RUBRIKA: Uši pišu

Bokan Stanković : Tradicionalna svirka na svrljiškim gajdama, duduku i okarini iz istočne Srbije

WMAS Records, 2019

Gajde su samo komad drveta i kože, sve dok ih neko ne oživi

Autor: Vanja Ilijev

Naslovnica albuma Bokana Stankovića

Dobro pamtim 2005. godinu. U organizaciji Centra za proučavanje narodnih igara Srbije i naše drage, poštovane Coke (dr Olivera Vasić), održan je u Loznici seminar narodnih igara Srbije, na kojem smo  obrađivali vlaške igre iz Kobišnice i igre sokobanjskog kraja.

Igre sokobanjskog kraja je tom prilikom prezentovala dr Sanja Ranković koju smo, inače, uvek gledali u ulozi vokalnog pedagoga. Ko je „skrivio” te godine, pa pozvao i gajdara Bokana Stankovića sa izvornom grupom, nisam siguran. Ali, tih dva sata priče, igre i pesme je bio pravi doživljaj.

I danas mogu jasno da se setim dva para starijih igrača koji su, obučeni u nošnju svog kraja, pomalo tromo ušli u salu gde je bila prezentacija. Međutim, kada je Bokan zasvirao, oni su gotovo poleteli. Kasnije su njih trojica zajedno zapevali „Oro pade na livade” (instrumental se, pod rednim brojem 7, nalazi i na ovom albumu).

I tada, a i kasnije u razgovoru koji je trajao dugo u noć, Bokan je odavao utisak smirenog i nasmejanog „drugara iz komšulika”. Bokan pripada onom tipu ljudi koji ti zauvek ostanu u sećanju, nakon samo jednog susreta.

Bokan Stanković (foto: Zdravko Mirčeta)

Nije ovo prvo CD izdanje na kojem može da se čuje njegova svirka, a siguran sam da neće biti ni poslednje. Svaki taj nosač zvuka zaslužuje posebno mesto, ali ne na policama vaših diskoteka, već u čitaču računara ili muzičke linije. Zaslužuje da se izliže od reprodukovanja. Ovih dvadeset i dve numere (mada ih ima i više, pošto ih je negde po nekoliko snimljeno u bloku)  i više od 54 minuta,  mora da se stalno okreće.

Gajdar Bokan na albumu podjednako virtuozno izvodi dve i numere na duduku: „Lagala Dana Davina i Polonka” i „Kukunješ”. Jedna numera je i na skoro zaboravljenoj okarini: „Katapek i Obrtaljka”.  Sve ostale su odsvirane, kako sam kaže, na njegovom omiljenom instrumentu – svrljiškim, troglasnim gajdama. U mnoštvu kvalitetnih i zanimljivih numera je i nezaobilazni „Svrljiški čačak”, kao i meni omiljena tema „Problejalo mlado jagnje”.

Budući da sam i ja gajdaš, mnogo puta sam na sopstvenoj koži osetio kako gajde mogu da budu nepredvidive i podmukle. Da te izdaju usred svirke u studiju, iznova dokazujući ko, zapravo, vodi glavnu reč. Kod Bokana Stankovića to nije slučaj. U svakoj noti se oseća ko vlada i vodi. Jer, i gajde su samo komad drveta i kože, sve dok ih neko ne oživi.

Bokan Stanković, sa nastupa sa Svetlanom Spajić na festivalu ”Todo Mundo”, Beograd, 2012 (foto: Stanislav Milojković)

Svako kolo na ovom albumu valjalo bi da se presluša nekoliko puta. I svaki put ćemo otkriti po jedan sloj, koji štiti samu srž i dušu Zaječara i sela Lasovo, koje Bokan voli i kojem se uvek vraća.

Ovaj album se pojavio pred kraj 2019. godine kao lep novogodišnji poklon za sve ljubitelje izvornog zvuka. Kako smo već i navikli kada je WMAS Records u pitanju, album krasi luksuzno izdanje, sa nekoliko starih, pažljivo odabranih slika na omotu, i sa knjižicom koja daje neverovatno mnogo informacija. Čitav jedan život je tu predstavljen. Od čukundede koji je svirao gajde, pa sve do komšija, prijatelja i rodbine, koji su na razne načine uticali na to da Bokan sve ovo postigne.

Naslov teksta dr Dejana Krstića o Bokanu u knjižici glasi: Bokan Stanković – Institucija narodne kulture. Taj naslov nikako nije preteran. Na četrdeset osam strana imate detaljno opisan početak narodnog svirača, od prve gajdenice sačuvane i predate njemu kao nasledniku, preko susreta sa drugim gajdašima – čijim pominjanjem Bokan, zapravo, odaje veliko poštovanje svakom od njih pojedinačno – zatim, preko školskih dana, kao i Beograda i ponovnog povratka svom selu i „izvoru”, sve do saradnje sa Goranom Bregovćem i turnejama po celom svetu.

Bokan Stanković (foto: Stanislav Milojković)

U knjižici su, dalje, kompletno predstavljene svrljiške gajde, deo po deo. Od materijala, načina izrade i karakteristika, do ogoljene, iskrene priče o mukama i problemima sa kojima se gajdaši redovno susreću u svom suživotu sa ovim „đavoljim instrumentom”. I, na kraju, svaka numera koju je Bokan odsvirao ima u knjižici posebno mesto, sa imenom, opisom i karakteristikama, čak i opisom stila igranja za neka kola (ako nisam naglasio, Bokan i igra odlično).

Po mom mišljenju, materijal u knjižici je jednako bitan koliko i sam disk. Jedno bez drugog može da postoji, ali, izdavač je sa ovim „kompletom” napravio pun pogodak.

Bokan Stanković jeste pravi, danas redak čuvar narodne tradicije. Zaostavštinu predaka, gajdara koje je upoznao i čije nasleđe nosi i u svojim venama, on posvećeno čuva i prezentuje, bez kompromisa  i želje da se aranžiranjem i doradama dopadne širokom auditorijumu. I baš iz tog razloga, ovaj disk, kao  i sve ono što Bokan radi ima neku višu dimenziju.

Od srca preporučujem prvo samostalno izdanje Bokana Stankovića, gajdaša i umetnika koji tradiciju svog kraja aktivno živi.