Rubrika: Opus, fokus…

Ansambl Vujičić (2. deo)

U razgovoru sa Miroslavom Brcanom – O Ansamblu Vujičić, Tihomiru Vujičiću, Srbima u Mađarskoj i još mnogo čemu. Ovo je drugi deo centralne rubrike „Opus, fokus…” pripremljene za 33. štampani broj magazina „Etnoumlje”.

Autor: Marija Vitas.

sentandreja

Sentandreja, Mađarska, 2015 (foto: Marija Vitas)

Posle obilaska Trga Tihomira Vujičića, seli smo u auto i spustili se na obalu dunavskog rukavca (tzv. Sentandrejski Dunav). Tu, odmah, na Trgu Cara Lazara je i poznata kafana „Corner”, čije je vlasnik u poslednje dve decenije Milenko Margaritović. Pozdravili smo se sa Milenkom, a onda malo pustili misli i reči niz reku, koja simbolično vezuje dve zemlje, obe važne mom sagovorniku.

Miroslav Brcan, inače, ostavlja utisak čoveka koji je ne samo svestan da je srpski element u ovom kraju prilično izbledeo, već je sa tim i racionalno pomiren. A onda se kod Dunava odjednom pojavila čudno duboka emocija, kao neka transgeneracijska trauma, koja vuče korene iz 1690. ili koje već…

Miroslav se prisetio dana kada su u Sentandreji proslavljali trista godina od seobe Srba predvođene patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Ujedno, tada je u porti Saborne crkve i Vladičanskog dvora bio svečano otvoren i Srpski muzej – isti onaj koji će, tri decenije kasnije, biti obnovljen i svečano ponovo otvoren dan pre mog intervjua sa Miroslavom. Elem, tog 12. oktobra 1990. došli su na proslavu i predstavnici kosovskih Srba, iz Pećke patrijaršije. Nosili su u šakama zemlju sa Kosova i rekli okupljenima – Ovo je vaša zemlja!

Prisetivši se te scene i tih reči, u oku mog sagovornika pojavila se suza, a u glasu drhtaj. Da. Tako to biva kada se oljušti sloj po sloj logike, razuma, svakodnevice i pragmatičnosti. Stigne se do srži, do bisera zvanog duša, koja se svačega nakupila, znanog i neznanog.

miroslav brcan

Miroslav Brcan, Sentandreja, na obali dunavskog rukavca, 2019 (foto: Marija Vitas)

Uspomene su nas posle Dunava odvukle na sentandrejsko groblje. U miru i uz žive ptičje razgovore, stajali smo ispred nadgrobne ploče na kojoj je pisalo: Győri Karoly (1955 – 2006):

„On je bio jedan od osnivača Ansambla Vujičić. Ustvari, u vreme kada smo počinjali, tada se ansambl još uvek nije tako zvao” – kaže Miroslav, govoreći srpski tečno, uvek sa mekanim, mađarskim izgovorom ć i đ – „Skoro svi smo išli u istu muzičku školu, u Sentandreji. Tu smo se upoznali. I Karolj Đeri je iz te škole. Posle smo se priključili plesačkoj grupi u Pomazu. Ustvari, ja nisam bio od samog početka, ali sam se ubrzo njima priključio.”

Karolj je, čini se, bio uzor mnogima. Jednom, u intervjuu za „Etnoumlje”, Aron Eredič iz grupe Söndörgő, koja nastavlja vaš rad, naglasio mi je da mu je primaš Karolj Đeri bio idol, te da još uvek sluša snimke sa njegovom svirkom.

– Karolj je violinu, a posle i tamburu naučio po sluhu. A tamburu je na violinski način štimovao, znači ne na kvartu, nego na kvintu. Bio je jako dobar violinista i tamburaš. Istina je i da je svirao na klasičan način, i to se uvek čulo po njegovom sviranju. Nije mogao sasvim da se otkine od toga. Nije mogao da svira onako, baš narodno, kako su ovde i u Baranji, violinisti svirali našu muziku. Dobro je i ukusno svirao, alʼ se čulo da je on, ustvari, klasičan muzičar bio. Kada je Karolj umro, bio je to veliki ukop. Na sahranu smo došli i mi kao ansambl da odsviramo nešto, a došli su i muzičari iz mnogih mađarskih narodnih orkestara. Jedan od njih je, onako spontano, uzeo violinu i krenuo da svira mađarsku narodnu muziku, koja se klapa, je li, prilici. On je bio solista, a drugi su ga pratili. Videlo se da je prvoklasan violinista. Posle godinu dana smo ga potražili i pitali da nam se priključi, da se ne bi izgubio deo našeg repertoara koji ima violinu kao glavnu. I primio se rado. Počeo je da svira sa nama umesto Karoja. Zove se Balaž Vizeli. Na Balažu se ne čuje onaj klasični uticaj, nego narodni. On je pravi narodni muzičar. Balaž je i nas puno naučio, ali je i on preuzeo stil narodni, onako kako se ovde svira (Balaž je u međuvremenu, tokom 2019, kako ću saznati u prepisci sa Miroslavom osam meseci nakon intervjua, napustio ansambl). Mada je Mađar i prvoklasno svira mađarsku narodnu muziku, ne bi čovek rekao da nije naš (ovu reč je Miro primetno naglasio).

vizely balaz

Balaž Vizeli, 2011 (foto: Koncz Dezső)

Članovi Ansambla su, inače, bili različitih nacionalnih opredeljenja, zar ne?

– Svaki od nas ima uticaja našeg. Pradeda Gabora Erediča, vođe ansambla, bio je srpski sveštenik ovde, pored Pomaza, u selu koje se zove Čobanac (mađ. Csóbanka). Mora da svaki ima u krvi nešto, jer, inače, ne bi se tako prihvatili ove narodne muzike. I ne bismo je toliko godina negovali i svirali zajedno. Čak je i Karolj Đeri govorio da je imao nešto porekla. Nije znao tačno da kaže jelʼ s materine ili sʼ očeve strane. Ali, ja, ustvari, ne pravim razliku. Da budem iskren, neki od mojih najboljih drugovi su u Baranji, Šokci.

A kad su Tuđman i Milošević skočili jedan drugom zavrat, ovde u Mađarskoj među Hrvatima, Šokcima i Srbima toga nije bilo. I mi kao Ansambl smo bili malo u problemu šta da radimo sad u toj situaciji kad su se dva južnoslovenska bratska naroda tako posvađala.

Onda smo odlučili da napravimo tu treću ploču i nije slučajno što smo joj dali naziv Samo sviraj (Vujicsics Association, 1997; gostujuća pevačica na ploči je slavna Marta Šebešćen, koja je često sarađivala sa „Vujičićima”). Mi smo svirci, nama je posao da sviramo i da se svirkom molimo Bogu za mir.

Kako je došlo do toga da se mladi svirači odvoje od plesačkog društva u Pomazu?

– Do razdvajanja je došlo kada je Ansambl osetio da sam ima više potencijala i viši cilj u muzici. Jer, plesači bi samo kad su bile neke priredbe, otplesali njihovo i – gotovo. Nisu bili spremni za dodatni rad i koncerte. Mi smo imali i ideju da je ovu muziku moguće na sceni predstaviti i u okviru samostalnog koncerta, da se i tako upozna publika sa njome. I bilo, onda, jednom, sećam se, skupili smo se i Ansambl je kazao da bi mi odsad posebno. Nije to bilo lako, jer su mnogi plesači mislili da mi, eto, sad hoćemo da ih odbacimo.

ansambl vujičić u pomazu

Ansambl Vujičić u rodnoj kući Ivana Njarija (sedi, levo, sa harmonikom), Pomaz, 1979 (foto: Kreiss Gábor)

Miroslav Brcan je počeo da se približava muzici u najranijem detinjstvu, uz dedu. Na nagovor dede, koji je video da Miroslav ima talenat, roditelji su ga upisali u muzičku školu u Sentandreji. Ali, na javnim nastupima krajem svake školske godine, kada su i roditelji bili pozivani, imao je jaku tremu. Jednom toliko jaku da, kada je seo za klavir, nije mogao da se seti kako da počne. Zbog treme je odustao od muzike. No, i ta odluka će se promeniti. Onda kada su ostali iz budućeg Ansambla Vujičić počeli da sviraju i prate pomašku plesačku grupu:

„Tada je, jedne nedelje, došao Gabor Eredič do mene. A moja mati je bila kao general. Tako su je i zvali kod mene u Ansamblu. Red, čistoća, sve tačno… I, Gabor i ja počeli da pričamo, on govori i govori, ne možeš ga zaustaviti. Kaže da imaju problema sa Ivanom Njarijem, jer neće na probe, ostao je na tim nivovu da se samo svira kad je neka priredba, nije imao afinitet da se digne to na viši nivo, da se ozbiljnije radi. I, kaže mi Gabor da bi bilo dobro da se ja priključim. A ja nisam hteo. Odlučio sam se za fiziku i matematiku (Miroslav je početkom 2020. otišao u penziju, nakon što je radni staž zaokružio u banci, kao informatičar). Ali, Gabor mi govori – ʼAjde, ʼajde. A, mama me zove: Čorba je ladna, ʼajde, ručak je na astalu. I onda sam, samo zato da bi me Gabor ostavio na miru i da ne slušam više kako me mama zove, rekao Gaboru – OK, otići ću u Pomaz na sledeću probu plesačke grupe, pa ću da vidim da li ću da se priključim.

A, onda, kad sam već obećao, otišao sam na probu. I tamo mi se dopalo. Bilo je sasvim drugačije od muzičke škole – cure se presvlače iz jedne narodne nošnje u drugu… To je bilo sve novo za mene, sloboda u plesačkoj grupi, jer bio sam i vaspitan tako da je sve to bio tabu u našoj porodici.

Onda sam uzeo i ja tamburu. Gabor mi kaže da bi trebalo i harmoniku da naučim. Odneo sam kući jednu staru ʼarmoniku. Video sam da je to lako. Desna ruka isto kao klavir, a za levu sam brzo našao kako treba. Onda je u našem ansamblu tambure falilo čelo. Nabavili mi i čelo, ne znam odakle. Brzo sam naučio sve to i kad smo, kao Ansambl Vujičić, imali prvi koncert u Domu kulture u Pomazu, setio sam se one moje treme iz muzičke škole. Ovde toga nije bilo. Tad sam shvatio i da ni onih 11 godina što sam učio klavir nije bilo uzalud. Ništa nije u svetu zabadava, ništa nije slučajno, imaš određen put. Ono što čovek misli da nije trebalo da uradi – i to ima svoju funkciju za vreme života.”

ansambl vujičić

Ansambl Vujičić na svojoj prvoj zapadnoevropskoj turneji, započetoj u Valensiji i okončanoj u Đenovi, 1981 (foto: Szendrődi Ferenc)

Nakon Sentandreje – gde smo obišli još i muzičku školu, u kojoj su se kao deca upoznali budući članovi „Vujičića” – otišli smo u sedam kilometara udaljeni Pomaz. Obišli smo, između ostalog, Srpsko pravoslavno groblje (Szerb Pravoszláv Temető) i, tu, grob pomenutog Ivana Njarija, harmonikaša:

„Ivan je po ocu Karolju Njariju bio Mađar, ali mu je mati bila Srpkinja. Karolj je toliko zavoleo srpstvo, srpske običaje i narodnu muziku, da je naučio jezik i promenio veru u našu, pravoslavnu. Odlazio je redovno u crkvu. Ivan je jedan od osnivača Ansambla, ali nije baš imao viziju, kao drugi članovi. Nije hteo da vežba. Samo je hteo da svira na priredbama ili na okupljanjima na Staroj vodi. Tako je, nažalost, došlo do toga da ga isključimo (1977). On nam to nikada nije oprostio. A kad smo došli na taj sastanak na kom je trebalo da odlučimo da li da ga isključimo, svi su kazali da jesu za to, a ja nisam hteo. Jer, bili smo baš dobri, čak smo bili i rođaci, ne znam tačno sa koje strane, verovatno sa materine, neko treće ja lʼ četvrto koleno. Nisam zbog toga hteo da ga uvredim.”

miroslav brcan u sentandreji

Sa Miroslavom Brcanom, kod kafane „Corner”, Sentandreja, 2019 (foto: Bojan Đorđević)

Miroslav Brcan otvoreno kaže da, osim što slabo pamti lica, nije jak ni kad je reč o pamćenju datuma, podataka iz prošlosti, činjenica iz istorije ansambla i tome slično. Da mu je majka živa, sigurno ne bi blagonaklono gledala npr. na to što Miroslav ne može da se seti u kakvom je srodstvu sa Ivanom Njarijem:

„Moja mati je znala napamet ko se kad rodio, umro, kad je kome krsna slava, kad se oženio… A ja ništa nisam znao kad bi me pitala. Tada bi me grdila: Ne znaš, volu sprosti! To bi značilo – volu glupavi. Precizni podaci su Gaborova teritorija. Ja sam u srži ostao narodni muzičar. Negde sam na pola puta između pokojnog Ivice (Ivana Njarija)  i Gabora.”

ansambl vujičić na dombošu festu

Ansambl Vujičić na „Domboš festu”, Mali Iđoš, 2018 (foto: Kiss Dóra)

Nekada su članovi budućeg Ansambla Vujičić bili mlada snaga u plesačkom društvu u Pomazu. Danas više nema ni Društva niti nekog organizovanog orkestra. Još uvek se, prema Miroslavovom kazivanju, održava doček Nove godine 13. januara i tu se pojave neki svirci, isti oni koji su bili i u porti Saborne crkve, 26. maja 2019, posle liturgije kojoj sam prisustvovala. Ansambl Vujičić više u takvim prilikama ne nastupa jer, kako kaže Miroslav – „Mi više nismo kadri ceremoniji. To su godine, već…”

A da li su povodom ponovnog otvaranja Srpskog crkvenog muzeja, organizatori uopšte hteli da za svečanost angažuju Ansambl Vujičić? I da li vas zovu na slične događaje?

– Sada mi već tražimo pare. Mnogo smo ranije svirali zabadava, ili kako je moja mama govorila – za babinu dušu. Ali, kad smo dobili najvišu državnu nagradu („Košutova nagrada”, koju Mađarska dodeljuje za istaknute rezultate u oblasti kulture, umetnosti i nauke), nakon 40 godina rada ansambla (2014), sad već ištemo para. Ne toliko koliko bi spadalo, ali, ipak. A jesu nas zvali da sviramo juče, ali bilo je tu mnogo programa. Kako sam čuo, vladika je kazao da ne treba da nastupimo. Pretpostavljam da je on to kazao jer je znao da će biti tu milion govora i da će dugo trajati. Da smo još mi tamo svirali, baš bi se odužilo.

. . .

Iz diskografije Ansambla Vujičić:

Délszláv Népzene / Southern Slav Folk Music, Hungaroton, 1981

Serb and Croat folk music, Hungaroton, 1988

Samo sviraj, Vujicsics Association, 1997

  1. Ünnepi Koncert A Zeneakadémián / Live at The Academy of Music, Vujicsics Association, 1999

Podravina, Vujicsics Association, 2001

Szörényi Levente és a Vujicsics együttes: Hej Barátom, Vujicsics Association, 2020

. . .

ANSAMBL VUJIČIĆ – nastavak – 3. DEO