado, srednjoazijska. Sada je Mali… Ali, sva druga muzika postoji istovremeno, i neka srednja vrednost slušaoca je uvek ista ako je tako plasiraš u talasima, ali suma je uvek veća od delova, je l’ da? Muzika je tu odavno, muzičari su tu, neki su mladi, neki stariji, ali još nema plasmana, još je sve lokalna priča. Bar je tako ovde kod nas.

Koliko vidim, albume sastava String Forces i Čalgija Sound System producira i objavljuje tvoj Profundus, u čijem sklopu je i studio. Da li etiketa Profundus potpisuje i druga makedonska izdanja?

– Danas je to povremeno, a priča je 1997. krenula sa tom idejom – studio, izdavačka kuća (štampanje CD-a, regulacija prava, promocija)… Rokenrol scena je u tim godinama bila veoma raznolika u Makedoniji (kao što je i sada, ali je danas ceo pejzaž muzičke industrije promenjen), a mi smo bili grupa entuzijasta koji su hteli da nešto urade da se ta scena vidi. Danas je Profundus pre svega povezan sa bendovima u kojima ili sa kojima radim.

Čalgija Sound System (foto: Maja Argakijeva)

– Najveći razlog zašto je tako je fakt da ja sve radim sam. Vodim studio, spremam izdanja, pravim neku bazičnu promocija pomoću raznih internet alatki, elektronsku distribuciju preko različitih platformi, ali u tome nema finansija ili ih ima premalo, a ja nisam hteo prestati raditi to što volim. Period od 2002. do 2006. je bio „zlatni” period. Bila je čitava ekipa nas ljudi koji smo radili na tome. I lepo se kretalo, ali pare su teško dolazile. Praktično od početka 2007. do danas, Profundus ide sa minimalnim sredstvima, a jedan čovek, koliko god bio multitasking, ne može da pokrije sve potrebe aktivnog artist rostera. Tako sam ja produžio radeći na mojim projektima i sve to stavljao u okvir Profundusa. Mala autonomna jedinica u pravom smislu. Od tada su izdata još dva String Forces albuma (Reductio Ad Absurdum, 2009 i Sogolime, 2017), jedan String Forces EP (Unsustainable Truth, 2018, prvi od tri planirana), dva albuma Čalgije Sound System (istoimeni 2010 i Tihuvaj, 2019), album projekta Undone sa Ronit Bergman (Indeed, 2012), album sastava Zdeev (Methusela, 2012). Neki od ovih su samo eletronska izdanja, ali evo radim na njihovom stavljanju na nosač zvuka, više iz neke staromodnosti nego bilo šta drugo. Eto, sada je izašao i prvi živi album String Forces-a Live at Kanal 103, kao free download na String Forces Bandcamp-u. I sledi još nekoliko takvih, jer se materijala nakupilo kroz sve ove godine, ali nije bilo vremena, a verovatno ni nekog prevelikog razloga da se to doradi i objavi. Pandemija je dala razlog za to.