Rubrika: Arhivalije

Jedan dan u Rožanstvu

Na planini Zlatibor, u selu Rožanstvo, 19. avgusta 2019. godine održan je 16. Sabor „Bez izvora nema vode”. Taj jedan dan godišnje koji tamo provedem, uvek me napuni utiscima. I radošću.

Autor: Marija Vitas

Sa otvaranja 16. Sabora „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Rožanstvo je živopisno, raštrkano zlatiborsko selo. Tamo odlazim manje-više redovno, počev od 2010. godine. Posete su mi uvek vezane za Sabor „Bez izvora nema vode”, koji se održava na praznik Preobraženje Gospodnje, 19. avgusta. Kada se ovaj dan u Rožanstvu ispostavi kao pravi letnji, stabilno topao i sunčan, onda ne postoje dovoljno jake reči da opišu sav užitak, kojim sam tada ispunjena. Posmatranje prirode, opuštajuća šetnja, branje kupina, razgovori uz kafu i rakiju sa meštanima… Dešavalo se, međutim, da takvu lepotu naglo prekine snažna, nepokolebljiva kiša, čak i grad. A u šta se dan onda pretvori – tek za to ne postoje dovoljno ubedljive reči.

U čast pesmi i burićima

Moj najnoviji boravak u Rožanstvu protekao je u čistom užitku. Nakon bar trećeg obilaska Stopića pećine do sada (jedna od turističkih tački tog kraja), otišla sam u Rožanstvo sa idejom da se najpre nađem sa Milosavom Radibratovićem (Rožanstvo, 1942). Čovekom, koji je sve ovo oko Sabora započeo, još 2004, uvek uz podršku odgovarajućih institucija i uz pomoć nekoliko entuzijastičnih ljudi. Ali, glavni motor bio je upravo on.

Milosav Radibratović, kod osnovne škole u Rožanstvu, 2019 (foto: Marija Vitas)

Iznenada je u avgustu do mene stigla vest da se Milosav (po lokalnim pravilima, ime mu se izgovara sa kratkim akcentom na „o”) povukao i drugima prepustio organizaciju Sabora, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Malo sa tugom, malo sa strahom, pojavila sam se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu. Do drvenog stola, pored školskog dvorišta gde se održava Sabor, stigao je i Milosav. Zlatiborac je to. Zdravlje mu, kaže, popušta, ali se to baš i ne primećuje na njegovoj gorštačkoj konstituciji. Kroz relaksirajući razgovor sve stvari dođu na pravo mesto. Tako je i sa istinom da ovako značajna manifestacija mora da opstane, da nastavi da živi i da treba da je mlađi preuzmu na sebe:

– Pomešana su mi osećanja – kaže Milosav – Petnaest godina sam se bavio organizacijom Sabora. Ali, stigle su godine, a sa njima sve ono negativno što ide. Jeste mi žao što se više neću baviti Saborom, ali, pomirio sam se sa sudbinom. I drago mi je da postoje neke nove, mlade stručne snage, koje, nadam se, neće dozvoliti da se ugasi ovako lepa kulturna manifestacija. Možda sam pristrasan, ali zaista smatram da je Sabor u Rožanstvu među boljim događajima ovog tipa u Srbiji.

Pročitaje tekst „Na fašankama, u Grebencu”, koji donosi još jednu priču sa terena, u rubrici „Arhivalije”

Nagrade na Saboru „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Jedna od divnih ideja Milosava Radibratovića jesu i nagrade pod nazivom Zlatno, Srebrno i Bronzano burence:

– Odlučili smo da dodeljujemo takve nagrade zato što je Rožanstvo poznato po kačarima, pintorima – objašnjava Milosav – Skoro svako je u kući imao nekog ko je pravio buriće. Dakle, hteli smo da, osim na pesmu, sačuvamo uspomenu i na taj deo naše tradicije. Nažalost, spala je knjiga na 2-3 slova, ali još uvek pronalazimo kačare i izlažemo njihove buriće.

Nepresušni izvori

Milosav je radni vek proveo u prosveti. Bio je, prvo, učitelj u Jablanici, potom u rodnom Rožanstvu, a nakon što je završio Višu pedagošku školu, radio je kratko vreme kao nastavnik u osnovnoj školi u Sirogojnu, da bi tu postao direktor, te na istoj funkciji ostao narednih 30 godina. Danas se trudi da u sve praznijem Rožanstvu svoje vreme nečim ispuni: najpre nadom da će, kao veliki poklonik, poznavalac i „promoter”svog sela i kraja, imati koncentracije i snage da napiše barem još jednu knjigu zavičajnog karaktera, zatim čitanjem novina, gledanjem televizije (mada ističe da na televiziji nema mnogo toga pametnog da se vidi), praćenjem sporta:

– Nigde se ne čuje pesma. Ne čuje se ni govor. Selo se prazni. A bilo bi mi drago da čujem neku od pesama. Nema ko ni da počne, ni ko da prati. Ovde su ostali uglavnom ljudi starije dobi. Selo malo živne jedino kad su svadbe ili vašari za praznike – Vaskrs, Gospođindan, Petrovdan… Sad ovo zvuči kao jadikovka, znam.

U Stopića pećini, Zlatibor, 2014 (foto: Marija Vitas)

U toku našeg razgovora, drvenom stolu se približio mladi Dušan Nijemčević iz Turističke organizacije Zlatibor, da nas ljubazno i spontano posluži sokom. Pruža nam čaše.

„Ko da te sam Gospod Bog poslao” – uzviknu Milosav – „Jes´ ti Matović?”

„Nisam. Nijemčević, iz Turističke.”

„A, Nijemčević! – ponovo uzviknu Milosav, kome su, naslućujem, odmah u glavi krenuli da se vrte svi zlatiborski rodoslovi – „Hvala, Nijemčeviću.”

„Molim” – odgovara Dušan i odlazi.

Nastup Orkestra „Čudo” sa Zlatibora, u revijalnom delu 16. Sabora „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Ubrzo smo otišli i Milosav i ja do obližnje šatre gde su se okupljali učesnici Sabora „Bez izvora nema vode”: pevači, organizatori, članovi žirija (etnomuzikolozi Dimitrije Golemović, Marija Vuković i moja malenkost), odabrani gosti… Tradicionalni zajednički ručak pred početak takmičenja – sa neizostavnim gulašem i salatom od svežeg kupusa, uz solidnu ponudu i za one koji se drže Gospojinskog posta – ukrasio je kontrapunkt mnoštva razdraganih glasova, kako onih koji „pletu” razgovore i šege na neku temu, tako i onih koji „izvijaju” pesmu. To su pevači, koji nemaju naviku da se „čuvaju” pred takmičenje, da svoje glasne žice i umetnički naboj sačuvaju za taj „specijalan” trenutak, kada u 2-3 minuta treba da daju najbolje od sebe.

Poseban je to koncept odnosa prema pesmi, nimalo školski ili akademski. Pesma je u njima, oni je, mahom, genetski nose, kao deo sebe, svog krvotoka, duše, svakodnevice. Nema tu šta da se „potroši”, jer izvor je uvek prisutan u njima samima. I – nepresušan je.

Zato je i teško reći ko je od njih najbolji. Slušali smo ove godine na takmičenju 19 malih nastupa. Od toga 10 pevačkih parova izvika i 9 grupa na bas. Andrija Milisavljević je ponovo bio odličan vodeći glas, na čelu pesme „Oj, Zorice, Zoro moja” i sjajne muške grupe „Složna braća” iz Rogačice (Bajina Bašta), koja peva lagano, meraklijski, a punog volumena i ubedljivosti. Nova izvika kombinacija, koju čine vrhunski veterani Šako i Sreto (Miloljub Šaković iz Burađe i Sreto Nijemčević iz Rutoša), donosi savršeno sklopljene boje i izvanrednu Sretinu glasovnu podršku vodećem glasu Šakovića, u pesmi „Ljubavi ti nije gr´ota”. Dok sam ih slušala, pomislila sam kako bi mogla da se uvede i nagrada za najbolji prateći glas.

Čuli smo i izuzetan, odveć poznati par Stamatovića i Gujaničića sa pesmom „Joj, da mi je, majko stara, ´ladne vode sa Zlatara”, izvedenom uz puno divnih, različitih ornamenata. Zasijala je i uigrana Ženska pevačka grupa „Užičanke” sa roots hitom „Prioni, mobo, za ´lada”…

Pročitaje tekst „Gergina, više od festivala”, koji donosi još jednu priču sa terena, u rubrici „Arhivalije”

Zdravka Savić i Vera Matijević na 16. Saboru „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Razlike su u „stotinkama”

Nabrajanje i kratak opis nastupa svih fenomenalnih, odličnih ili, u najgorem slučaju, dobrih učesnika 16. Sabora u Rožanstvu, zauzelo bi previše prostora. Suština je u tome da oni koje je žiri nagradio jesu bili fantastični, ali da to ne znači da im većina ostalih učesnika po kvalitetu nije „za petama”.

Muška pevačka grupa „Kadinjača” iz Užica, koja je pesmu „Planino, moja starino” izvela lepim saglasjima, stabilno, sa dobrom intonacijom, osvojila je prvu nagradu Zlatno burence, u kategoriji grupnog pevanja. Na drugom mestu našla se Ženska pevačka grupa „Dukat” iz Kosjerića („Oj, oblače, nemoj na kopače”) sa jasnom, glasnom solistkinjom, dok je nagradu Bronzano burence ponela Muška pevačka grupa „Omorika” iz Ivanjice, sa dobro izbalansiranom, mirnom interpretacijom pesme „Mani, mala, maramom na mene”.

Nastup Ženske pevačke grupe „Dukat” iz Kosjerića na 16. Saboru „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Među pevačima izvika, prvo mesto je pripalo Rajku i Zdravku Danilović iz Nove Varoši („Evo mene, evo brata moga”), čiji su sekundni sazvuci uzbudljivo prštali, a završeci melostihova zvučali nezaboravno. Novovarošanke Tomka Paunović i Dragica Žunić („Da me nije ljubav smela”) osvojile su nagradu Srebrno burence, ponudivši izuzetno vibrantne frekvence u glasovnim prepletima. Na trećem mestu su se našli Radovan Janković iz Jablanice i Milan Milošević iz Nove Varoši („Drino, vodo, jesi li duboka”), sa uzornim „ulaženjima” ili, pak, „ušunjavanjima” i jednog i drugog pevača u tok pesme nakon zasebnih uzimanja daha.

Dodeljene su, pored toga, i dve Memorijalne nagrade Vićentije Vićo Mićić za najlepši vodeći glas (nagrada uvedena 2014. u znak sećanja na legendarnog, uticajnog Rožanjca, koji je bio i izvrstan pevač izvika; prethodno, postojala je nagrada Rožanjski slavuj). U kategoriji parova, ova titula je pripala Aci Petronijeviću iz Rožanstva, kao i, u kategoriji pevačkih grupa, Voji Bogićeviću iz Gostinice.

Nadajući se jatu i životu

Pevački par Aco Petronijević i Milovan Aćimović iz Rožanstva, na 16. Saboru „Bez izvora nema vode”, 2019 (foto: Marija Vitas)

Otišle su nagrade u ruke nasmešenih učesnika, a ja sam se opet iznova u Rožanstvu pitala hoće li se ovaj godišnji skup vrsnih, ali, uglavnom, vremešnih izvođača, u nekom trenutku podmladiti.

Imali smo mlade, čak i klince, nekoliko puta do sada: Borivoje Ilić i Nemanja Milojević, Strahinja i Sara Cvijetić… Pa i sada, na 16. Saboru, primetili smo ponekog mlađeg pevača u nekoliko grupa. Ali, nema proleća bez jata lasta. Jedna ili nekoliko njih, poslovično, nije dovoljno. Moje misli kao da je čuo Miljko Radišić (Zlatibor, 1984), nastavljač manifestacije, član Organizacionog odbora 16. Sabora „Bez izvora nema vode”, inače, odavno vezan za tradiciju i pesmu izvika:

– Već 21 godinu sam aktivan član KUD-a „Zlatibor” iz Čajetine. Za potrebe naših koreografija naučio sam da otpevam i dve pesme izvika, tako da nije slučajno što sam uključen u organizaciju. A nadam se da ćemo već dogodine podmladiti učesnike.

Čujte emisiju „Od zlata jabuka”, posvećenu 14. Saboru „Bez izvora nema vode”

Dodela nagrada na 16. Saboru „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (izvor: Turistička organizacija Zlatibor)

Miljko je diplomirani turizmolog. Živi u Zlatiboru. Kao član KUD-a, veoma je posvećen tradicionalnoj igri, ali i pesmi i drugim formama kroz koje se narodni duh tokom vekova manifestovao. Sabor „Bez izvora nema vode” posećuje poslednjih šest godina:

– Milina je čuti i videti grupno pevanje, kao i pevanje izvika. To je nešto štoje karakteristično za naš Zlatibor, pa i šire. Jer, i sam termin Zlatiborac je mnogo širi u odnosu na geografski pojam planine Zlatibor, za šta razloge nalazimo u načinima privređivanja u davna vremena. U prošlosti je centralni zlatiborski plato bio slabo naseljen. Naseljeni su bili njegovi periferni delovi. A ljudi koji su živeli na toj periferiji, imali su svoje čobanske stanove na samom Zlatiboru. S obzirom na to da su dobar deo godine provodili na centralnom zlatiborskom platou, oni su, kad bi otišli negde dalje, govorili za sebe da su Zlatiborci. Zato volim da naglasim da je pojam zlatiborskog širi od područja planine Zlatibor.

Pod šatrom, nakon takmičenja, na 16. Saboru „Bez izvora nema vode”, Rožanstvo, 2019 (foto: Marija Vuković)

Kako to izgleda naći se prvi put u organizaciji ovakvog Sabora? – pitam Miljka.

– Milosav je tokom ranijih godina to uhodao, tako da je na meni lično bilo samo da sprovedem te neke tehničke stvari.

Nakon takmičenja, saboraši su se, nažalost, prebrzo raspršili, jer ovoga puta nije bila organizovana zajednička večera. Mnogi su odjurili ka svojim kućama, drugi su ostali da još malo sa nekim popričaju, Andrija (iz grupe „Složna braća”) je, kao i obično, praćen tutnjavom trubača, zabavljao goste u lokalnoj kafani, a ja sam se neko vreme zadržala, pod šatrom, u društvu u kom je bio i Milosav, željan druženja, ljudi i vesele atmosfere. Željan sela, koje makar na trenutak, živi kao nekada.