Rubrika: Profilisanje

Čovek koji se zarazno igra

Pre samo nekoliko sati (15. januar 2019, 13h) Acart je objavio spot za pesmu „Konaˮ. Time ovaj beogradski umetnik (Smederevo, 1984), najavljuje treći album – Hommo Ludens – koji će do kraja godine ugledati svetlost dana. Eto povoda za razgovor sa Acartom.

Autor: Tamara Petković

Foto: Promo

Prošlo je tek nešto više od godinu dana od kada je džez muzičar Aleksandar Mitrović Acart objavio debitantski album Ćiril Method, a već je u pripremi treći.

Čini se da je dugogodišnje generisanje ideja, muzičkih saznanja i iskustava ovog umetnika eksplodiralo u pravom trenutku i to praskom eklektične džez erupcije. Ta erupcija i dalje traje. Acart se za kratko vreme afirmisao kao odvažan umetnik smelih ideja koji beskompromisno prati sopstvenu intuiciju i iznenađuje dozom novog i drugačijeg u vremenu kada je već sve izmišljeno i viđeno. U naletu inspiracije i stvaralačkog naboja pravi je trenutak za razgovor sa Acartom.

Prvim albumom Ćiril Method afirmisao si se kao etno-džez muzičar. Međutim, prateći projekte i izdanja koja su usledila, uočavamo da je reč o stilu koji obuhvata mnogo više od onoga što bi etno-džez podrazumevao. Red je zato da na početku razgraničimo termine, odredimo granice ili, bolje je reći, da ih eliminišemo; da čitaoce upoznamo sa smernicama puta kojim ih vodi tvoja muzika i, iako bi mnogi taj nezahvalan posao prepustili teoretičarima, ti si kao svestran umetnik i muzički pisac sigurno razmišljao o definisanju eklektičnog stila svoje muzike. Da li je etno-džez dovoljno obuhvatna odrednica muzike koju stvaraš i, ako nije, kako bi je opisao?

Etno-džez je početak mog autorskog muzičkog izraza. Spoj nasleđenog i naučenog. Dosta čist etno sam davno i svirao u raznim varijantama. Etno je nukleus kolektivne muzičke svesti i na toj frekvenciji uvek katarzično zavibriram. Posle toga me omađijao džez. Uostalom, prve studentske svirke su mi i bile džezobosonovastične. Dakle, obrazovan sam u klasičnim muzičkim školama, a opet nekoliko godina svirao i živeo samo bluz. Pre toga sam svirao sa hard rok bendovima. Produžetak vodi ka triju u kome smo srčano svirali mahom soul muziku, a paralelno s tim sam u akustičnom dublu svirao pop i rokabili. Fank gruv je nešto što karakteriše moj rad na prethodna dva izdanja.

Satirično, trenutni žanr naslovljavam po svojoj pesmi: fundamental funk. Nekad na koncertu to najavim kao fank za jugoistočnoevropsko tržište ili kako mali Perica zamišlja fank.

Mada, kad šire pogledam, sve ovo nabrojano je u određenom smislu etnika. U nastavku karijere planiram da žustrije eksperimentišem i kopam dublje po nepoznatom. S tim u vezi će sledeća numera koju ću objaviti biti meditativno-molitveni lament…

Foto: Dragan Jereminov

Evidentno je da je tvoj muzički manir i svojevrstan zaštitni znak kombinovanje različitih žanrova i korišćenje muzičkih citata. Bilo da nas na početku numere transparentno uvodiš u svet pozajmljenog motiva, što je u slučaju pesme „Detlićˮ, evociranje atmosfere iz crtaća Pera Detlić, ili kada, nakon dužeg odseka koji slušaoce usidri u bluz vode, iznenada zapevaš tradicionalnu pesmu „Stani, stani, Ibar vodoˮ, utisak je da uvek možemo da očekujemo neočekivano. Šta na taj način želiš da postigneš kod slušalaca?

Volim da povremeno budem muzički drskiji i gurnem prst u oko. Citati su kod mene najdirektniji mogući i predstavljaju momente trežnjenja za slušaoca. Za poslednjih manje od 10 godina sam odsvirao preko 1500 najrazličitijih nastupa i mnogo različite muzike mi se zalepilo za prste. Nekad i ne znam koji će repertoar da proradi i samog me iznenadi.

Ja sam, pre svega, pasionirani ljubitelj muzike i poezije, filma i dobrih priča, te, samim tim, volim šarolike motive.

Za mene je muzika najlepša, najkreativnija i najzanimljivija igra svih vremena i sa tog stanovišta sebi dosta dopuštam u izrazu.

Da li si uvek nastojao da koristiš muzičke „pozajmljeniceˮ? Kada si počeo?

To je i bio organski početak – oponašanje. Prvi album, koji sam snimio sa 17 godina u formi gitarskog dua, sadržao je samo obrade pesama.

Foto: Dragan Jereminov

Često se okrećeš tradicionalnoj muzici, to je i razumljivo, s obzirom na to da si prilikom muzičkog sazrevanja sarađivao sa etno grupama i negovao tu vrstu muzike. Koliko je zahtevno, a koliko zahvalno transformisati narodnu muziku u savremen zvuk? Još je Stevan Stojanović Mokranjac prepoznao elemente modernog i savremenog u tradicionalnoj muzici sa ovih prostora. Da li u tom smislu možemo reći da je narodna muzika pogodna za rad, transformisanje, uobličavanje i osavremenjivanje?

To je virusno zarazno i neopisivo zabavno. Godinama pre Acarta-muzičara, jedan dečak u Smederevu je pored Eagles-a sa tatinih ploča bivao impresioniran i emotivnim tradicionalima. Za vreme bombardovanja, dok je vežbao sonatu za prijemni za srednju muzičku školu, mama mu je nabavila kasetu sa Vlatkovom muzikom za film Ciganska magija. Prodrmalo ga je zauvek i nikada pustilo. Onda se klupko dalje odmotavalo: preko makedonskog folklora i od Cuneta, koga je baka volela, do faza sa indijskom, turskom i rumunskom muzikom. Pa Sezarija Evora, kantri gitare i tone ciganske muzike… Iz svega se izrodio i stvaralački kontakt sa tradicionalnim muzikama, koji je i zahtevan i interesantan, ali pre svega prirodan u mom slučaju. Nezaobilazan.

U jednom intervjuu izjavio si da inspiraciju pronalaziš svuda, u svakodnevnom životu. Šta te motiviše – šta ti daje snagu i volju za nove umetničke projekte, a šta inspiriše – šta ti konkretno zagolica maštu i možda dobije oličenje u tvojoj muzici?

Motivišu me napredak i istraživanje. Otići korak dalje od juče. Upustiti se u muzički izazov. Stvarati, svirati i snimati do 102 i nazad. Kopati gitarom u dubinu i širinu. Pohvala za rad, a još više nečije nesviđanje rada. Motivacija stoji i na čvrstim temeljima podrške supruge Dalije, koja je, takođe profesionalno, u svetu muzike i sa kojom vrlo lako i brzo rešavam raznolike stručne i poslovne dileme i preciziram smer muzičarske i spisateljske karijere. Takva leđa su velika prednost – visoki start. Temelj je i porodica iz koje potičem, danonoćno prisutna i posvećena. To su i rodno Smederevo i impresivna beogradska poznantsva sa autentičnim ljudima. Prijatelji koji veruju u moj izraz i rad, i razumeju neumoljivu potrebu za humorom. Sve je to potkovalo vazda goruću želju za dokazivanjem i ekstremnu potrebu za komunikacijom.

Inspiracija mi i jeste život u celini. Sveobuhvatan i raznolik. Inficiran sam životom, energijom i željom. Često mi se ne odlazi na spavanje kad ima toliko toga oko nas – da se sazna, napravi, uradi, pomogne…

Segmenti inspiracije su tonovi Metinija ili Skofilda, truba Četa Bejkera ili pevanje Reja Čarlsa, svirka Oskara Pitersona, Kusturičin film, Čehovljeva priča, Šantićev stih, Mejerov koncert, Berčekov monolog, intervju sa Rambom…

Očigledno je da te ne samo muzika različitih žanrova dosta inspiriše, nego i druge umetnosti – književnost…

Da! Dakle, muzika pre svega, književnost – najviše domaća i najviše poezija, film… Povremeno u meni uzraste želja za boljim poznavanjem slikarstva, ali do sada nije bila konstantna. Mada bih voleo da se granam na tu stranu – isključivo kao potencijalni amaterski poznavalac.

Foto: Dragan Jereminov

Iako svaki umetnik pribegava frazi da je apsolutno slobodan i spontan u radu, postoje oni koji ipak prate zacrtan put i retko izlaze izvan okvira planiranog. S druge strane, ima i onih koji mnogo slobodnije pristupaju muzici. Razne okolnosti mogu da utiču na način rada, i svakako su oba pristupa opravdana, a kojoj grupi ti pripadaš? Da li možeš da predvidiš kakvu ćeš muziku stvarati za deset godina?

Imam planirano polje delovanja. U muzici kao poslu. Doduše, vrlo široko i sa dozvolom da se na tom putu nova inspiracija ili umetničko-emotivna intervencija desi i utre varijaciju na temu. Svakako, ideal mi je da završavam započeto i ne krećem u realizaciju novog dok tekuće ne završim. Mnogo polažem u upornost. Nemam predstavu šta ću stvarati za 10 godina, ali znam dosta toga što bih voleo da napravim. Povremeno, izvizualizujem tako nešto i budem gotovo blažen, ali svestan stotine mravljih koraka koje u međuvremenu moraju da se dese.

Ko su tvoji muzički uzori?

Najteže pitanje za nekog kome je muzika smisao i identitet gotovo 25 godina. Skoro svakog dana otkrijem nekog novog umetnika ili muziku. Svakako su to stotine ljudi koji se bave muzikom zbog Muzike. Najveći procenat mojih misli je o muzici, u najširem smislu. Kada se posle petog vezanog dana sviranja na minus 5, u 5 ujutro vraćam sa svirke, prvo u kolima uključim muziku pa onda motor. Nema tu pomoći. Celoživotna zaraza.

Tvoju impresivnu biografiju ispunjavaju brojni uspesi u oblasti formalnog muzičkog obrazovanja, dugogodišnji nastupi, saradnja sa afirmisanim muzičarima i bendovima, ali i sa nekim od najznačajnijih umetnika sa ovih prostora. Da li nekome duguješ posebnu zahvalnost za ono što si danas postao ili je upravo saradnja sa različitim muzičarima uticala na formiranje tvoje umetničke ličnosti?

Mislim da je reč o više faktora. Prvo, muzika i sistem vrednosti ponet iz kuće. Na primer, sestra i ja nikada kod kuće nismo gledali ZAM i slično već 3K Dur ili Kleptonov anplagd koncert. Nekoliko profesora iz muzičke škole i sa fakulteta. Ljudi koji su se slučajno dešavali uz put i pomagali kada je bilo kritično. Interakcija sa mnogim velikim muzičarima sa kojima sam radio. Bog…

Foto: Dragan Jereminov

Objavio si i knjigu poezije Simfonija kiša. Da li u budućnosti možemo da očekujemo da i tvoja poezija nađe mesto u tvojoj autorskoj muzici?

To je vrlo prirodno pitanje. Za sada ne, jer ne pišem poeziju namenjenu za muziku i obrnuto. U mladosti mi je bilo frustrirajuće kad nisam uspevao da prepoznam da li smer inspiracije u datom trenutku ide ka muzici ili pisanju. Danas, kad sednem da stvaram, ako nije namenski u bilo kom smislu, lako prepoznam smer tog impulsa i jasno mi je da li to i to pišem kao poeziju, satiričnu dosetku ili kao tekst za neku muziku. Često mi, kad smišljam muziku, paralelno iskrsavaju slogovi ili reči za određenu muzičku frazu i to mi bude vrlo zdrava osnova za dalji rad na tekstu.

U budućnosti je moguće da svoju poeziju i muziku ukrstim ali bi tada muzika morala da ode dva koraka dalje u smelost. Poeziju ne pišem u rimi i tada bi i forma muzike morala postati neformalnija.

Za početak, voleo bih da objavim još jednu knjigu poezije, gotovu pre skoro 10 godina.

U pripremi je novi album zanimljivog i intrigantnog naslova Hommo Ludens (Čovek koji se igra). Šta nam tim nazivom nagoveštavaš? Da li možemo ponovo da očekujemo slobodnu muzičku igru sa raznovrsnim motivima i žanrovima? Šta nam novo donosi predstojeći album?

Planiram neuobičajen album, opsežniji od prethodnih izdanja. Žanrovski razigran i širok. Dakle, pravo igralište čoveka koji se igra. Pažljivo sam birao producenta i saradnike. Osnovu aranžmana uvek postavljam sa ritam sekcijom, koja čini okosnicu benda sa kojim nastupam, a u studiju nadograđujemo prethodno osmišljene deonice iskusnih instrumentalista. Planiram neke vrlo zanimljive duete…

Na popisu su pesme eksperimentalno-lucidnog karaktera, koje npr. objedinjuju džez-fank svirku i etno-pevačku grupu, kao i misaono-meditativne kompozicije. Biće još pamtljivih etno-pop numera poput „Koneˮ, za koje bih voleo da snimim spotove, kao i akustičnih verzija pesama sa prvog studijskog albuma.

Snimili smo prvu etapu albuma i radimo polako, detaljno i smisleno, tako da je cela ideja živa i evoluira. Ne praktikujem da obelodanjujem konkretna imena dok se proces ne završi, ali, svakako, više desetina najkvalitetnijih muzičara učestvuje u ovom projektu.

Album najavljuješ singlom „Konaˮ za koji si uradio i spot?

Tako je. Pesma „Konaˮ donosi osavremenjen i vrlo ritmičan aranžman pesme „Oči moje, kletvom bih vas kleoˮ, koja sobom nosi romansiranu i slikovitu priču o ljubavi. Iako se veruje da je pesma tradicional-sevdalinka, ona je, pored mnogih, delo pokojne harmonikašice Radojke Živković. Zahvaljujem se za dozvolu za obradu pesme njenim sinovima Zoranu i Slobodanu (živi u Australiji), koji su poslali saglasnost. Snimljena je u studiju „Destilerijaˮ i pesmu je producirao Petar Rudić. Moji prijatelji i bliski saradnici-instrumentalisti, koji su dali doprinos pesmi, su i: Goran Savić Čaki, Dušan Zdravković, Vladimir Jovanović, Petar Zorkić. Moja delovanja su na polju aranžiranja, vokala, gitara i klavijatura. Spot je osmislio i režirao Dragan Jereminov, a u njemu su učestvovali talentovani i posvećeni glumci iz amaterskog pozorišta u Kovinu, na čijim je obalama Dunava i sniman. U logističkom smislu veliko „hvala” dugujem porodici Prijović iz Kovina i odevnom brendu „New Waveˮ. Verujem da je ovom pesmom i spotom slušaocima pruženo novo iskustvo.

Foto: Promo

Veoma su zanimljivi naslovi tvojih pesama i albuma čime dodatno budite znatiželju kod slušalaca. U njima prepoznajemo autora knjige poezije Simfonija kiša, satiričnih tekstova o muzici, koje objavljujete u časopisima i na internet portalima, promišljenog i svestranog umetnika. Uostalom, i tvoje umetničko ime Acart navodi na radoznalost. Zašto Acart? Zašto Ćiril Method, Hommo Ludens, „Vulgarian Bulgarianˮ i dr?

Ta auditivna informacija koju slušalac opaža iz samog naziva pesme, dok još i ne čuje muziku, je, po mom mišljenju, vrlo važna. Nekad mesecima smišljam naziv za pesmu davno spremnu za objavljivanje. Mislim da i to odaje kreativnost i estetiku umetnika i tu ne volim, kao i u bilo kojoj umetnosti, opšta mesta i univerzalna rešenja.

Ne volim dosadne stvari. Kao i u komponovanju, i u davanju naslova muzici pomaže filigransko vaganje.

Acart… Kažu da je zgodno imati jedno ime za saobraćajnu dozvolu i red kod lekara, a drugo za umetnički rad. Jer – to si i drugi, alternativni ti. Simfonija kiša odaje poličulni doživljaj, simfoniju reči. Istraživanje zvuka kroz jezik. Kiša je simfonija sama po sebi i reprezent meni vrlo važnog elementa – vode. Ćiril Method jeste metod ili način kojim sam na prvom albumu ćirilizovao tj. prevodio svetske muzike na balkanski nivo poimanja muzike. I u tom postupku se dešava lucidnost. Ćiril Method je, svakako, jednom nogom u tradicionalnom, a drugom u osavremenjenom. Tim nogama ja hodam. Hommo Ludens je naslov Huizingine knjige iz 1938. Predstavlja antropološku teoriju čoveka koji se igra. Po širem shvatanju te teorije sve je stvoreno igrom, koja je važan činilac kulture i društva. Verujem da su umetnosti rađane iz tog spektra delovanja. A „Vulgarian Bulgarianˮ je muzika zadojena bugarskim folklorom, koji jako volim, smeštena u nesvakidašnji aranžman. Dakle, bugarsko u drugačijem kontekstu, gde vulgarno ima značenje neodgovarajućeg za to novo okruženje ili kontekst, što mi je i bio muzičko-satirični cilj. Dakle, vulgarno u smislu iščašeno, a ne samo po sebi nepodobno i prosto. Kao što u Japanu podrigivanje u toku jela znači pohvalu domaćici. „Vulgarian Bulgarianˮ je opet igra – reči i muzike. Muzičke babe i žabe.

Kako bi u maniru svojih zagonetnih naslova najavio predstojeći album Hommo Ludens?

Zaigran muzikom.