Rubrika: Točkovi, pruge, talasi, krila

Festival nasred Puta svile

World Music asocijacije Srbije je tokom 2019. godine ostvarila saradnju sa tri festivala u Uzbekistanu, poslavši tamo predstavnike Srbije. Ovo je priča o drugom festivalu u Uzbekistanu ove godine na kojem je prisustvovala Marija Vitas, urednica ovog portala i magazina. U vremenu od  25. do 30. avgusta 2019, sabrani su utisci o šestodnevnom boravku u gradu Samarkandu, kao i o 12. izdanju manifestacije, čiji naziv – „Sharq Taronalari” – u prevodu sa uzbečkog, znači Melodije Istoka.

Autor: Marija Vitas

Beše ugodno letenje od Beograda, preko Istanbula, do Taškenta. Osim dobre, „complimentary” ponude hrane i pića, „Turkish Airlines” mi je omogućio da sa kompanijskim „bubicama” u ušima – ignorišući repertoar filmova, igrica i komercijalne muzike – kuckam noktom po displeju i biram bisere turskog tradicionalnog zvuka, uživajući u „požutelim” snimcima autentičnih pevača, svirača na sazu, starih tipova ansambala… To će se ispostaviti kao dobar uvod u „Sharq Taronalari”.

Ovaj, sve čuveniji i sve posećeniji međunarodni festival u Samarkandu, doživljavam kao svoju veliku školu muzičke kulture. I to, pre svega, one kulture čije su raskošne cvetove iznedrile zemlje Srednje Azije, a uz to i Jugozapadne Azije i obližnjih evroazijskih država. Regioni prilično neprisutni i samim tim nepoznati nama, Evropljanima.

Ma koliko evropskih festivala da su naše noge „pregazile”, susreti sa muzičarima iz Tadžikistana, Azerbejdžana, Jermenije, Kazahstana ili Uzbekistana (da pomenem samo neke) jesu retki. A na festivalu „Sharq Taronalari” u Uzbekistanu, ovakav sadržaj je dominirao. Na moje ogromno zadovoljstvo.

Welcome to Uzbekistan

Kroz spektakularno ogroman Hotel „Uzbekistan” u Taškentu (veličina građevine je tek jedan od primera ruskog uticaja na zemlju Uzbeka, koji do danas ne jenjava) sam gotovo protrčala, u sitne sate. Već rano ujutru smestili su nas u brzi voz za Samarkand. Tokom dva sata vožnje, umorne oči gledale su prostrane, prilično puste predele, usta su davala sve od sebe da razgovaraju sa jednim od gostiju festivala koji je sedeo pored mene, kapci su padali, pa se na silu dizali, pa opet padali…

Samarkand. Na Železničkoj stanici nas dočekuje tradicionalni sastav: pet dojri (vrsta udaraljke, daire) i četiri karnaja (tip narodne trube). Zvuk energičan, heterofoničan, prodoran. Ugledala sam papir sa natpisom „Serbia”. Držala ga je u rukama prefinjena, lepa devojka po imenu Farangis, studentkinja engleskog jezika, jedna od mnogo volontera festivala „Sharq Taronalari”. Pomalo sa tremom rekla mi je „Welcome to Uzbekistan”, ščepala za ruku, provukla kroz gomilu i odvela do kombija. Usput sam uzela malo od pogače i slatkiša, koje su, u duhu tradicionalnog uzbečkog gostoljublja, nudile devojke u narodnoj nošnji.

Pročitajte putopis Vanje Ilijeva o gradu Termezu (Uzbekistan) i festivalu „Bakhshi”, održanom u aprilu 2019. godine

Te „welcome”-pogače su samo jedna od stvari koje ću tokom šestodnevnog boravka u Uzbekistanu spoznati kao nasleđe blisko našem. Pa, nije se moglo vekovima hodati i jahati slavnim Putem svile (Silk Road), a da to ne ostavi razgranate, neizbledive posledice na velikom geografskom prostoru, na kom se svojevremeno rasprostreo i Aleksandar Makedonski.

Horda divnih vodiča

Pored Farangis, koja mi je bila verni pratilac, vodič, društvo i pomoć u svakom trenutku, imala sam, redovno, još jednu dragu osobu uz sebe. Umid sa engleskim nije dobro stajao, ali to nije ometalo protok energije njegovog veselog, šeretskog bića. Ponašao se gotovo kao telohranitelj, a uz to i stariji brat, pa i džentlmen.

Uprkos svim ošamućujuće lepim podvizima srednjoazijske i islamske arhitekture, kojima sam se, opet u protrčavanju, divila svakodnevno u Samarkandu, i pored fenomenalne muzike koje sam se naslušala na festivalu – Farangis i Umid su moja najdraža i najsnažnija uspomena. Obavijena u pojmove srdačnosti, topline, finoće i razonode.

Pritom, jedna sam od mnogih sa takvim iskustvom. Jer, svaki gost festivala, novinar, umetnički direktor, promoter, buker, menadžer, muzičar ili bend, imao je svog vodiča. I svako se sa puno ljubavi izražavao o tom svom „guide”-u. Možda su pažnja i posvećenost naših vodiča mogli u pojedinim trenucima da deluju preterano, ali zaista su se svi oni prema nama ponašali kao anđeli čuvari i izvanredni prijatelji.

Kult ličnosti

Glavni motiv Farangis da volontira na festivalu „Sharq Taronalari” bio je „treniranje” engleskog jezika, koji studira. Ali, nije to jedini razlog:

– Želim da upoznajem ljude iz različitih zemalja. A pošto jako volim svoju zemlju, čast mi je da volontiram na ovom festivalu, zato što želim da ljude kao što si ti upoznam sa našom istorijom, kulturom, tradicijom. Ja sam ponosna na svoju zemlju.

Pitanja časti se još više dotiču Umidovi razlozi za volontiranje. Ekonomista, zaposlen, oženjen, otac, čovek u svojim tridesetim (zrelost mladih ljudi tamo kreće ranije u odnosu na, recimo, beogradsku čeljad), Umid se priključio mnogoljudnom volonterskom timu, jer mu je bila čast da učestvuje u tome, pomogne oko festivala „Sharq Taronalari” (ta pomoć se odnosila na to da mene čuva i voda po gradu), prisustvuje koncertima, a naročito svečanom otvaranju i pozdravnom govoru predsednika koga je, kakve li sreće, imao priliku da gleda uživo.

Kult vladara je neobično jak u Uzbekistanu. Bilo da je reč o mitskom kralju Afrasjabu, tatarskom emiru Timuru iz 14 – 15. veka, prvom predsedniku Islamu Karimovu, čiji je početak vladavine vezan za period odvajanja od SSSR-a, ili drugom, aktuelnom uzbečkom starešini Šafkatu Mirzijojevu, koji je predsedničku ulogu preuzeo 2016, posle smrti Karimova.

Na bazarima u Samarkandu sam, među suvenirima, našla magnete za frižider sa likom Karimova, a pohvalno dugačak govor Mirzijojeva na otvaranju jednog muzičkog festivala kakav je „Sharq Taronalari”, bio je ispresecan ne samo konsekutivnim prevodima na engleski, već i egzaltiranim aplauzima publike.

U takvom ambijentu je odrastao i Umid, da bi, eto, jednog dana – duboko poštujući svoju zemlju, predsednika i kulturu – uzeo nedelju dana godišnjeg odmora, stavio svoju porodicu nakratko u drugi plan, i volonterski se posvetio festivalu.

Protrčavanje Samarkandom

Sa Farangis i Umidom – nekad samo sa njih dvoje, a katkad i u sklopu većih, grupnih izleta – obišla sam i upoznala puno toga u Samarkandu. Onoliko koliko je bilo moguće, s obzirom na gust raspored festivalskih događaja. Obilasci su, opet, imali oblik protrčavanja kroz znamenitosti, sve u prolazu i na brzinu.

Samarkand je bogat divnim objektima, mahom sakralnim, koji su svi uglavnom u istom arhitektonskom stilu, sa srodnom ornamentikom i bojama na fasadi i u enterijeru, ali uvek privlačni čulu vida. Svaka od tih razglednih tačaka nudi mnogo veće zadovoljstvo od informativnog bacanja pogleda i pravljenja selfija, te mami da se ispred ili u njima zasedne i višečasovno kontemplira. Ali, za to nije bilo vremena.

Šta sam sve videla, nije lako prepričati na malo prostora. Jedna od najvećih bogomolja islamskog sveta, Bibi-Hanum džamija (14 – 15. vek), svojevrsni je odraz Timurovog poštovanja nesvakidašnje lepote i pameti svoje najvoljenije žene. Iz sličnog perioda je i Timurova grobnica (Amir Temur Mausoleum), sa eksterijerom divnim za laganu šetnju, i prostorijom u kojoj nadgrobni spomenici raznih veličina i boja govore o moći i prolaznosti. Bila je to nekada davno uticajna, zastrašujuća dinastija, iza koje su ostali tragovi ljudskog fizičkog života i poneka folklorna legenda ili kletva.

U Fabrici papira „Meros” u obližnjem selu Konigil, shvatila sam da na ovoj planeti može da postoji smiren rad u kolektivu, u opuštajućem okruženju koje krase drveće, kamenje, potočić i prigodan, uzani most.

Zaposleni primenjuju stari tip proizvodnje specijalnog papira, baziran na kori drveta šljive, poštujući precizan niz radnji. Kada smo prešli mostić i ušli u jednu, zasebnu prostoriju, ugledali smo živopisnog čiču za nekim kotlom. Mirno je mešao smesu, napravljenu od nekoliko vrsta semenki (susam, pamuk, lan…), raspoređenih po činijama. Pravio je specijalno ulje – zig´ir – koje se koristi kao dodatak pilavu, uzbečkom tradicionalnom jelu (ah, taj Put svile).

Pilav (palov) je, inače, jelo koje se u Uzbekistanu tradicionalno jede šakama i prstima. Umid me je na zajedničkoj večeri nakon svečanog otvaranja festivala, podučavao toj tehnici jedenja, naizgled jednostavnoj. Nisam uspela da dostignem naročiti nivo, priznajem.

Obilazeći Samarkand i okolinu, domaćini i vodiči su nam omogućili i vrhunski gastro-ambijentalni užitak.  Naš autobus je prošao pored neizbrojivih stabala smokvinog drveta, da bi se zaustavio kod ulaza u Baštu smokava „Bog´ibaland”. Bilo je kao u Edenskom vrtu, pritom bez ikakve kazne i zabrane osim saveta da se beru, ipak, zreliji plodovi. Sunce, zelenilo, ruke u krošnji, smokve „na traci” ka želucu nakon rastapanja u ustima, ležerna šetnja i smeh grupe ljudi, radost i opuštenost. U ovakvim trenucima obično osetim organsku potrebu da se duboko u sebi zahvalim Bogu, sudbini, sreći i životu.

Silk Road Way of Life

Grob Svetog Danijela, Hazrat-Hizr džamija, nalazište sa ostacima antičkog grada Afrasjaba i „Muzej Afrasjab” (Afrasiab Museum of Samarkand), Mauzolejski kompleks Šah-i-Zinda – to su još neke od fascinantnih razglednih tačaka u Samarkandu, kroz koje sam protrčala. A centralna među njima je, bez sumnje, Registan (počev od 15. veka), srce starog grada Samarkanda, javni trg uokviren sa tri islamske škole, medrese. Baš tu, u ambijentu koji je sam po sebi veličanstven – a za potrebe festivala pojačan smenom svetala različitih boja, pa i vatrometom po prostranom nebu –  odvijao se glavni, muzički deo festivala „Sharq Taronalari”.

Svečano otvaranje je imalo formu spektakla, u maniru „Evrosonga” ili, pak, Mondijala. Pompezna muzika sa elementima tamošnje tradicije, pratila je ushićene pomene svake zemlje koja na festivalu ima makar jednog predstavnika (pa, tako i Srbije).

Osim podužeg govora predsednika Mirzijojeva, publici se obratila i direktorka Uneska Odri Azule. Ona je verovatno bila razlog da se u bogat program otvaranja, pored kompozicija srednjoazijskih autora u duhu folklora, zatim narodnih pesama i potpurija, npr. uzbečkih i turkmenskih, udene i hit iz sedamdesetih „Et si tu n´existais pas”.

Program je imao blizu 30 muzičkih tačaka, a među izvođačima se našao sam vrh sviračke, pevačke i plesačke scene Uzbekistana. Meni se posebno dopao izvesni Muhamad Turabekov (Muhammad), pobednik nekog njihovog takmičenja, koji je svoje izuzetno pevanje pratio svirkom na tamburi. Kada sam ga kasnije pomenula Farangis i Umidu, priznali su da su jedva čuli za njega.

Pročitajte putopis Saše Srećkovića o gradu Kokandu (Uzbekistan) i Međunarodnom festivalu zanatlija, održanom u septembru 2019. godine

Sasvim druga stvar je bila kada je na scenu, u završnici večeri otvaranja festivala „Sharq Taronalari”, izašla Julduz Usmonova (Yulduz) i zapevala svoju hit-kompoziciju „Qizg´aldogim”. Ne samo Umid i Farangis, nego i nekoliko još Uzbeka koji su sedeli u mojoj blizini, ponosno su mi saopštili da je ova pevačica i glumica broj jedan u Uzbekistanu, sa slavom raširenom po Srednjoj Aziji, zahvatajući čak i Tursku. Svojevrsna je regionalna pop-diva, s tim što pojam „pop” ovde treba shvatiti donekle kao u slučaju, na primer, Slađe Allegro ili Dženana Lončarevića.

Posle spektakla, svi mi, gosti i učesnici festivala „Sharq Taronalari”, otišli smo u obližnji restoran na zajedničku večeru. Scenografija kao na našim svadbama i sličnim veseljima. Veliki, okrugli stolovi prekriveni belim materijalima, baš kao i stolice. Ozvučeni „svadbarski” bend bio je, doduše, skrojen poglavito od tradicionalnih instrumenata (tambura, dojra, frula, kanun…), ali, ipak, uz „tepih”-pratnju sintisajzera i predvođen pevačicom i pevačem, muškim i ženskim vokalom sa tremolima velikih amplituda. Nadasve, stiskala nas je buka…

Opet sam spoznala postojanje fenomena – nazovimo ga – Silk Road Style, koji je ko zna od kada razvio jake baze u Srbiji i na Balkanu. U sferi muzike, taj stil lako može da odvede i ka nečemu što bih imenovala kao Silk Road Turbo Folk. Čuli smo to i na ovoj zabavi, a i u jednom taksiju, vozeći se po Samarkandu.

Još samo da pilav jedemo bez escajga…

Ka kosmosu, uz Kasimova

Tokom tri centralne večeri festivala „Sharq Taronalari” (27 – 29. avgust), odslušali smo ukupno 33 kratka takmičarska nastupa, sa umetnicima i grupama iz ogromnog broja zemalja. Peruanka Lus Katarine (Luz Katharine) je sa svojim sastavom imala čast da započne takmičarski ciklus. Očigledno je da je pored časti imala i veliku tremu, pa su njihov nastup, koji je kao i svaki bio limitiran na 20 minuta, pored dobre svirke pratećeg benda obojili i nestabilna intonacija i scenska nesigurnost pevačice.

Tu je počeo, ali se i završio „niz” slabih tačaka takmičenja. Ono što je usledilo variralo je unutar opsega dobro – fenomenalno, pri čemu treba imati na umu da je odličnih i fenomenalnih koncerata zapravo bilo puno. Na prvoj večeri je nekoliko grupa iz Azije pokazalo kako zvuči vrhunsko tumačenje i „disanje” nasleđa, te kako se unutar granica tradicionalnog zvuka može biti raznovrstan, dinamičan i umetnički izdignut: Haft Goh iz Avganistana, Hatan iz Mongolije, genijalni Archabil iz Turkmenistana (poslednja dva pomenuta su osvojila drugo mesto)…

Prvo veče festivala „Sharq Taronalari” su zaokružili Botir Rakhmonov i Kamronbek Erkinov, izuzetan sastav iz Uzbekistana. Njihov jedini problem je bio taj što su se, po meni, ispostavili kao suvišni nakon desete tačke i maestralnog nastupa sastava Parviza Kasimova (Qasimov) iz Azerbejdžana.

Nad perfektnom svirkom benda, Parviz je razvijao svoje melizmatične vokalne bravure, koje su, u sadejstvu sa monumentalnim ambijentom i pozamašnim nebeskim prostranstvom, vodile ka kosmosu. Mora da se kosmos jako radovao ovakvim impulsima sa planete Zemlje.

Očekivano, Kasimov i njegov sastav su se našli među osvajačima prve nagrade, uz mlađani kirgistanski Duo svirača na komuzu (žičani instrumenti), koji je treće, završne večeri, ponudio kombinaciju tradicije i akrobacije, sa odličnom, uigranom svirkom na dva komuza, trikovima i cirkuskim poigravanjem sa samim instrumentima.

Uzbečke žene

Treća mesta su pripala sastavima iz Tadžikistana (Badakhshan), Jakutska u Rusiji (Ayarkhaan) i Uzbekistana (Azizjon Abduazimov i Ulugbek Elmurodzod). Ukratko – tri različita muzička ludila, tri obarača vilica i još tri mogućnosti da pomislite kako od ovoga nema bolje.

Pored tri treća i po dva druga i prva mesta, na festivalu je dodeljen i gran-pri, koji je pripao pretposlednjem učesniku takmičenja, uzbekistanskom triju okupljenom oko Mekrinigor Abdurašidove (Mekhrinigor Abdurashidova), sviračice na dutaru, tradicionalnom žičanom instrumentu.

Čvrsta, ubedljiva svirka puna repetitivnosti podigla je jednu ženu iza mene u publici na noge. Zaplesala je u tradicionalnom stilu, u kom relativno statično telo, umereni pokreti ruku i odmereni osmeh isijavaju, zapravo, ogromnom snagom.

Uzbečke žene su mi na svakom koraku privlačile pažnju. Pre svega tu mislim na one vremešnije, odevene u prelepu, raznobojnu narodnu nošnju. Kreću se ulicama sa mirom i odlučnošću, jasnim stavom i prodornim pogledom. Živopisne su i dostojanstvene u svojoj pokornosti.

Azija na tronu

Pomenuti svaki od 33 nastupa je podjednako nemoguće kao i predstaviti svaku od doživljenih razglednih tačaka u Samarkandu ili setiti se svih vrsta slatkiša koji su nam nuđeni tokom šest dana boravka.

Dovoljno je upečatljivo nabrojati preostale zemlje i njihove takmičare: Bangladeš (Shilpalkala Academy), Južna Koreja (EULSSU Folksong art company), Portugal (Miguel Bandeirinha), Singapur (yIN Harmony), Holandija, Irak i Turska (The Mundus Trio), Kina (Cixi City Celadon Ou), SAD (Henhouse Prowlers), Indija (Debapriya & Samanwaya), Jermenija (Arsen Petrosyan Quartet), Burma (Aye Su Kyaw), Letonija (Balti), Argentina (Sandra Rehder), Fidži (Duo Vou), Kazahstan (Babalar sazy), Nemačka, Grčka i Sirija (Ugarit Band), Španija, Estonija (Duo Ruut), Mađarska, Pakistan (Akbar Khamisu Khan), Egipat (Takht Sharqi) i Iran (Haray Ladies).

Dodaću još i to da je skoro svaki od ovih nastupa bio veoma ubedljiv, pa tako i koncerti nekih od mojih miljenika iz Evrope – španske grupe Vigüela i mađarskog sastava Romengo. No, sve nagrade su otišle isključivo u ruke umetnicima iz Azije i evroazijskog Azerbejdžana. Bez obzira na to što sam ovo doživela kao „propust” organizatora festivala „Sharq Taronalari” i deset članova žirija (opet pretežno iz azijskih zemalja), nesporno je da su svi nagrađeni zaslužili ta velika priznanja, kao i nezanemarljiv novac, koji ide pride.

Moj utisak o opštem visokom kvalitetu nastupa i čitavog festivala nikako nije usamljen. Recimo, kolega iz Italije, novinar i muzički kritičar Ćiro de Roza (Ciro de Rosa), dotakao se do kraja svog izlaganja za „Etnoumlje”, između ostalog, čak petnaestak imena izvođača, a sve u pokušaju da izdvoji tek neki od nastupa:

– Za mene je neverovatno bilo iskustvo prisustvovanja koncertima na mestu kakvo je Registan, koji se danas nalazi na Uneskovom Spisku lokaliteta Svetske baštine, a nekada na samom Putu svile. Festival  je bio veliki u svakom smislu. Kao trodnevni niz koncerata izuzetne muzike, zatim kao mogućnost susreta sa umetnicima i stručnjacima, i kao prilika da se prisustvuje odličnim, naučnim konferencijama. Dakle, šta želite više? Na sve to, od 33 nastupa, samo nekolicina po meni nije bila na visokom nivou.

Džemovanja u hotelu

Muzika je u Samarkandu obeležila i noćna druženja muzičara, novinara, gostiju festivala. Imala sam sreću da je centar okupljanja bio upravo Hotel „Asia” u kom sam, kao i većina učesnika, bila smeštena. Moj umor je po dolasku u Samarkand bio tako nagomilan da sam, nažalost, propustila prve tri žurke, opredeljujući se za što hitnije prepuštanje snu, koga i tako nije bilo dovoljno.

Priključila sam se poslednjim dvema večernjim sesijama, uz hotelski bazen, sa džemovanjem muzičara iz različitih zemalja i bendova, sa čašama vina ili piva u rukama, pevanjem, plesanjem, ćaskanjem. Podrazumeva se da je audio snimač uvek u mojoj tašni, tako da sam ga, razgovarajući relaksirano sa mladim jermenskim muzičarem Arsenom Petrosijanom, nakratko uključila. Arsen svira jermenski duduk, iskusan je umetnik, a jedan od njegovih aktuelnih projekata odnosi se na kvartet sa kojim se takmičio na festivalu „Sharq Taronalari”. Ovaj festival jeste za njega posebno iskustvo:

– Volim tradiciju, kulturu i muziku Istoka. Ova zemlja je neverovatno lepa i ljudi su jako fini. Sam festival je fascinantan, a moji snažni utisci se odnose iznad svega na zapanjujući festivalski prostor. Tako je inspirativno nastupati među tim medresama. Možda sam osećao mali pritisak zbog činjenice da ovo nije koncert, već takmičenje, te da je nastup ograničen na 20 minuta. Ali, osim toga, sve drugo je bilo fantastično.

Riznica u glavi i srcu

Poslednjeg dana u Samarkandu sam protrčala kroz jednu od panel sesija, zatim kroz dve razgledne tačke na dva kraja grada i kroz bazar. Nakon toga, hitri povratak u hotel, prepakivanje i odlazak na Železničku stanicu. Nije bilo lako rastati se od Umida i Farangis. Dva sata kasnije – Taškent. Stigli smo u onu istu hotelčinu. Potom, lagana šetnja kroz centar grada, sav ukrašen i u rasveti. Bio je 30. avgust, i sve je bilo u znaku Dana nezavisnosti, koji Uzbekistan slavi 1. septembra.

Kad sam se u Beogradu raspakovala, zaključila sam kako suveniri ne mogu da prikažu ni jedan posto doživljenog. Svilena marama, tradicionalna kapa, mekana tašna, po kesica uzbekistanskih pistaća i onih njihovih, neobično tvrdih i crvenih suvih kajsija, pakovanje sušene dinje… A kakva riznica mi je bila u glavi i srcu! I još uvek je tu.