Magazin Etnoumlje / Rubrika: Uši pišu

Dunja Knebl & Adam Semijalac : Moje srce se reskoli

Dunja Knebl & Adam Semijalac, 2023

Rat i život, ukrug i unakrst

Autor: Marija Vitas

Najpre čujemo Dunjin krhki, nesigurni, napukli glas. To je zapravo glas žene čija psiha pluta po teškoj sudbini. Kao da priča sama sa sobom, utučena zbog preživljenih strahota, zamišljena, pomalo nesvesna sopstvenih reči, bez snage da se ikome direktno obrati (a ko bi je i čuo?). I sva ta njena unutrašnja muka odvija se dok jedan „Turski paša kavu pije” u svojoj ugodnoj, samozadovoljnoj, superiornoj svakodnevici Natčoveka.

Početna dva i po minuta albuma Moje srce se reskoli (naziv potiče od stiha u pesmi „Cug mašina je genula”), interpretirana a cappella uz suptilne, slikovite zvučne efekte, jesu i njegova zadivljujuća paradigma. Već tu nalazimo album u malom, čiju suštinu pak otkrivamo postepeno, idući redom, od prve pesme, iz doba osmanske vlasti nad hrvatskim zemljama, do poslednje „Stari soldat putom gre” iz perioda Drugog svetskog rata, gde nas solo glas i završna jezička petlja i opet gre odvode u beskraj. Ili – vraćaju na početak.

Dunja Knebl i Adam Semijalac (foto: Selma Banich)

Ovaj „ratni album” i nije predviđen za random slušanje, već nalikuje knjizi koja se, logično, čita od početka do kraja. Tu nema mesta hit-poglavljima, tj. pesmama koje se izdvajaju u odnosu na ostale. Jeste legitimno da se u skladu sa individualnom slušateljskom senzibilnošću neki muzičko-poetski delovi dožive kao posebno uzbudljivi. Međutim, isticanje pojedinih pesama bilo bi neprirodno, pa i omalovažavajuće.

Ovu tvrdnju potkrepljujem živom istinom da meni krv uzvri uz pesmu „Postaj sonce”, no ipak, tu numeru i dalje smatram tek ushićujućom etapom jednog intrigantnog toka. Ovde se Dunjino uzvišeno „pripovedanje” odvija nad prostom gitarskom pratnjom, u očaravajućim metričkim smenama (6/8 i 2/4), oživljavajući tužnu sudbinu jedne ljubavi u ratno nevreme, koja je nekada zadesila dvoje mladih ljudi iz Zagorja.

Adam Semijalac/Bebe Na Vole (promotivna fotografija)

Nema više ni tog nekog rata, niti to dvoje ljudi; samo je ostala pesma, koja je takođe mogla da nestane da je nije zapisao etnomuzikolog Vinko Žganec i objavio u zbirci Narodne popijevke Hrvatskog zagorja (1950), čime je ostavio inspirativni materijal ljubiteljima starog, retkog i zanemarenog. Dunja Knebl je savršen primer takvog, aktivnog, strasnog ljubitelja i autentičnog tumača, a kako vidimo u poslednjih nekoliko godina, na istoj talasnoj dužini je i Adam Semijalac, počev od onog fascinantnog iskoraka na world music scenu, izdanjem Tanac za crnega vraga (2020).

Prikaz albuma „Tanac za crnega vraga” Adama Semijalca

Budući da sam se tesno sprijateljila sa tim Adamovim albumom (kao i sa njegovim narednim Ode dite, objavljenim maja 2023), te da godinama posvećeno trčim za Dunjinim diskografskim kreacijama, koje jedna drugu sustižu po datumu objavljivanja, kao i nadahnuću i inventivnosti (dok ovo pišem, Dunja opet nešto novo „kuva” sa Rokom Margetom) – veoma me je zanimao rezultat zajedničkog muzičkog igranja dvoje jedinstvenih umetnika sa prostora bivše Jugoslavije.

Adam Semijalac i Dunja Knebl (foto: Sven Pavlović)

Očekivanja svih nas, istinskih folovera Dunje i Adama, verovatno su bila vrlo visoka, dakle realna, a dobili smo ono što smo tražili. Album Moje srce se reskoli je najpre privlačan zbog svoje provokativne teme (ratovi, ratne pesme), pružajuži originalni ugao (ratni vihor u očima, duši i životu žene), jasan koncept (hronološki niz poetskih sadržaja, u rasponu od 16. veka do četrdesetih godina 20. veka), te značenjske slojeve (apsurdnost rata i stravična neizbežnost njegovog stalnog prisustva u životu ljudi, cikličnost svekolikog čovekovog postojanja, te večna ljudska slabost ka moći, materijalnim vrednostima i potčinjavanju drugih). Sa nogu nas konačno obara istančanost muzičke misli, duše i atmosfere.

Prikaz albuma „Sonce” Zorana Majstorovića i Dunje Knebl

Dunja i Adam su hrabro zadržali jednostavnost narodne pesme, držeći se njene muzičke forme, strukture i poretka stihova. Nasuprot tipičnim tendencijama u world muzici, koje tradicionalnu pesmu vide kao materijal zgodan za složeniju obradu, razradu, preradu i transformaciju, Dunja i Adam razumeju iskonsku snagu pesme iznedrene u određenom vremenu i prostoru, te osećaju potrebu da tu snagu istaknu, ničim je ne zamagljujući i ne remeteći. Pritom, pronašli su svoje atmosferične „filtere” pomoću kojih snaga i srž svake od četrnaest pesama na albumu zapravo dolazi još više do izražaja. Na taj način, jedna stara ili prastara pesma u reinterpretaciji ovo dvoje umetnika prerasta u nešto što bismo mogli da označimo kao novu, izvornu (roots) pesmu 21. veka.

Dunja Knebl i Adam Semijalac (foto: Selma Banich)

Nekada davno, neko dragoceno, neponovljivo anonimno ljudsko biće iskoristilo je arhetipski melodijski obrazac svoje familije, plemena, naroda, sela ili regije da bi prenelo aktuelnu poruku i emocije u vreme kad su „Turki porobili su Horvacku zemlu” ili su Ošli Turki z Katicom divojkom („Majka Katu budila”) ili se pak dramatično prolivala krv „Kraj črlenog morja”… Decenijama ili vekovima kasnije u odnosu na moguće vreme nastanka određene pesme, Dunja Knebl i Adam Semijalac poneli su se prema pesmi sa serioznošću istoričara, lingviste ili etnomuzikologa, pri čemu su joj, kao vrhunski umetnici, pojačali boju i atmosferu, omogućavajući savremenom slušaocu da se bez muke snađe i utopi u minulo vreme, događaj i psihološki okvir čoveka/pretka koji je proživljavao svoj emocionalni spektar i pre nego što su nastali pojmovi kao što su stres, empatija ili depresija.

.Jednostavnost numera na albumu Moje srce se reskoli i ubedljivost atmosfere ostvareni su svedenim izražajnim sredstvima. Tako, između prve i završne a cappella pesme („Turski paša kavu pije” i „Stari soldat putem gre”), u ulogama glavnih, često jedinih instrumentalnih podupirača stihova i glasa javljaju se: električna gitara („Turki porobili su Hrvacku zemlu”), tamburin („Majka Katu budila”), indijski harmonijum („Kraj črlenog morja”, „Vu Majprogo na kamenu”, „Cug mašina je genula”, „Šume šume”), akustična gitara („Pjevaj mi Katica”, „Postaj sonce”, „Tam daleko šumica je mala”, „Četer konja grivata”), sansula („Pisala je draga”), te sansula i električna gitara svirana gudalom („Pismo iz Belovara”).

Dunja Knebl (foto: Selma Banich)

Pesma je, dakle, dobila svoj idealni instrument (u multipraktičnim rukama oba umetnika), svoj alat za lako „otključavanje” sadržaja stihova, tako da su kao krajnji cilj Dunjinog i Adamovog „ratnog albuma” dostignute intimnost zvuka i ambijenta, a ne borbenost, pompeznost ili protest. Jer, ipak je ovo prikaz rata iz ženske perspektive.

Drugu važnu ulogu u rasvetljavanju stihova odigrali su zvučni efekti, miks i produkcija, kojima se Adam naknadno znalački zabavljao na putu ka ostvarenju ove izvanredne „audio-knjige”.

Moglo bi se reći da efekat, kao izražajno sredstvo, jeste muzička nit albuma, koja oživljava i bistri maglovite, mistične, mračne, setne i eterične predele i slojeve prošlosti.

Dunja Knebl i Adam Semijalac (foto: Sven Pavlović)

Čak i bez odgovarajućeg glasa i vokalnog izraza, ovo bi bilo jedno odlično izdanje. No, sa Dunjom je albumu obezbeđen ulazak u krug remek-dela (Adamov vokalni doprinos je ovde diskretan i „epizodan”, ali i prikladan, prijatan i živopisan).

Članak o Dunji Knebl: „Iskustvo i mladoduhost”

Kada pomislim na izuzetne vokalne interpretatore starog i arhaičnog materijala, čak i sasvim različite (npr. Svetlana Spajić, Erik Maršan, Dunja Knebl), iznova dolazim do hipoteze da se do istinskog doživljaja tradicionalne pesme i njene potonje impresivne transmisije stiže preko jezika. Prosto. Onome ko duboko zađe u moć, smisao, prirodu i ritam jezika, kao i njegovog geografskog i istorijskog dijalekta, otvaraju se vrata poznanja kulturnog nasleđa i uverljive muzičke interpretacije.

Sa svakom pesmom na albumu, Dunja je drugačija: melanholična, energična, žalosna, ljuta, jeziva, skrušena, preteća, nežna, strastvena, nostalgična, potresna, mirna, svečana, tmurna, rezignirana, vedra… Ovaj spisak emocija ne treba shvatiti kao bukvalno razvrstavanje po fiokama. To je u stvari emotivno klupko, baš kao što je zamršen i sam rat, te stanje čoveka pogođenog ratom. Kad je turobna i bolna, Dunja istovremeno slavi život, a kad je vesela, ona pronosi poruke ironije i absurda.

Dunja Knebl na koncertu sa Rokom Margetom, Beograd, JKC, Festival ”Todo Mundo”, 2022 (foto: el gvojos)

Sve je, uostalom, izmešano na ovom svetu i ne prestaje tom isprepletanošću da nas iznenađuje. Tako i ove pesme, zapisane nekad na prostoru Međumurja, Podravine, Zagorja, Prigorja i Slavonije, pokazuju koliko smo povezani, koliko su se teme i motivi selili, premeštali i kombinovali, kako u stihovima tako i muzici. U tim narodnim, spontanim, slobodnim preuzimanjima postojećeg materijala, nekada se stigne do zaprepašćujućih „kentaura”, pa bismo, recimo, od razdragane melodije u pesmi „Tam daleko šumica je mala”, iz doba Prvog svetskog rata, očekivali da će poslužiti vrcavim stihovima tipa Ciganka mi gatala na travi, a ne vapaju devojke čijeg su brata Rusi zarobili, a dragoga možda i ubili, i ubili, oj!.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Dalje, stihovi Ljubičice, i ja bi te brala u istoj, sumornoj pesmi, jesu glavni, „otvarajući”, u verzijama poznatim u Srbiji – tu je ljubavni sadržaj, bez obzira na pomen jurata odnosno regruta, nepomućen preteškom ljudskom sudbinom.

I tako sve ukrug i unakrst. I lepo i ružno. Čovek uglavnom ništa ne nauči, vrti iste greške, pa zato „i opet gre” stazama rata… Al’, eto, čak i taj rat donese nešto dobro. Donese pesme koje žive neko vreme u narodu, posle čega bi mogle i da umru kada im se na putu umiranja ne bi isprečio žilavi, nadahnuti umetnik, rešen da ukaže na njihovu večnu vrednost, te da kroz njih ispolji svoj umetnički i ljudski stav. Pa, ko ga razume, razumeo je.

. . .