Magazin Etnoumlje / Rubrika: Naša posla

Ubrizgavanje novih doza boja, ritmova, razgovora i radosti

20. 11. 2023.

Bilo je ovo naše deveto prisustvo na najvećem sajmu etno muzike, WOMEX 2023, ostvareno uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije. Predstavljali smo srpsku muzičku scenu, pre svega world music, u gradu La Korunji, u oblasti Galiciji u Španiji, od 25. do 29. oktobra 2023. Pored glavnog tima World Music asocijacije Srbije, koji su činili Marija Vitas, Bojan Đorđević i Dušan Milenković, na sajmu su bili prisutni i u promociji ne samo svoje muzike, nego i srpske scene aktivno učestvovali Branislav Radojković i Goran Milošević, članovi sastava Naked, zatim Ana Vrbaški i Marko Dinjaški (duo Alice in WonderBand), kao i Boško Radojković, Branko Bako Jovanović, Daniel Lazar i drugi.

Autor: Dušan Milenković

Kada u prolećnoj akademskoj jurnjavi na telefonu primećujem propušten poziv od Olivera Đorđevića, predsednika World Music asocijacije Srbije (WMAS) i čoveka sa kojim sam saradnju započeo pre desetak godina na Nišville jazz festivalu, ni ne slutim da ćemo razgovarati o mom učešću u predstavljanju Srbije na ovogodišnjem WOMEX-u. Jer, „Worldwide Music Expo” je najveći sajam world muzike na svetu i san svakog slušaoca širokog dijapazona muzičkih fenomena obuhvaćenim tim pojmom.

O WOMEX-u održanom u Portu, 2021.

Uprkos začuđujuće dinamičnoj godini, poziv entuzijastično prihvatam bez gledanja u kalendar! Od kada sam upoznat sa tim magičnim događajem, želim da iskusim bogatstvo i intenzitet njegove ponude „muzike sveta”. Za ovu manifestaciju sam – takođe desetak godina ranije – upravo i čuo zahvaljujući WMAS-u. Ako je jedan mladi čovek iz Niša čitavu deceniju maštao o tome da doživi WOMEX jer je o njemu čitao u „Etnoumlju”, sa sigurnošću se može reći da je ovo udruženje na pravi način sprovodilo svoje edukativne i promotivne aktivnosti prethodnih godina.

PUT KOFERA

Dokotrljao se kraj oktobra munjevitom brzinom i došlo je vreme za pripremu za put u pravcu severa Španije, gde se, u La Korunji (A Coruña), održavao ovogodišnji sajam world muzike. Moji saborci iz World Music asocijacije, Marija Vitas i Bojan Đorđević, već su pripremili pozamašni paket promotivnog materijala o muzičkim izdanjima, štampanim i onlajn publikacijama, kao i projektima udruženja. Pakovanjem stvari započinje i moja refleksija o WOMEX-u, pitajući se ne samo o tome kako će naše aktivnosti izgledati, već i kako bi moje iskustvo (world i „domaće”) muzike moglo učestvovati u tom poduhvatu.

Rezultat ovih refleksija? Preostalu trećinu ranca u mom prtljagu odvajam za promo proizvode povezane sa kulturom mog rodnog grada – prospekte o Nišville jazz festivalu, nekoliko diskova najuspešnije niške grupe Eyot, kao i vizit karte sa informacijama o internacionalnoj konferenciji „Estetika muzike” koju organizujem u Nišu.

Da se zapitamo o vrednosti lokalnog, „domaćeg”, koju lako zapostavimo u konformizmu globalističke kulture – zar nas na to prirodno ne upućuje sam fenomen world muzike? Predstaviti to lokalno publici sa svih strana sveta,  potpuno prilagođenoj frekvencijama interkulturalnosti – nema sumnje da je to primarna uloga sajma po imenu „Worldwide Music Expo”, a to je i jedna od svrha postojanja WMAS, koja redovnim učešćem na manifestaciji ove vrste čini puno toga za muzičku scenu naše zemlje.

Refleksija je jedno, a praksa nešto sasvim drugo, pa je svako razmišljanje o našoj ulozi na WOMEX-u ubrzo bilo osujećeno dvema pretnjama. Avion iz Beograda za Madrid je kasnio, pa kada smo se konačno našli na ogromnom aerodromu španske prestonice, nije nam preostalo ništa drugo nego da trčimo, kako bismo uhvatili poslednji let za La Korunju. Malo razgibavanja pred manifestaciju poput ovog sajma nam nije toliko teško palo, posebno jer je ishod bio uspešan. Druga pretnja se ispostavila kao mnogo veća po naš predstojeći zadatak.

Naš prtljag nije imao tu mogućnost da „dotrči” u avion sa nama, pa smo kasne večernje sate u Galiciji dočekali suočivši se sa činjenicom da paket promo materijala nije stigao sa našim avionom, a Bojan i Marija nemaju ništa od garderobe za sutrašnje aktivnosti na sajmu. U vidu „utešne nagrade”, među prtljagom smo pronašli panoe kojima bi trebalo obložiti štand. Brigu o ovom problemu i planiranje improvizacije, koja će neminovno uslediti, morali smo ostaviti za sutrašnji dan.

ŠTAND PUN LJUDI

Štand World Music asocijacije Srbije bio je pozicioniran u prizemlju hale Paleksko (Palexco), u „komšijskoj” atmosferi, budući da smo bili okruženi predstavnicima zemalja iz bliskih delova Evrope: Slovenije, Bugarske, Slovačke… Suočeni sa činjenicom da od prtljaga nema ni traga ni glasa, jedino što nam je u nastavku prvog dana preostalo je da o aktivnostima asocijacije razgovaramo sa posetiocima, koje bi trebalo nečim animirati, kako bi prišli štandu.

Zajedno sa drugim delom srpske ekipe, domaća „reprezentacija” nije bila baš tako neprimetna ispred prilično praznog štanda. Ubrzo se ispostavilo da srpska delegacija ima jedno preimućstvo koje je bilo spasonosno u prvom delu našeg „nastupa” na sajmu. Marija i Bojan su već veterani WOMEX-a, pa su prvog dana sretali puno poznanika iz sveta organizatora, menadžera i muzičara, koji bi zastali ispred štanda i razmenili koju reč sa njima.

Naš prostor na sajmu nije bio krcat materijalom, ali je u svakom trenutku bio pun ljudi! Ova okolnost je nagnala i one koji do sada nisu bili upoznati sa radom Asocijacije da priđu i čuju o čemu se radi – jer gde ima dima, ima i vatre – a onda bismo mi „stupili na scenu” i predstavili stvari usmenim putem. U tom smislu, zaista se može reći da i dalje, u svetu QR kodova, „živa reč” ima posebnu vrednost, a da je među raspoloživim resursima, najvažniji ipak onaj ljudski (iako se nikad neću pomiriti sa tom protivrečnom frazom savremenih korporacija).

Optimistički pogled na predstojeće aktivnosti podstakla je i činjenica da je u popodnevnim časovima bar stigao Marijin i Bojanov kofer sa garderobom, što je ne samo učinilo aktivnosti lakšima, već je dalo nadu da će i preostali prtljag stići u dogledno vreme.

PRVI MUZIČKI IZBORI

WOMEX je suviše velika manifestacija da bi se svaki štand mogao posetiti i da bi se moglo prisustvovati svim konferencijama, filmskim projekcijama, mentoring i networking sesijama, dnevnim i noćnim performansima… Zato smo odluku o tome koje ćemo večernje „showcase” nastupe slušati, prepustili, očekivano, Bojanu.

Prvi nastup koji smo čuli odigrao se na bini nesrećnog, diskriminatorskog naziva „offWOMEX”, jer je reč o sastavima koji nisu deo zvanične selekcije, ali koji ni u kom smislu ne zaostaju za kvalitetom onih koji to jesu. To je bio slučaj i sa sastavom koji se mogao smatrati „zagrevanjem” za predstojeće slušalačke aktivnosti.

Reč je o Juliji Kozakovoj i slovačkom sastavu Manuša, čija nas muzika, koja sa druge strane panonske nizije neguje viševekovnu tradiciju romskih orkestara centralne i jugoistočne Evrope, ipak nije tek uljuljkala familijarnošću, već je, budući vrlo ekspresivna, učinila prijemčivim i za senzibilitete predstojećih nastupa. Nakon slušanja dinamičnije svirke benda Kin’Gongolo Kiniata iz Konga, nešto komercijalnije interpretacije muzike centralne Afrike sa šljaštećom kostimografijom koja podseća na bendove poput Funkadelic, vraćamo se u ušuškanu atmosferu offWomex bine, na kojoj sviraju „naši” – harmonikaš Almir Mešković i violinista Daniel Lazar.

O ovim virtuoznim muzičarima, poreklom iz Bosne i Srbije, čuo sam puno lepih reči, ali ono što sam na njihovom nastupu doživeo je prevazišlo već izgrađena očekivanja. Duo nam je predstavio muziku Balkana, ali i severa Evrope, u spektru koji seže od rumunskih kola, preko sevdalinki, srpskog muzičkog nasleđa („Niška banja” me je na trenutak vratila kući), do zvuka Rišara Galijana (Richard Galliano) i klasične muzike. Ničeg suvišnog u izvedbi promišljenih aranžmana bez muzičkog egzibicionizma. Fantastična prostorna sinergija dvojca na bini – „kao da su braća!”, pomislih u jednom trenutku.

Zabavni komentari koje je Daniel imao između pesama, učinivši atmosferu spontanijom, demonstrirali su publici da muzikalnost ovih momaka prate sjajne karakterne osobine, u šta ću se i sam uveriti predstojećih dana.

Veče smo završili slušanjem sastava Neomak, koji čine „mlade baskijske devojke sa stavom”, da parafraziram reči iz zvanične najave. Iako ta formulacija odgovara i našem utisku, „stav” ovde zaista nije bio dovoljan, i pored uverenja da se u osnovi koncepta nalazi puno truda devojaka, koje se obraćaju publici široj od WOMEX-ove i čije vreme „tek dolazi”.

SRPSKI „TRIKOVI”

U drugi dan WOMEX-a uplivali smo sa brigom o tome da li će naši promo materijali konačno stići. Do toga ne dolazi; igrom slučaja, nešto od „trikova” nam je ipak preostalo za uspešan rad. Naime, postoji WOMEX-ova praksa organizovanja „prijema” na štandovima, prilikom kojih bi se, uz posluženje, posetioci podstakli da se upoznaju sa ponudom te kulture.

Sudbina je htela da naš prijem bude upriličen ovog dana, uprkos nedostatku prospekata, diskova i flajera. Ne, pod „trikovima” nisam mislio na rakiju, mada je nje na prijemu, naravno, bilo. Srpski štand je i ovoga puta posegao za „ljudskim resursima”.

Upriličili smo nastup dua Alice in WonderBand, koji čine Ana Vrbaški i Marko Dinjaški, a performans je, kako zbog vokalnog, tako i zbog dinamičnog plesnog aspekta, privukao veliku pažnju prolaznika, koji su snimali, tapšali ili s pažnjom posmatrali. Zatim je Branko Bako Jovanović, pravi virtuoz na tamburi, doslovno zapanjio prisutne svojom sviračkom veštinom, proprativši ovo izvođenje osmehom i ostavljajući utisak da u trenutku sviranja ne ulaže nikakav napor!

Misija je uspela – štand je u vreme prijema bio pun, a „Vomeksovci” su, pored naših objašnjenja, imali priliku da i neposredno iskuse jedan deo muzičkog konglomerata world music scene Srbije.

NASTAVAK KONCERTNE ŠETNJE

Slušalački maraton druge večeri započinjemo u sali Kolon (Colon) slušajući kurdski sastav Danûk. Nekadašnji studenti umetnosti beže od rata u Siriji u Istanbul, a zatim, sa geografske i, nažalost, ne toliko bezbedne kulturološke distance, proučavaju folklor svog naroda. Kakav strahovit narativ nalazimo u osnovi ovog muziciranja! Vokalne kompozicije sa ljubavnom i religijskom tematikom poseduju osavremenjene aranžmane, koji sežu čak i do progresiv roka. Danuk električnu gitaru stavlja rame uz rame sa sirijskim buzukom, a ritmički puls kompozicija oslanja na jednostavnije „vožnje” bas gitare. Zato ne treba da čudi činjenica da je prvi album ove grupe producirao Majkl Lig (Michael League), basista i vođa grupe Snarky Puppy. Bez obzira na hvale vrednu referencu, bilo je očito da Danuk na ovom nastupu ima strašnu tremu, što je, nažalost, odličan muzički koncept učinilo manje ubedljivim.

Na trenutak smo se, zatim, vratili u prošlost, slušajući Nimkii and the Niniis, kolektiv Indijanaca koji na WOMEX dolaze iz Kanade kako bi nam kulturu svog naroda preneli u izvornom obliku, da bi nas predstojeći performans u sali Pelikano (Pelicano) ponovo, sa artiljerijom digitalnih instrumenata, vratio u 21. vek. Dve južnokorejske muzičarke – duo Haepaary – udružile su nekomercijalnu elektronsku muziku, prožetu mračnim sintovima i perkusivnim semplovima, sa vokalnim izvođenjem inspirisanim tradicionalnom korejskom i savremenom pop muzikom. Iako ova kombinacija stilova zvuči obećavajuće, klupski nastrojena publika je ambivalentno reagovala na izvođenje. Deo publike je bio privučen savremenim zvukom, a ostatak je jednostavno ćaskao tokom mračnijih aranžmana.

Moj utisak o ovom nastupu, posebno kada je reč o Heparinom pažljivom korišćenju elektronskih instrumenata, kao i nepristajanju na jednostavnu pop formu, jedino je mogao da poremeti žamor ljudi iz publike, koji ovakvo muziciranje ne razumeju. Eto načina da proverimo inkluzivnost savremene world music publike, koja, reklo bi se, i dalje ima na čemu da radi kada je reč o proširivanju vidika!

Užurbanim koracima odlazimo u polukružnu salu Parote (Parrote) i stižemo na vreme kako bismo čuli marokansko-tuniski duo Aïta Mon Amour, koji čine vokalistkinja Widad Mjama i Khalil Epi, zadužen za elektronske matrice, gitaru i žičani instrument lutar (loutar). U roku od par sekundi, duo na sceni je podigao emocionalni intezitet publike do maksimuma! Bez zagrevanja, neposredno je ispoljena muzička vizija sastava koji je nazivom ovekovečio ljubav prema aiti, sentimentalnoj tradiciji koja je ženama u marokanskom društvu vekovima omogućavala da se njihov glas čuje, doslovno i simbolično.

Taj lament sa severa Afrike nije samo „osvežen” pratnjom koju su omogućili električni instrumenti – ritam mašine, sintisajzeri i gitarski efekti – već je time zapravo učinjen još mračnijim. Sav severnoafrički prkos ispoljio se kroz ovaj performans – otpor protiv teških životnih uslova nadomak pustinje, borba protiv društvenih okolnosti otežanim evropskim (post)imperijalizmom i nedavnim strahovitim zemljotresom…

Sve smo razumeli, bez reči razumevanja teksta – to je jedna od magija world music fenomena koja se neposredno može doživeti na WOMEX-u.

Nakon osveženja u vidu mekše džipsi džez svirke slovenačkog sastava Teo Collori in Momento Cigano, vratili smo se u salu Pelikano kako bismo čuli nastup benda Avalanche Kaito, world music utočišta za one koji su odrasli na post panku i post roku, a možda su u trenucima posebnog bunta išli čak i do hardkora.

Već iscrpljeni, veče završavamo slušajući jermensko-francuski sastav Jinj. Inicijalno suptilan u kombinaciji elektronske muzike i hip hopa sa jermenskim folkom, sastav je paralelno pojačavao udeo kako tradicionalnog, tako i savremenog spektra – približavajući se intenzitetu koji, u zavisnosti od interpretacije, vodi ili u prepuštanje „dioniskoj svetkovini”, ili u utisak o kiču – a mi smo gravitirali ovom drugom utisku.

U ŠESTOJ BRZINI

Sajamski deo učešća na WOMEX-u trećeg dana je konačno zadobio odgovarajuću dinamiku, jer je naš promo materijal stigao. Zabrinuti da li će ova skupina diskova, prospekata sa informacijama o aktivnostima organizacije zaista poslužiti svrsi, predstavljanje rada World Music asocijacije ubacujemo u šestu brzinu. Rezultat do koga je došlo delom je posledica našeg truda, ali i okolnosti u kojima se nalazimo tokom poslednjeg sajamskog dana.

Već naviknuti na vomeksovsku atmosferu i rasterećeni velikih poslovnih planova koji su ih opsedali na početku sajma, ljudi su zaista pokazali iskreno interesovanje za ono što smo imali da im ispričamo, pokažemo i damo!

Tri četvrtine diskova je nestalo za pola sata, a svi prospekti o Muzičkom informativnom centru Srbije su bili podeljeni! Ovde, ipak, nije reč samo o sreći. Jednu pretpostavku koja me je opsedala prethodnih dana na WOMEX-u sada sam smatrao potvrđenom – Balkan zaista imaju poseban status među world music publikom, pa štand na kome je pisalo „Serbia” nije pukim slučajem tog poslednjeg  dana, kada su koferi puni, a ruke umorne od nošenja, ispražnjen za jedno popodne.

LEKCIJA BALTIČKIH ZEMALJA

Međutim, da taj isti Balkan ima još puno toga da nauči – ubrzo smo se uverili na prijemu koji su zajedničkim snagama priredile baltičke zemlje – Letonija, Estonija i Litvanija. Već je bilo dovoljno dirljivo što su njihovi štandovi svih ovih dana bili usklađeni uz pomoć sličnog dizajna, koji sugeriše zajedničko nasleđe i nameru ka udruženom promovisanju istog. Ipak, ono što nas je do kraja raznizalo bilo je početak prijema i događaji koji su usledili nakon toga.

Prijem otvaraju zamenice ministra za kulturu iz dveju baltičkih zemalja (!), govorom posebno upriličenim za tu priliku; zatim jedna od njih učestvuje u pevanju tradicionalne pesme iz jedne od ovih zemalja, a u ženskoj pevačkoj grupi koja na prijemu izvodi tu kompoziciju ima Letonki, Estonki i Litvanki.

Zamišljamo slično dešavanje kada je reč o balkanskim zemljama i sve dublje tonemo od uvida da je to (još uvek) sasvim neverovatno, da tome nismo dorasli, da ipak možemo samo da gledamo i plačemo, a mogli bismo isto tako da gledamo i učimo.

Rezultat onoga što nam je Baltik priredio na WOMEX-u nije samo to da je u nama izazvao malo (više) setne refleksije, probudio malo (manje) ljubomore i definitivno nam otežao povratak kući.

Kulturom ujedinjeni Baltik me je podstakao da sarađujem sa ovim divnim ljudima u budućnosti.

NIZ ŠOUKEJSOVA ZA KRAJ

Treće veče WOMEX-a. Na nastupu kantautorke po imenu Anna Trea nismo se puno zadržali, budući da je perfomans ove afro pop muzičarke bio obesmišljen činjenicom da se odvijao pred publikom željnom dinamičnijeg zvuka u sali Pelikano.

Za razliku od prve solistkinje, potpuno drugačiji utisak je ostavila kantautorka Jausmė iz Litvanije koja je, sa izražajnim vokalom uz pratnju žičanog instrumenta nalik citri – po imenu kanklės – držala pažnju publike u intimnoj atmosferi offWOMEX sale. Predstavila je svoje storytelling kompozicije, čiji tekst najvećim delom nismo razumeli, ali je ona ipak uspela da nas omamljujućim zvukom prenese u melanholična baltička prostranstva.

Zatim nam je galicijski sastav Ailá u obližnjem teatru direktno demonstrirao u kom delu Evrope se nalazimo. Do maksimuma uvežbana ekipa otvorila nam je oči kada je reč o tome koliko je muzika ove regije raznolika. Raznovrsnost ritmova, od kojih mnogi pozivaju na igru, udružena sa pevljivim melodijama koje su izvedene sa velikim emocionalnim nabojem, često istovremeno veselkaste i melanholične, a povremeno i šaljive – sve to potpuno odgovara načinu na koji sebi predstavljamo sentimente narodne kulture Galicije, njenih seoskih vašara i lokalnih pivnica.

Nastup britanskog sastava The Breath predstavljao je još jedan izazov za WOMEX-ovu publiku, sklonu nepoznatom, opskurnom i dalekom od komfor zone pop kulture. Ovaj bend je upravo bio suprotnost svemu nabrojanom! Reč je o kantri muzici sa akustičnom gitarom, koja svira jednostavne harmonije i vokalom koji je – iako besprekoran i začuđujuće vešt – ipak u domenu „radijske” pop i rok muzike. Vrlo je lako otpisati ovaj sastav kao nešto suviše standardizovano. Međutim, već posle druge pesme nas je uvukla melanholična atmosfera, koja je, u skladu sa kantri tendencijama, išla i u pravcu „pričanja priče”, mada nam nikakva „tumačenja radnje nisu bila potrebna pod dejstvom ovog zapadnog sevdaha.

The Breath je pristupačnim i ubedljivim zvukom publiku u zamračenoj sali u dvorani Paleksko potpuno opčinio – bend je ispraćen gromoglasnim aplauzom.

Jedan od kvaliteta WOMEX-a leži u tome što nam omogućuje uvid u vrste performansa za koje nismo znali da postoje. Takvo iskustvo pružio nam je španski bend Trilitrate. Postava sa desne strane bine – violinista, harmonikaš i gitarista – mogla bi sugerisati da sastav neguje mekše adaptacije muzike svoje regije, ali ovakav inicijalni utisak vara. Ispostavlja se da je muziciranje sastava žanrovski potpuno neuhvatljivo. U aranžmanima koji sadrže neočekivane obrte, čujemo delove koje podsećaju na barok, improvizaciju baziranu na tradicionalnoj muzici i vokale koji zvuče džezirano, a sastav se, u trenucima eskaliranja, približava energiji roka! Kao da ovakve kombinacije nisu dovoljno neverovatne, primećujemo da muzika stupa u interkaciju sa projekcijama na velikom video bimu iza muzičara. U levom uglu bine, još jedna članica benda kamerom snima objekte koji se vrte na specijalnom postolju, propušta snimak kroz filtere i od njih kreira video prezentaciju! Nakon izlaska iz teatra bilo nam je potrebno nekoliko minuta da procesuiramo kakav smo to audio-vizuelni performans doživeli.

Posle ove svirke, prepuštamo se nastupu sastava Bamba Wassoulou Groove, sačinjenog od veterana muzičke scene Malija, koji su prethodnih decenija svirali sa imenima kao što su Zani Diabaté ili bendovima poput  Super Rail. Zapadnoafrički bluz i rok koji smo čuli opravdao je gruv u nazivu – u prepunoj sali niko nije mogao stajati mirno! Nisam bio jedan od onih koji su veče završili nastupom ove ekipe – morao sam da vidim kako će izgledati di-džej setovi na WOMEX-u! U finom (ali ne i preglasnom) okruženju kluba, disk-džokejka Danykas puštala je mekši haus prožet kreativnim afričkim perkusijama. Nažalost, post-vomeksovski klabing se ubrzo, dolaskom di-džejke sa Obale Slonovače – Asne, transformisao u puno komercijalniji zvuk.

STANJE UMA I DUHA NAKON WOMEX-A

Za neke se WOMEX završio onog trenutka kada su seli u avion, koji ih vodi u pravcu kuće. Za druge, nakon slanja mejlova budućim saradnicima. Meni se, u izvesnom smislu, on još uvek ne završava – i pritom ne mislim samo na to da mi celokupno iskustvo i dalje odzvanja u pozadini svesti. WOMEX se u mom domu već danima ne predaje, on uporno preživljava kroz preslušavanje diskova dobijenih tokom sajma, čitanje magazina „Songlines” koji smo dobili u sajamskom cegeru, dopisivanje sa novim poznanicima, računajući tu, pre svega, komunikacije koje nisu motivisane biznisom. Prelistavam vizit karte igrajući, sam sa sobom, igru „Da li se svih ovih ljudi sećam?”, blenem u šarolike flajere sa limitiranim informacijama upinjući se da što više saznam bez skeiranja QR kodova. WOMEX se penje po mom danu kao puzavica, WOMEX ne dopušta starim ritualima da budu stari, WOMEX meša moje karte

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Ako je cilj svakog putovanja da se suprotstavi okoštaloj viziji o sopstvenom redu i miru, iskustvo „sveta muzike sveta”, koje samo ovaj sajam čoveku može omogućiti, zaista ubrizgava novu dozu boja i ritmova globalne umetnosti u moje svakidašnje igre, daleko nadmašujući sve ambicije interneta da nas uvuče u jedno takvo „globalno selo”. Na takvom iskustvu, koje nikad nije samo muzički zanimljivo, već je uvek malo i filozofski pregnantno, zahvaljujem se World Music asocijaciji Srbije, a posebno Oliveru, Mariji i Bojanu!

. . .