RUBRIKA: Uši pišu

Amira Medunjanin : For Him And Her

Croatia Records, 2020

Glas za sevdah zamračene sobe

Autor: Ivana Ljubinković

Krajem juna ove godine izašao je novi album Amire Medunjanin For Him and Her, prvo na digitalnim platformama, a potom i kao fizičko izdanje. Sama ta vest bila je dovoljna da se „potrči” na Deezer i Youtube, ne bi li se što pre ponovo čule voljene pesme Tome Zdravkovića i Silvane Armenulić u interpretaciji najdraže sevdah-umetnice Balkana.

Svoj sedmi studijski album (od ukupno osam, treći je lajv) Amira je posvetila legendarnim figurama zlatnog doba novokomponovane muzike, koje dobijaju, kako godine prolaze, sve više mitskih obeležja (o tome slikovito piše Peca Popović u knjižici diska, osvrćući se na poseban značaj koje su kafane nekada imale).

Amira Medunjanin, Beograd/Sava centar, 2019 (foto: Nemanja Đorđević)

Toma i Silvana, oživljeni kroz Amirin senzibilitet i vokalnu suptilnost, 2020. godine i nisu za kafanu (što je sjajna vest, s obzirom na aktuelnu korona-situaciju), već upravo za intimno slušanje. Nagoveštava to i crno-bela naslovna fotografija (rad Vojislava Đorđića – Town Hill Colony), koja osvetljava samo pola njenog lica, ostavljajući drugu polovinu skrivenu u senci.

U ovom nežnom omažu, Amira se u velikoj meri oslanja na originale. Po tome se i razlikuje od drugih muzičara koji su pevali Tomu Zdravkovića (recimo Mostar Sevdah Reunion, Merima Ključo i Jelena Milušić). Jer, ideja joj je bila da bude „narator”, kako je u jednom intervjuu rekla.

Ali, njena filigranska naracija dodala je ovim pesmama novo dostojanstvo i eleganciju. Naravno, uz podršku sjajnih muzičara: Shyrkhan Agabeyli (bas), Bojan Zulfikarpašić (perkusije i Moog Matriarch), Predrag Vasić (gitare i mandolina), Ismail Lumanovski (klarinet), Mustafa Šantić (harmonika), Vladimir Ćuković (violine) i Pantelis Stoikos (truba). Oni su ti koji se priklanjaju ili odstupaju od divnih aranžmana Tominih pesama, koji su često znali da „vuku” na zabavnu muziku ili na pasodoble.

U 12 numera za njega i nju, ipak je u prednosti on jer Zdravkovićevih ima osam, a Silvaninih četiri. Tri joj je napisao Toma: „Šta će mi život”, „Ja nemam prava nikoga da volim” i „Srećo moja” (sa EP-ja iz 1970. godine, prve dve pesme je kasnije snimio i on sam).

Četvrta Silvanina numera je „Rane moje” (EP iz 1971). Dok se pita kako da ih preboli, shvatamo da je to možda poslednji iskreni ljubavni vapaj, koji odavno više nije u trendu – kako u životu, tako i u muzici.

Na koncertu Amire Medunjanin, Beograd/Sava centar, 2019 (foto: Nemanja Đorđević)

I nije slučajno baš Amira ta koja danas može da peva Silvanu na svoj i njen način – priprema za to traje od najranijeg sarajevskog detinjstva, kada je „zgubidanila” i imitirala svog ženskog idola slušajući radio.

Kada je Tomin opus u pitanju, odabrane su njegove najpoznatije pesme sa početaka karijere i one iz perioda najveće slave – kada mu je i glas bio zreliji i istrošeniji „starim ranama iz mladosti”. Album otvara „Svirajte mi tiho, tiše”, a zatvara kultna „Umoran sam od života” („šansona ukrštena sa NNM u njenom najboljem obliku”, kako je davnih dana pisao novinar Dragan Kremer). Ove dve pesme donose najveći kontrast u poređenju sa originalima.

„Svirajte mi tiho, tiše” kod Amire počinje a capella, kao šapat kojem će bas, gitara i moog dodavati suptilne nijanse. U drugoj, za razliku od Tominog napuklog glasa podržanog violinom i orkestrom, Amirin se duboki registar sa svakim uzdahom sve više prepušta umoru od života. Upliće se bas, u isto vreme i mračan i svetao, jedini koji može da se nosi sa rečima ej, kafano, muko, ej, živote, moja tugo (kod Tome ih prati ritam marša).

Pročitajmo u „Etnoumlju“ recenziju albuma „Ascending“ (Jugoton-Croatia Records, 2018) zajedničkog izdanja Amire Medunjanin i norveškog ansambla Trondheim Solistene.

Poznate stihove Konstantina Simonova „Čekaj me”, koje je Milutin Popović Zahar trajno upisao u narodnu muziku, Amira izgovara ubedljivo, naročito reči čekaj i verno. Uopšte, ostala je verna Tominoj specifičnoj akcentuaciji, i zbog toga je, između ostalog, uspela u nameri da istovremeno čujemo i njega i nju. Truba i ovde započinje molbu za istrajno čekanje, a gudači doprinose neobičnom kafansko-baroknom spoju (u Tominoj verziji prisutno je čak i čembalo).

„Kad se voli što se rastaje” zadržava dosta od originalnog aranžmana, a potom slede i hitovi bez kojih se ova kompilacija ne bi mogla zamisliti – „Danka”, „Dva smo sveta različita”, „Što te večeras nema” – triptih za sevdah i potpuno prepuštanje bojama klarineta, harmonike i glasa. Uz „padanje kiše” perkusija, naravno.

Zaista treba biti majstor(ica), pa pevati „klasike” narodne muzike na ovaj način – sačuvati ih, a otmeno ih obogatiti i kroz lični senzibilitet probuditi duh čitave jedne epohe.

Na slušaocima je da se sa ovim golemim emocijama izbore. Teši, ipak, to što iz takve borbe uvek izađemo bolji. Čak i kad smo poraženi.