Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Divlja, dostojanstvena dama

Završnica 11. world music festivala Todo Mundo protekla je u znaku Evropskog dana narodne umetnosti (European Folk Day) koji će se, na inicijativu European Folk Network, počev od ove godine, obeležavati svakog 23. septembra. Tog trećeg festivalskog dana održana je najpre međunarodna konferencija, a zatim večernji koncerti sastava Erdőfű iz Mađarske i Janusz Prusinowski Kompania iz Poljske.

Autor: Ivana Arsenijević

U ime Evropskog dana narodne umetnosti, u prepodnevnim časovima trećeg dana festivala, tim Todo Mundo-a je u RTS Klubu – Galerijskom prostoru Radio Beograda upriličio kraću, ali sadržajnu međunarodnu konferenciju pod nazivom Tradicija danas, u muzici sveta, koja je okupila za jednim stolom etnomuzikologe, organizatore festivala, kulturne radnike, muzičare i njihove booking-agente. Dvočasovna diskusija otvorila je brojne velike i važne teme, davši priliku da se njeni učesnici prepoznaju u okviru zajednice istomišljenika i pre svega, entuzijasta, koji se bore za iste ciljeve, svako na svom terenu.

Prikaz koncerta: Vje Farka Ture, Todo Mundo Festival, 2023

Reči koje su podvučene i koje su najjače zazvonile tokom konferencije su: osećaj pripadnosti, nivoi autentičnosti, „post folk”, „divlji” ritam, muzika koja roka, a nije rok (music that rocks but is not rock), muzika koja ne donosi novac… A onda, kao udarac u gong – stid (embarassement – da navedemo kako je reč više puta izgovorena). Osećaj srama koji kao zid stoji između mladih generacija i autentične narodne muzike, za njih „seljačke” i nazadne.

Kako srušiti ovu i mnoge druge barijere, uključiti institucije i širu zajednicu i podržati ovu veoma važnu industriju, pitanje je opstanka koje je ujedinilo sve goste, kao i prisutne u publici.

Prikaz koncerata: Belofour / Alba Karmona i Hesus Gerero, Todo Mundo Festival, 2023

Usledili su pauza i odmor, dok su informacije, misli i ideje ostale da kruže u vazduhu do koncerata, da bi na njima zaplesale i negde u etru se sjedinile sa muzikom.

ERDŐFŰ – MUZIKA KOJA „ROKA”, A NIJE ROK

Koncertno veče u prilično punoj sali Jevrejskog kulturnog centra otvorio je Erdőfű, jedan od najboljih bendova mlađe generacije tzv. tanchaz scene u Mađarskoj (tanchaz, plesačnica, dance house).

Kako nam govore članovi sastava Erdőfű, sledbenici ovog pokreta – začetog negde oko 1972. godine sa idejom revitalizacije mađarskog muzičkog i plesnog nasleđa – u potrazi za muzikom koja ima energiju rokenrola, ali je od njega egzotičnija, pošli su stazama velikana poput Bartoka, Kodalja i drugih, i kroz terenska istraživanja vredno sakupljali muziku i plesove, učili da ih izvode i organizovali plesne večeri koje su ujedno bile i radionice i zabave.

Vremenom se koncept tanchaz proširio po celoj zemlji i postao jedan od veoma popularnih urbanih vidova zabave i usvajanja tradicionalnog plesa.

Erdőfű, vredni promoteri mađarske (karpatske) gudačke muzike, svoj primarni fokus stavljaju na očuvanje autentičnog seoskog zvuka. U tanchauzu su otkako znaju za sebe, u njemu su odrasli, uz svoje roditelje, a neki od njih su usmereni i na naučni pristup materiji kao etnomuzikolozi (Šoma Šalamon) i kulturni antropolozi (Marton Eri). Za sobom imaju dva studijska albuma sa kojih su probrali numere za beogradski program.

Na samom početku koncerta, bez mnogo uvoda i objašnjenja, brzi i oštri ritam, sinkope i prepoznatljive „mađarske harmonije” zaokupljaju svu našu pažnju. Erdőfű nam punim zvukom i numerom iz Transilvanije otvaraju vrata svog sveta, rešeni da prenesu žar i energiju tanchaz plesnih večeri.

Jezgro ansambla je četvoročlano, ali su za ovu priliku – premijerno predstavljanje u Beogradu – odlučili da dođu u velikom sastavu, pa ih je na scenu izašlo ukupno devet.

Ansambl formira širok i zaobljen zvučni spektar: od kontrabasa koji ritmično zvoni u grudnom košu, preko srednjeg registra koji harmonski popunjava pre svega harmonika, zajedno sa violama i pratećim violinama koje naizmenično učestvuju čas harmonsko-ritmički u ritmu i kontra-ritmu, čas popunjavajući zvuk vrtoglavo brzim pasažima, sve do samog vrha na kojem se ističe i „peva” vrcava, glavna violina. U umu se stvara slika plesnih parova, brzih koraka i sukanja i podsuknji koje se vrte, a onda se neočekivano prolama fascinatna pesma u grupnom muškom jednoglasu. Pesma se potom preliva u virtuoznu instrumentalnu završnicu.

Pogled na publiku dao je utisak da je ona manje „raznolika” u odnosu na prethodno veče, ali da apsolutno zna zašto je tu, da je zrela i naoštrena da prepozna kvalitetan zvuk, spremna da mu pruži maksimalno poštovanje. To je pokazala odmah po završetku prve numere, gromoglasnim aplauzom i talasom ushićenja koje se nije smanjilo do samog kraja čitave koncertne večeri.

Naredna numera takođe je iz Transilvanje, ali iz drugog sela i u drugačijem, sada gipsy stilu, te se na sceni instrumentalistima pridružuje vokal: sjajna Melinda Balog (Balogh), čuvena po jedinstvenom glasu i interpretacijama upravo romske narodne muzike Transilvanije.

Raskošan violinski uvod najavio je mušku pesmu iz istog regiona. Nakon nje je usledila jevrejska pesma, a potom splet igara iz severoistočne Mađarske, blizu granice sa Slovačkom, gde su, prema rečima naših gostiju, početkom 20. veka živeli izuzetni muzičari.

Dok sviraju, primećujemo specifičan „bočni” način držanja instrumenata, što je manir usko povezan sa tradicijom sviranja na trožičanoj violi sa ravnom kobilicom.

U momentu kada izuzetno dinamična smena pesama i instrumentalnih delova dostiže tačku usijanja, Šoma Šalamon ostavlja harmoniku i stupa na prednji deo scene sa rumunskim kavalom i, uz svedenu pratnju jedne viole i kontrabasa (sestre i brata Eri), izvodi numeru koja pripada tradiciji Rumuna iz predela karpatskog basena. Prvi deo, lament, podsetio je na pastirski zov, sa smenom signalnih kvartno-kvintnih melodijskih pokreta i kraćih improvizatornih motiva, nakon čega je usledila ekstatična i izuzetno virtuozna igra.

Nakon ovog veoma efektnog kontrasta u sveukupnoj dinamici koncerta, jedan violinista zvižduće kraću melodiju, a zatim se druga dvojica kratko i spontano usviravaju, čime muzičari daju prostora opčinjenoj publici da se sabere. Kroz usecanje motiva, sporiji harmonski ritam i topli, baršunasti muški vokal, bend se vraća u omiljenu Transilvaniju, kolevku tanchaza, gde su se 70-ih godina prošlog veka sreli i preklopili autohtoni oblici i pokret obnove, odnosno folklor i folklorizam.

Koncertne numere građene su kao svite – spletovi igara i pesama iz određenog sela ili regiona, što je princip izgradnje muzičkih blokova koji odgovara pomenutim plesnim okupljanjima.

Muzički motivi i melodije se smenjuju uigrano, muzičari komuniciraju gotovo telepatski, kao da oduvek sviraju zajedno.

Tela svirača se njišu i izvijaju, a dok se smenjuju, zatežu i opuštaju ritmovi i harmonski blokovi, u talasima i ritenutima, jasno je kako oni, dok medley teče, dišu zajedno, kao celina.

Koncert se bližio kraju, a muzičari su delovali kao da su se tek zagrejali. Oni su prekaljeni virtuozi, navikli da sviraju satima gotovo svake večeri. Kasnije saznajem da su otišli u Skadarliju, jer „žele da sviraju još!”.

DIVLJI RITAM IZ SREDIŠTA SRCA

Svojevrsni tanchazi na poljski način doprineli su da se u Poljskoj ukloni senka sa tradicionalnog nasleđa i da mlađe generacije dobiju priliku da nauče mazurke, obereke i drugu tradicionalnu muziku. Naporima da se autohtono muzičko nasleđe sačuva i oživi, veliki doprinos daje Janoš Prušinovski.

Zaljubivši se u muziku središnje Poljske, pošao je na brojna terenska istraživanja i direktno od seoskih izvođača učio melodije, interpretacije i improvizacije. Danas, sa svojom Kompanjijom ima zavidnu koncertnu karijeru, četiri studijska albuma i saradnje sa muzičarima raznih profila i žanrova. Takođe je veoma posvećen prenošenju tradicionalnih muzičkih veština deci, te proučavanju njenog terapeutskog dejstva i pozitivnog uticaja na razvoj sinapsi i moždanih funkcija, zbog sve veće problematike u vezi sa motorikom i sveukupnim razvojem najmlađih naraštaja.

Kada smo se, nakon kraće pauze posle koncerta Erdőfű, vratili u salu, Janoš nas je obavestio da se selimo u planine severa, a iskričavi violinski motiv u visokom registru i zvonki triangl poslužili su kao portal za jednu sasvim drugačiju muzičku dimenziju.

Već od prvih tonova, melodija objavljuje da nema nameru da poštuje pravila takta i metra u nama poznatom smislu. Niz kratkih motiva, koji se ponavljaju i variraju, čas unisono, čas responzorijalno, uvija se kao bršljen oko uglova taktova, ruši im i zaobljuje ivice, pomera akcente i smekšava pokrete.

Na sceni je, u odnosu na prethodni koncert, intimnija atmosfera i manji izvođački sastav. Ali, uz svakog od četvorice muzičara stoje dva do četiri različita instrumenta…

Primarna postavka je sledeća: violina i šalmaj (drevna oboa) u ulozi vodećih, melodijskih instrumenata, vrsta violončela (tradicionalna basetla) u ulozi arhaične, pastoralne harmonske podrške koja se postiže ritmizovanim sviranjem na praznim žicama, i mali set udaraljki koji čini bubanj sa činelom odozgo i trianglom sa strane (kao u Meri Popins).

Potrebno je da protekne malo vremena da bi se uronilo u ovaj svet, sasvim drugačiji od oštrog, jasnog ritma i širokih raspevanih melodija prethodnog koncerta. Zvuk je sada magičan, netemperovan, arhaičan, sa izuzetnim dinamičkim oscilacijama sve do veoma glasnog forte.

Nakon prve numere i aplauza oduševljene publike, Janoš nam objašnjava da je izvor njihove svirke u pevanju, jer su ljudi pevali o onome što su osećali, te da u prvom kupletu prve numere „violina priča, bubanj kuca, a srce moje drage plače”.

Sledeću numeru uvodi upravo pesmom, ispevanom rezonantnim glasom koji dolazi iz središta tela kroz otvoreno grlo i kojem nije potrebna pratnja. Najlepšem instrumentu – glasu, uskoro se pridružuju ostali instrumenti: daire umesto bubnja i flauta umesto šalmaja. Ritam se ubrzo podiže, kao i dinamika, dok motivi manjeg ambitusa, često u tritonusnom kretanju, repetitivno, gotovo ritualno kruže u divljem ritmu.

Reč divlje u vezi sa ritmom i muzikom, često koristi sam Januš, a ranije toga dana, na konferenciji, iskoristila ga je i Joana, menadžerka ansambla, koja je otkrila tradicionalnu muziku kroz svoju ljubav prema plesanju, pa je tako, preko rejva stigla do mazurke. Jasno je da sama „divljina” ovde ima smisao koji je imala na umu i Klarisa P. Estes kada je govorila i pisala o arhetipu „divlje žene” – misteriozne sile koja živi u svima nama, večna i uvek sveža, nesavitljiva pod presijom modernih vremena i trendova, i koja ima moć da nas dubinski isceli, ugreje i oživi.

Ovaj sastav, kao i prethodni, izvodi muziku različitih krajeva, ali i različitih nacionalnosti svoje zemlje. Tako su nam prezentovali i jednu mađarsku numeru. Vođa ansambla nam se poverava kako im to nije ni lako ni zahvalno izvesti nakon sjajnih Erdőfű. Međutim, nije ni bilo potrebe porediti, jer su nam svojom svirkom doneli moćnu i sasvim drugačiju muzičku sliku, podsetivši na nemerljivo bogatstvo i raznolikost narodne kulture.

Pevanje opet kontrastira ekstatičnom forte­-u i uvodi nas u narednu numeru, gde već sa lakoćom pratimo trodelni ritam sa karakterističnim zatezanjem na poslednjoj dobi.

Ostaju u istom ritmu i u narednoj kompoziciji, dok čelista prelazi na kontrabas, dajući muzici još dublju podlogu.

Janoš nam se opet šaljivo obraća i priča kako „u šumi žive prelepe melodije, ali i prelepe dame”, dok usput ostavlja violinu i uzima harmoniku, a basista, čiju ulogu sada preuzima drugi instrument, prelazi na drugi deo bine da zasvira više melodijski – na trubi.

Instrumenti poput flaute, trube, klarineta i sopran saksofona, koje smo mogli da čujemo u okviru koncerta, u narodnu muziku su ušli, kako nam govore muzičari, nakon Drugog svetskog rata, kada, zbog siromaštva, ljudi nisu bili u mogućnosti da kupuju odgovarajuće instrumente, te su svirali svaki koji bi pronašli ili sami napravili.

Pesma uz drugačiju strukturu pratnje stvara novi, ugodan zvučni ambijent, i muzičari najavljuju numeru pod nazivom „Serce”, koja nam peva o tome kako je „prvi deo srca pun tuge, a drugi pun radosti”.

Sledi nova zvučna lepeza. Umesto harmonike, Janoš sada svira dulcimer, a sama muzika nas vodi u nekakav, da pozajmimo terminologiju iz klasične harmonije, raj malog molskog septakorda ispunjenog modalnim kretanjima.

Tokom koncerta prepoznajem Janoševe reči iz prepodnevnog razgovora na konferenciji: „Kada osoba poznaje svoj maternji muzički jezik, nisu potrebne ni inovacije, ni spajanje sa drugim stilovima i žanrovima, da bi se postigla potpuna sloboda u izrazu”.

Muzičari nas bude iz transa pozivom da im se pridružimo u tapšanju, u trodelnom ritmu. Nakon što se usaglašavamo i ritam postaje stabilniji, oni počinju da sviraju i pevaju, a takođe i da se njišu lakim i jasnim koracima. Sada, na samom kraju, dok učestvujemo u stvaranju muzike zajedno sa njima, otvara se sva magija vitalnosti melodijskih linija. Nemoguće je ne zapitati se kako li izgledaju pokreti koji odgovaraju ovoj muzici, i želja nam se neočekivano ostvaruje: bubnjar silazi sa bine, uzima menadžerku ansambla za ruke i pred nama, poput čigre, sa osmehom i bez napora oni plešu i vrte se, naizgled u beskraj.

Za ovo veče, posvećeno dvema muzičkim i plesnim tradicijama, možemo reći da je bilo spektakularno i da je adekvatno zaokružilo festival. To su govorila srećna lica ljudi koji su izlazili iz sale, a takođe i, iako umorna, zadovoljna lica samih organizatora. Potvrdilo se da njihov trud i entuzijazam nisu uzaludni, a već u odnosu na prethodnu godinu može se primetiti veće interesovanje i sve bolja posećenost koncerata.

Kada sam malo pre ponoći izašla iz Jevrejskog kulturnog centra, bila sam radosna što je noć, što je donji Dorćol tih, bez mnogo buke i saobraćaja, što mogu na putu do kuće mirno da uživam u ehu koncerata u ušima, i da u sebi, kao da su me začarale crvene cipelice, slobodno nastavim da se vrtim još malo.

Tradicionalno nasleđe (kao i svaki vid autentičnosti) nalik je dostojanstvenoj dami. Ne voli da se reklamira u jarkim bojama niti da koristi jeftine marketinške trikove, kao ni masovnu hipnozu da bi prikupila sebi poklonike. U isto vreme, ona je „divlja žena” koja vreba zgodan trenutak i više voli da sačeka da je neko potraži, prepozna i poželi da tu i ostane, dok mu ona pomaže da se otarasi nepotrebnih slojeva i pronađe u sebi onaj večni plamen.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Međutim, bez putokaza, put do nje je teže pronaći. Zato na kraju ovog teksta koristim priliku da inspirišem sve one koji prate ovakva događanja da ih još vatrenije podrže, te da svaki sledeći put, lajkom, šerom, ali i direktnim pozivom obaveste na vreme svoje prijatelje i kolege da se u gradu dešava nešto izuzetno.

. . .