Rubrika: Bez paradajza, molim!

Dve world music večeri kraj Vardara

Bila sam u Skoplju, na 18. „OFFestuˮ. Program je trajao od 3 – 8. juna, a prisustvovala sam dvema večerima, sa ukupno tri koncerta. Malijska zvezda Fatoumata Diawara je nastupila u Makedonskoj operi i baletu 5. juna, a naredne večeri su se na sceni Densing sale MKC-a smenili mađarski bend Söndörgő i domaća bleh ekipa iz Strumice, Džambo Aguševi Orchestra.

Autor: Marija Vitas

Fatumata Diavara na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Šta sam naučila na novom muzičkom hodočašću, u Skoplju? U suštini, ništa novo, osim što sam se još jednom uverila u to da je naša zemlja Srbija i dalje na niskom stupnju world music svesti. Država slabo mari za world music manifestacije, pokušavajući da udeljivanjem sporadične crkavice, zakamuflira svoju nezainteresovanost za ovaj žanr, dok radio stanice u proseku „zavrteˮ nešto što je world music s mene pa na uštap. Rezultat je masovna neupućenost, te relativno skromni odziv publike na world music festivalima i koncertima.

Stajem sa lamentom o rodnoj grudi, koliko god on bio važan.

Makedonija, Skoplje – stigla sam na treće veče „OFFestaˮ, dobro znanog festivala u regionu. Protrčala sam kroz brojčano obećavajuće ljudstvo, rasuto ispred zgrade Makedonske opere i baleta, plašeći se da ne propustim ni prvi takt koncerta. Neiskusan potez.

Ako je suditi po dve festivalske večeri kojima sam prisustvovala, muzički događaji u Skoplju „poštenoˮ kasne, na šta je i domaća publika, izgleda, naviknuta, tako da bez žurbe pristiže i sa dvadesetak minuta, uslovno rečeno, zakašnjenja.

Iz antarktički svebelog ambijenta hola, hodnika i prolaza ka parteru, ušla sam u salu, koja može da primi oko 1000 posetilaca. I bilo je puno. Može se reći da je očekivano, jer je to veče obeležio nastup malijske kantautorske zvezde po imenu Fatumata Dijavara (Fatoumata Diawara). Imam razloga da sumnjam da bi u Srbiji Fatumata okupila ovoliko ljudi, no, skopska publika jeste odreagovala u skladu sa ugledom umetnice svetskog glasa, koju nisu zaobišle ni „Gremiˮ nominacije i nagrade.

Fatumata Diavara na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Rok sa afričkim začinima

Krenulo je lagano, da bi se tempo postepeno ubrzavao i gruv povećavao. Svedeni, repetitivni motivi na električnoj gitari, karakteristični za Zapadnu Afriku, sve više su se povlačili pred rok rasviravanjima i solažama, kao i prigodnim udarcima bubnjeva. Klavijature su takvu težnju podržavale pop i rok prelivima i pasažima, te odabranim „farbamaˮ, koje bismo mogli da zamislimo u aranžmanima npr. Dire Straits-a.

Fatumata je, sama po sebi, bila upečatljiva i profesionalna, lepog i prepoznatljivog glasa (praćenog povremeno i gitarom u pevačicinim rukama), markantnog stasa i dobrog autfita, baziranog na modernom „prevoduˮ nekakve afričke haljine.

Jedini trenutak kada je sebe stavila u red tipičnih trudnica bilo je izvinjenje pred kraj koncerta, zbog toga što ne može da skače na bini, jer ima bebu u stomaku. Ali, skakalo je i plesalo oko nje dvadesetak posetilaca, koji su se na Fatumatin poziv rukom popeli na scenu da bi završnicu večeri učinili ubedljivijom.

Na koncertu Fatumate Diavare, na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Tako je zaokružena dvosatna „pričaˮ o dobrim porukama o životu, ljubavi, razumevanju, lepoti raznovrsnosti, miru, deci, zajedništvu, snažnom karakteru žena u pustinji… Mada je Fatumata već na početku druge pesme „Kokoroˮ (sa najnovijeg albuma Fenfo) naglasila da pripada „novoj generacijiˮ afričkih muzičara, koji ne govore o patnji i ratovima, već su okrenuti pozitivnim vibracijama i lepoj budućnosti, mi smo, ipak, prisustvovali jednom, za afričke umetnike tipičnom nastupu, dobro natopljenom socijalnim temama i panafrički orijentisanim eksklamacijama u melostihovima. Nekada je Fatumata to iznosila autentično i sveže, a katkad je zalazila u opšta mesta, baš kao što joj je i vokalni izraz, mahom topao i produbljen, umeo da zaluta u praznjikavim improvizacijama.

Sve bi se to, možda, prečulo, da je iza Fatumate stajao adekvatan bend autentičnog zvuka, a ne skupina muzičara koji mogu sa bilo kim u studiju ili na bini da odrade posao, ali ne i da pruže neponovljivost, svežinu i nadahnuće. Nekoliko naglih, usiljenih i neprijatnih harmonsko-ritmičko-stilskih promena u dve pesme na koncertu, dodatno su razotkrile slabosti Fatumatinog benda. Ipak, sve se to slilo u jednu pop-rok celinu, neobavezujuću, prijemčivu i zgodnu za mentalno opuštanje i, eventualno, lagano đuskanje. Pravi kompromisni koncept – rok sa afričkim začinima, na neskrivenu radost publike.

Posle koncerta je baš lepo „leglaˮ šetnja uz Vardar. Prisećala sam se, usput, jedne od posveta na koncertu Fatumate Dijavare – hita „Sinnermanˮ, na koji je Nina Simon svojevremeno stavila pečat. Fatumata je pesmu ninasimonovski „oduvalaˮ, a i bend je tu bio upečatljiv.

Ostvarenje sna: Söndörgő

Söndörgő na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Četvrto, za mene drugo i poslednje veče „OFFestaˮ, bilo je organizovano u prostoru manjih dimenzija – Dancing sali MKC-a, tamo gde je dve večeri ranije nastupio drugi malijski star Bassekou Kouyaté. S početka je delovalo da će mi propasti teza o tome kako je world music publika brojnija u Makedoniji nego u Srbiji. No, situacija se drastično promenila. Dva koncerta balkanskog zvuka ipak su se pokazala kao jak mamac za posetioce, kojima su oba koncertna programa morala biti vrlo bliska.

„Naš san je bio da sviramo u Skoplju!ˮ – rekao je Benjamin Eredič razdraganoj publici, odmah nakon pesme „Mariceˮ, kojom je jedan od, u svetu, najaktivnijih mađarskih sastava, Söndörgő,  brzo i energično započeo nastup.

Negde pred kraj koncerta, taj san će dobiti dodatno objašnjenje kroz priču o saradnji, koju je pre nemalog broja godina bend ostvario sa makedonskom legendom, saksofonistom Ferusom Mustafovim.

Söndörgő su se jako dobro pripremili za ostvarenje svog sna. Krenuli su sa iskričavim tamburaškim zvukom, kroz koji su provukli i osvrt na slavnog mađarskog kompozitora i etnomuzikologa Belu Bartoka („Kind of Belaˮ). Pored nekoliko osvrta na prethodna izdanja (npr. na Tamburocket: Hungarian Fireworks, 2014), ponudili su puno materijala sa najnovijeg albuma Nyolc 8 Nyolc, u kom sam čula sve ono zbog čega sam Söndörgő oduvek smatrala izuzetnim bendom. Tu sam uočila samo jednu slabu tačku, kompoziciono-formalne prirode, koja čini da u okviru instrumentalne numere, preko deset minuta duge, naiđe deo u kom se ništa ne dešava, koji deluje neosmišljeno. Očigledno je da u novoj, pretežno autorskoj fazi grupe, muzičarima treba još rada na uobličavanju kompozitorskih ideja.

Benjamin Eredič na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Nastup grupe Söndörgő nije protekao bez za njih karakterističnih promena instrumentarijuma. Tokom samo nekoliko sekundi, tokom kojih vam pogled pređe sa jednog na drugog svirača, onaj prvi je već u rukama imao drugo zvučno oruđe, na kom je posvećeno muzicirao.

Mada su svi instrumentalisti izuzetni, naročito su se izdvojila saksofonska „pletenjaˮ Davida Erediča, kao i vrhunska muzikalnost i versatilnost Šalamona Erediča, koje su se naročito razbuktavale na harmonici, fruli i hulusiju (kineska duvaljka, čiji zvuk vrlo dobro pasuje uz balkanski muzički govor, delujući kao srodnik zurle).

Skopska publika je oduševljeno odreagovala na Söndörgő, a momci iz Budimpešte nisu propustili priliku da se u što većoj meri prikažu kao suvisli tumači nasleđa Makedonije i srodnih balkanskih oblasti, ponudivši silnu svirku na kavalu, darabuci, saksofonu, tapanu, trubi, klarinetu, „krećući seˮ po orijentalnim lestvicama, na neparnim ritmovima i tome slično. Usledile su ovacije, podignuta energija u telu svakog posetioca i pauza za oporavak od jednog i priprema za drugo „ludiloˮ.

Ozračeni energijom

Nakon Söndörgő-a usledila je pauza od preko pola sata, što je publici na platou ispred MKC-a, uz povetarac i osveženje kraj Vardara, svakako prijalo. Radna sedmica je bila u toku, no Džambo Aguševi Orchestra su krenuli, nakon još jedne uzorne konferanse direktora festivala Olivera Belopete (koji je orkestar nazvao najvećim makedonskim izvoznim muzičkim produktom), tek u 22.15. To, izgleda nikom nije smetalo, sala je bila dupke puna i već od samog početka, od obrade pesme „Boom Boom” Džona Lija Hukera (John Lee Hooker), prolamali su se uzvici odobravanja.

Džambo Agušev na „OFFestuˮ u Skoplju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Trubački orkestri sa Balkana su zarazno plesni, ali ponekad se previše ponavljaju i desi se da, bez obzira što ritam tera vaše noge i telo na pokret, u glavi se javlja dosada. Sa ovim bendom to, svakako, nije slučaj. Džambo Agušev, koji već godinama predvodi bend, bio je ubedljiv kao solista, ali i zabavan sa pričom između pesama.

Orkestar je, očigledno, uigran. Iza njih je bila upravo završena dvadesetodnevna turneja u SAD i Kolumbiji. Neverovatno je koliko su svi pokretni na bini, što je za trubačke orkestre netipično.

Velike turneje su donele dodatno samopouzdanje, tako da je sve delovalo „ubitačnijeˮ nego pre godinu dana u Cirihu, gde sam ih poslednji put gledala. Selekcija pesama i njihov sled na koncertu je odlično razrađen; u 90 minuta smo čuli dve lagane teme, kao i tri hita sa Balkana, koje je otpevao tapanar Orfej Čakalovski. To govori da Džambo, nesporni lider i jedna od najvećih zvezda makedonske muzičke scene uopšte, ne teži da istakne samo sebe, svoju virtuoznost i šarm, već daje prostor i ostalima u bendu.

Džambo Aguševi Orchestra na „OFFestuˮ u Skolju, 2019. Foto: Sašo Aluševski

Jak utisak su ostavili i Kočo Agušev, druga truba u orkestru, čije su solaže bile odlično smišljene i imale „pričuˮ, kao i Šukri Dževatov, čiji helikon nosi ritam benda. Koncert je proleteo, iako su većinu programa činile pesme koje će tek biti objavljene na albumu (i to za čuvenu etiketu „Asphalt Tangoˮ, ove godine). Nasmejani i rasplesani ljudi u pubici pozvali su bend na bis. Prvi, pa drugi, pa treći. Zađosmo u novi dan…

…Izašli smo u skopsku noć, ozračeni energijom i dobrim vibracijama.