Rubrika: Opus, fokus…

Ansambl Vujičić (1. deo)

U razgovoru sa Miroslavom Brcanom – O Ansamblu Vujičić, Tihomiru Vujičiću, Srbima u Mađarskoj i još mnogo čemu. Ovo je prvi deo centralne rubrike „Opus, fokus…” pripremljene za 33. štampani broj magazina „Etnoumlje”.

Autor: Marija Vitas.

Ansambl Vujičić, Sentandreja, 1987 (foto: Kreiss Gábor)

Nezaboravan kraj maja. Sa Miroslavom sam se našla u porti Saborne crkve u Sentandreji. Došla sam pravo iz Budimpešte, gde sam prisustvovala događaju u organizaciji mađarske ustanove čijim su mi uzornim radom često puna usta – Kuća nasleđa (Hungarian Heritage House/Hagyományok Háza). Glava mi je bila puna utisaka o izraženoj svesti Mađara prema tradiciji, kao i o masovnom učešću mladih u interpretaciji narodne muzike. Kako mađarske, tako i muzike nacionalnih zajednica koje vekovima žive na tlu susedne nam države.

Među nacionalnim zajednicama prisutna je i srpska. Nekada brojna i vitalna. A danas? Svakako, politički odnosi su ti koji, ako se takvim „naprave”, znaju da dovedu do lepih rezultata po društvo. Aktuelna ljubav između dve Vlade – Republike Srbije i Mađarske – pomiče stvari ne samo u pravcu bržeg prelaska međudržavne granice već i ka postavljanju novih stepenika u kulturi. Tako je i došlo do obnavljanja zdanja Srpskog crkvenog muzeja u Sentandreji. Radovi započeti 2018, završeni su prošle godine. Potom je patrijarh Irinej osveštao Muzej 25. maja 2019, da bi sutradan služio liturgiju u najvećem sentandrejskom pravoslavnom hramu – Sabornoj crkvi, poznatoj i kao Uspenjska, Bogorodičina ili Beogradska crkva. Toj liturgiji sam, donekle slučajno, prisustvovala i ja.

Miroslav Brcan, kod spomenika Tihomiru Vujičiću u porti Saborne crkve, Sentandreja, Mađarska, 2019 (foto: Marija Vitas)

Naime, kada sam planirala svoj, ko zna koji po redu odlazak u Budimpeštu, rešila sam da ovoga puta obavezno uradim intervju sa Miroslavom Brcanom, članom legendarnog Ansambla Vujičić (Vujicsics Együttes). To su, možemo reći, pioniri one struje na mađarskoj etno sceni, koja se dotiče južnoslovenskog nasleđa. A ta struja je jaka, jer je bogato i nasleđe Južnih Slovena, koji su generacijama ostavljali tragove na mađarskom (kulturnom) tlu. Otud i nemali broj drugih, mlađih, srodno opredeljenih mađarskih grupa, poput budimpeštanskih sastava Söndörgő i Babra. Svi su oni, svesno ili nesvesno, krenuli od trase Ansambla Vujičić, da bi otišli dalje, nekim bliskim, ali svojim putevima. Time nisu samo sebe učinili prepoznatljivim, nego su i „očevima” omogućili da sijaju u svojoj posebnosti.

Jer, stil Ansambla Vujičić i dalje pleše u meraklijskom, laganom ritmu, gde kao da se tremola na tamburama stalno sustižu, nikada, srećom, ne dostižući pravu preciznost i ustrojenost. I kad „štrikaju” brza kola i ora, „Vujičići” uvek nose smirenost i narodsku prirodnost.

Priznajem, ja sam fan ovog sastava. Još kad sam bila tinejdžer, devedesetih, dospela je do mene presnimljena audio kaseta na kojoj je pisalo – Ansambl Vujičić. Ime mi ništa nije značilo, ali se zvuk uvukao u telo. I onda me je taj zvuk u meni sudbinski vraćao Ansamblu. Uradila sam, mnogo godina kasnije (2015), o njima emisiju „Od zlata jabuka” na Radio Beogradu 2. Napisala sam, potom, i članak za „Vreme” kroz koji su i oni bili „provučeni”. Kada sam Ansambl Vujičić prvi put uživo slušala, a bilo je to na „Domboš festu” u Malom Iđošu, 2018. godine, osećala sam se kao šiparica pred svojim rok herojima. Tada je i moja dotadašnja elektronska komunikacija sa Miroslavom dobila i formu razgovora uživo. Ponovo ćemo se videti krajem 2018, kada su održali kraći nastup u Galeriji SANU u Beogradu. Pet meseci kasnije nagovorila sam ga da uradimo intervju u Sentandreji.

Prišla sam mu posle liturgije. Opet me je „belo” gledao. Melodije pamti kao audio snimač, ali lica nikako. A onda je otpočeo razgovor. Ušli smo u čarobni svet sećanja, priča, obilazaka spomenika, grobalja, mesta važnih u istoriji Srba, karijeri Ansambla Vujičić i životu njihovog gurua, Tihomira Vujičića (1929 – 1975), uglednog mađarskog kompozitora i etnomuzikologa srpskog porekla.

Dok smo još bili u porti Saborne crkve, pokazao mi je Tihomirovu spomen-ploču i spomenik. Prošle godine je bilo obeleženo 90 godina od rođenja. Ansambl koji slavi njegovo ime (a i rad) je, prirodno, bio deo te atmosfere sećanja na Vujičića.

Tihomir Vujičić, 1974 (foto: Kádas Tibor)

Kako pamtite Tihomira Vujičića? Kakav je on bio čovek?

– Pravi umetnik. Onaj koji ne mari za običaje, red, već se ponaša onako kako mu je došlo u glavu. Voleo je da pije. Tokom mog detinjstva, kada je crkva u Kalazu (mađ. Budakalász) slavila slavu, tamo bi se skupili poznanici iz sela i okoline. Jednom je došao i Tihomir. A moj tata, kako je bio jako gostoljubiv, kaže: Tihomire, aj posle liturgije kod nas, na rakiju. I, Tihomir došao. Tata sipa rakije. Tihomir odma popije i kaže ocu: Milutine, nemoj mi više sipati, nemoj, dosta je. Ali, ne može to kod mog tate, ne može da bude prazna čaša. A mama, tamo: Nemoj mu davati više kad neće. Ja, dete, gledam, štogod mi nije u redu tu. Osetio sam da nečega ima u luftu. No, svejedno, već se Tihomir napio i polio se, košulja mu od rakije bila. I otišao. Posle mnogo godina sam čuo od mame da je Tihomir u nju bio zaljubljen. Moja pokojna mama se zvala Ljubica Čikoš (mađ. csikós; duga tradicija konjičkih pastira). Nije to bilo pravo prezime, nego u ono vreme, kako sam čuo od roditelja, neki se predak bavio konjima, pa je ostalo na njima da se zovu Čikoš. Mama je bila najlepša cura u Kalazu. A bila već onda pedantna i svakog odbacila. Tihomir poludio za njom. A mama nije mogla da podnese to da neko oće da pije ili da mu se, kad je ručak, ne jede, da nije gladan… To kod moje majke nije moglo. I mene je tako vaspitala. I kaže… Jednom išli u Peštu preko mosta, šetali se, je li. Tihomir odjedanput uzviknu: Stanimo! Uzeo iz džepa note: Sad sam se setio neke melodije, da je zabeležim, da je ne zaboravim. Pa stao tamo nasred ulice. A mami dosʼ bilo, nije ga mogla podneti. Kaže: Ovo je poslednje. Ja sa takim neću.

Jasno je da majka nije bila spremna za umetnika, naučnika, boemski tip muškarca.

– Ne. Ona to nije podnosila. Tako je odbacila Tihomira. A Tihomir skoro umro, natoliko da je Tihomirov brat Stojan Vujičić, književnik i pisac – jako dobar glas imao, jako dobro pojao u crkvi, ah, bili su popovi sinovi, je li – došʼo kod mame da je moli: Nemoj odbaciti Tihomira, jer će se upropastiti. Ali, onda je moj otac došao iz Deske. Zemljoradnici su bili familija sa očeve strane. Kad je došlo vreme da se osamostali, on je dobio od roditelja konje i doselio se ovamo (pokazaće mi Miroslav tu kuću kasnije, kroz staklo auta). Neka rođaka je tu živela, pa ga je pustila da dođe. Tako je upoznao mamu. Orao je drugima za dobre pare. A bio je drugi malo, nije bio onaj običan, kakvi su bili mladi u ono vreme. On je imao malo više intelekta i bio jako veran, Pravoslavan, najbolji pojac, kao i moj deda sa očeve strane. I mama je odlučila da se za njega uda. Kad su se venčali, ona ista rođaka im je u kući dala sobu. A godinu dana posle Tihomirove smrti sam doznao sve ovo od mame. Rešila je da se otvori. Ko bi rekao da taki mali svet, je li?

Pomaz, Mađarska, 2015 (foto: Marija Vitas)

Kako je Tihomir Vujičić istraživao narodnu muziku na terenu?

– Išao je od kuće do kuće sa magnetofonom. Ali, nije mu ni bio potreban. Kad nešto jedanput čuje, on ode kući i zabeleži. Perfektan sluh. Sigurno ste čuli za našeg, mađarskog kompozitora Zoltana Kodalja (Kodály Zoltán). Kod njega je išao Tihomir, na Višu školu gde je Zoltan predavao. Posle godinu-dve Kodalj mu je kazao da ne treba više da dolazi kod njega, da nema više šta da ga nauči, da sve zna.

Pogledajmo emisiju „Srpski ekran” autorke Snežane Milivojević, emitovanu marta 2019, godine na Televiziji „Duna” Mađarskog javnog servisa MTVA povodom obeležavanja 90 godina od rođenja Tihomira Vujičića

Na koji način je Tihomir radio sa vama, tada tek stasalim, mladim tamburaškim ansamblom iz Pomaza?

– On, ustvari, nije ni stigao da radi sa nama. Dolazio je na priredbe, uglavnom crkvene, na Staru vodu, gde smo i mi svirali.

Šta je Stara voda? – prekidam nakratko Miroslava.

– Jedno mesto, česma, blizu Sentandreje. Kažu da je Patrijarh Arsenije Čarnojević u ono vreme voleo da leti sedne kod Stare vode, kod šume. Zato mu je tamo dignut spomenik. I tamo se, na Staroj vodi, krajem avgusta ili početkom septembra, na svaku Veliku Gospojinu, u dan nedelju koja je najbliža tom datumu, održavalo večernje kod spomenika i krsta. I, onda, kako to obično naš narod radi, tu se jede, pije rakije i vina… I sviralo se. I danas postoji taj običaj. Na taj dan se od ujutru peču ćevapi i, naravno, niko ne ostaje žedan. Pre i posle večernja svira muzika i vije se kolo.

Koji instrumenti su se tom prilikom nekada svirali?

– Samo tambure. Kao dete sam, sa roditeljima, dolazio tu. Slušao sam kako stari sviraju, pa sam se mislio – Pa to bi mogao i ja svirati, imam toliko sluha, čujem te melodije…

Detalj prvog postera Ansambla Vujičić, 1977 (ilustracija: Csíkvári Péter)

Da se vratimo, sada, na poznanstvo Tihomira Vujičića i mladog ansambla, koji tada još nije nosio njegovo ime…

– Tihomir je najčešće dolazio u Sentandreju i Pomaz (mađ. Pomáz, nem. Paumasch), gde je rođen, ali i u Kalaz. Evo, ovo je toranj Preobraženske crkve (pokazuje mi, dok se, po napuštanju porte Saborne crkve, šetamo Sentandrejom). Svaka crkva ima svoju slavu, a ova slavi Preobraženje. I to je najveća slava u Sentandreji, drži se kao slava grada. Tihomir je ovde dolazio. Uvek je imao frulu u džepu. Jednom je, kad smo u Kalazu svirali, zgrabio frulu i stao sa nama da svira. Bio je jako zadovoljan i rekao nam: Ja sad idem u Damask, zbog nekog istraživačkog posla. Kad se vratim iz Damaska, onda ćemo se češće nalaziti, da bih sa vama podelio ono što znam. Odletio je i nije se vratio. Pao je taj avion. Posle njegove smrti je izašla knjiga, njegova zbirka. Gledali smo te note i odlučili da mi kao ansambl probamo da nastavimo ono što je on počeo, onaj deo njegovog rada koji se odnosi na sakupljanje narodne muzike. Počeli smo da odlazimo u Baranju. Običaje i melodije iz ovih krajeva, okoline Sentandreje, to smo već dobro poznavali. Ali, dalje od toga ne. Tada smo čuli onu muziku koja se u Baranji svira. Tamo su Šokci i Bunjevci. Videli smo koliko je to bogata tradicija, mnogo bogatija nego kod Srba, i da treba skupiti.

Sa magnetofonom smo odlazili u Baranju, u sela južne Mađarske. Potražili smo stare svirce koji su još mogli nešto da nam odsviraju i ispričaju. Onda smo otišli u grad Pečuj i iskali u Televiziji stare snimke iz njihove arhive. To smo slušali. Otada smo obogatili naš repertoar i melodijama Hrvata, uglavnom Šokaca i Bunjevaca koji u Baranji žive.

Ansambl Vujičić na tzv. Crkvenom trgu na vrhu malog brda u centru Sentandreje, 1978 (iz arhive ansambla)

Istraživački nerv vas je, 1981, doveo i do Beograda, Srbije…

– U Beograd smo došli nas dvojica, Gabor kao vođa i ja koji govorim srpski. Dobili smo mogućnost, stipendiju u Beogradu. Rad je trajao leti, dva meseca. Odlazili smo na Muzičku akademiju i tamo je samo nama dvojici posebno predavao Dragoslav Dević, dok nam je Radmila Petrović dala snimke na magnetofonskoj traci. Predavanja o srpskoj tradicionalnoj muzici smo kod profesora Devića imali 2-3 puta nedeljno. Tokom poslednje dve nedelje obišli smo Srbiju i Makedoniju. Nosili smo svuda sa sobom naš prvi album (Délszláv Népzene/Southern Slav Folk Music, Hungaroton, 1981), tad je izašao, i delili ploče onima sa kojima smo se najviše zbližili.

Materijal koji smo snimili na terenu poneli smo sa sobom, ali smo i dali Akademiji u Beogradu da i oni mogu da koriste. To je bio naš glavni sakupljački rad.

U Srbiji smo bili u Kučevu – tamo su nam Vlasi svirali u violinu i u neki duvački instrument, ne mogu da se setim koji. Tamo smo počeli. U Čačku smo bili, gde su frulaši. Onda u Nišu i, dole, u Makedoniji – Kičevo i Belčište. Tamo je bilo bogatije, tako nam je izgledalo. Tamo nas je jedan gajdaš primio u svom stanu, a i komšija mu čuo da se tu svira, pa i on došʼo sas gajdama. I onda se napili, ali, svejedno, imamo materijal! Bili smo i na ohridskom festivalu i tamo bili svirci iz svih krajeva. Kroz Crnu Goru smo samo prošli. U Skoplju smo seli u avion do Crne Gore i onda nastavili put ka Dubrovniku, gde smo se malo okupali, odmorili. Posle smo stali u Sarajevu, ali tu baš nikoga nismo našli. Samo smo malo popričali i dobili neke materijale, snimke, ali svirce, nažalost, nismo našli. Onda smo se vratili u Beograd, pa kući.

Kako je Ansambl Vujičić, od svojih početaka, 1974, gradio repertoar? Da li je to odmah bila mešavina prevashodno srpske i hrvatske tradicije?

– To je bio, najpre, ansambl u okviru plesačkog društva iz Pomaza, koje više ne postoji. Ondašnji stari – jedan je, valjda, još živ ili, možda, dvoje – plesali su i pratili ih svirci. I mi smo se mladi, u svojim dvadesetim godinama, onda priključili, jer su mnogi od nas živeli u Pomazu. Ti nastupi, to su bile ustvari crkvene priredbe, Hramovna slava… A drugi taki istaknuti praznik je doček Nove godine, po starom, 13. januara. I onda, u Pomazu, celu noć se sviralo i oni plesači igrali. A stariji, onda, već slabo svirali celu noć. Tako smo se mi mladi priključili. U prvo vreme, dok smo još kao ansambl pratili pomašku plesačku grupu, svirali smo ustvari srpsku muziku. Odnosno – muziku za koju smo mi smatrali da je srpska. A pošto je makedonska narodna muzika izuzetna i plesovi su jako popularni bili, onda smo uključili i makedonsku muziku. I sad je sviramo.

Makedonsku muziku smo lako prepoznavali, razlikovali. Ali, srpsku ili hrvatsku – za neke melodije, u početku, nismo znali kog su porekla. Tek posle, kad se to već ulilo u nas, onda smo, sluhom, mogli da razlikujemo i hrvatske od srpskih. Hrvati, Šokci i Bunjevci ipak mnogo drugačije sviraju tambure nego Srbi.

Da li ste, gradeći repertoar, slušali Radio Beograd? Da li se, uopšte, Radio Beograd slušao u vreme Vašeg detinjstva?

– Kako da ne. Kod nas uglavnom u nedelju, kad je porodica bila zajedno. Radio Beograd, Prvi program, to smo mogli da ʼvatamo, je li, i to smo slušali. Braća Bajić kako su pevali, pa to je nešto fenomenalno. Sećam se, moj ujak – on je isto svirac bio, u begeš svirao – na internacionalnim vozovima, di se spava, pravio je krevete. Mnogo je putovao za vreme komunizma. Išao sa kolegama u Crnu Goru, u Ulcinj. Posle se tamo udavio u moru… On nam je donosio stare ploče. Ja, kao dete, sa starog gramofona sam to presnimio. Niti sam znao ko peva niti ko svira… Noć je tiha, celo selo spava, momačke se pesme čuju, devojke dovikuju… Nego, šta to može biti? Oʼ toʼ doba nisam je čuo. Od detinjstva. Probao sam posle mnogo godina na Jutjubu da nađem. Nisam mogao naslova da se setim. Probao sam sa rečju Uranak, i uspeo sam. To mi je bila jedna od najmilijih pesama. Tad sam saznao da je to bio Duet Branka Tošić i Živan Pavlović. Pratio ih je ansambl onog harmonikaša starog, Buce, u ono vreme bio na topu. I sad imam taj svoj presnimljeni snimak.

Miroslav Brcan; ispred kuće u kojoj je Ansambl Vujičić nekada imao probe; Sentandreja, Trg Tihomira Vujičića (foto: Marija Vitas)

U Sentandreji smo svratili i na Trg Tihomira Vujičića. Tu se nalazi i nekadašnja kuća Kalmana Erediča, u kojoj su članovi Ansambla Vujičić imali probe tokom dugog niza godina. Prema kazivanju Miroslava Brcana, ovaj trg je, pre izvesnog vremena, i dobio baš takvo ime, jer je tu Ansambl Vujičić provodio dane vežbajući i, posredno, negujući uspomenu na Tihomira Vujičića. Miroslav mi je, potom, ponovo pokazao Preobražensku crkvu, sad izbliza:

„Najveća slava u Sentandreji je Preobraženje (19. avgust). To se slavilo u Peobraženskoj crkvi, koja je sad zatvorena. Dolazili su gosti iz cele Mađarske i inostranstva. Milion gostiju. Došli bi Srbi iz čitave Mađarske. Posle večernja se tu plesalo i pila rakija.”

Nekoliko meseci nakon intervjua, Miroslav mi je elektronskim putem poslao i amaterski crno-beli film iz 1973. Snimljen je na Preobraženje, u porti Preobraženske crkve, posle večernja. Muzika je naknadno pridodata – snimci Ansambla Vujičić. Na filmu se vide stari svirci, koji su uticali na Ansambl. Porta je prepuna ljudi, uglavnom Srba iz Sentandreje, Kalaza i Pomaza. Igra se kolo. U drugom minutu filma se pojavljuje i Tihomir Vujičić, nasmejan, srdačno se pozdravljajući sa mnogima, a kasnije se vidi i kako svira frulu. To je doba kada je počela priča budućih „Vujičića”.

. . .

. . .

ANSAMBL VUJIČIĆ – nastavak – 2. DEO