Rubrika: Opus, fokus…

Jelena Popržan (1. deo)

U razgovoru sa Jelenom Popržan. Ovo je prvi deo članka u centralnoj rubrici „Opus, fokus…” u 34. štampanom broju magazina „Etnoumlje”, objavljenom krajem septembra 2021. godine.

Autor: Marija Vitas

Solo koncert Jelene Popržan, SKC, Beograd, 2018 (foto: Srđan Veljović)

Jelenu Popržan nije lako „uloviti”. Sada je ovde, sutra je tamo, započinje jedan projekat, razrađuje drugi, a treći je na pomolu. Niže nastupe, solo i u raznoraznim formacijama, piše muziku za pozorišne predstave… Sakuplja nagrade.

Samo u sferi pozorišne muzike i produkcije stekla je nekoliko priznanja: Stella (predstave Das Kind der Seehundfrau/2013, Warum das Kind in der Polenta kocht/2014 i Die Sprache des Wassers/2019) i Nestroy (predstava Muttersprache Mameloschn/2018), nagrada za koju je još jednom, 2020, bila u nominaciji za komad Das große Heft.

Van miljea pozorišta, tu su i nagrade kojima su obavijena dva njena sastava. Duo Catch-Pop String-Strong je 2011. dobio drugu, a kvartet Madame Baheux, 2014, prvu nagradu Austrian World Music Awards. Uspešna je bila i 2013. godina za sada već nepostojeći Catch-Pop String-Strong, sa osvojenim trećim mestom na međunarodnom festivalu Sharq Taronalari u Samarkandu (Uzbekistan) i nagradom Fraunhofer Volksmusikpreis za nastup u Minhenu…

Recenzija albuma „Too Big To Fail” sastava Madame Baheux

Jelena Popržan – violistkinja, vokalistkinja, kompozitorka i performerka – rođena je u Novom Sadu, 1981. Odrasla je u Zrenjaninu, studije viole započela u Beogradu, te ih nastavila, 2002, u Austriji, gde i danas živi i radi. U Jeleninom opusu se skladno kombinuju različita muzička iskustva: slušanje roka u mladosti, klasično muzičko obrazovanje i interpretacija dela umetničke muzike, interesovanje za tradicionalnu muziku, te istovremena ljubav prema improvizaciji i eksperimentu.

Madame Baheux, Altes Kino Landeck, 2018 (foto: Thomas Böhm)

Njen umetnički izraz odbija precizniju žanrovsku odrednicu. Sklonost muzičkim nasleđima Balkana i drugih kutaka sveta, kao i raznim pravcima koje na nadahnut i originalan način pretvara u savremeni jezik bogat improvizacijom, svrstavaju Jelenu, pak, u široko polje world music poližanra.

Radeći u Beču, Jelena je stilsku raznovrsnost i umetničku radoznalost razvijala kako pišući muziku za pozorište, tako i kroz saradnje sa različitim umetnicima i kroz svoje ansamble, od kojih su neki poznati i koncertnoj publici u Srbiji: već pomenuti Catch-Pop String-Strong i Madame Baheux, kao i trio Sormeh. U poslednje vreme Jelena se sve više okreće solo radu. Jedan od rezultata ovakvih tendencija jeste solo album La Folia, objavljen januara 2020. za austrijsku kuću Lotus Records.

Jelena Popržan je dobitnica još jedne važne nagrade, one koju dodeljuje World Music asocijacija Srbije: Povelja sa statuetom Vojin Mališa Draškoci za 2020. godinu.

Jelena Popržan, dobitnica nagrade „Vojin Mališa Draškoci”, 2021 (foto: el gvojos)

OKRUŽENJE MI JE UVEK BILO UMETNIČKO

• Gde se u tvom detinjstvu, u ranom periodu odrastanja, nalazi ključna klica, uzrok, podstrekač nečega što će kasnije dovesti do tvoje tako uzbudljive i razgranate umetničke karijere? Kako su izgledali tvoji prvi susreti sa muzikom i prvi doživljaji muzike?

– Prvo čega se sećam je kolekcija ploča mojih roditelja, gusto poređane na tri nivoa širokog plakara, u majušnom stanu u Novom Sadu, u kom smo živeli do moje šeste godine. Moja sestra Valentina, zvana Vanja, i ja, imale smo svoju kolekciju od dvadesetak. Sećam se da sam često čekala na red da pustim sebi nešto uz šta bih pevala i plesala. Moji roditelji su likovni umetnici, pa su ti prvi utisci nerazdvojivi od sećanja na atmosfere njihovih ateljea. Mama Milica je počela da studira likovnu akademiju u Novom Sadu tek nakon što je rodila mene, pa moju sestru. Ponekad nas je vodila u atelje akademije, gde smo prvi put kaljale ruke u svežoj glini i posmatrale mamu i njene kolege dok su crtali i vajali. Otac Bora je na Petrovaradinskoj tvrđavi nasledio atelje od strica Nikole, kog nisam poznavala, a koji je bio prva generacija umetnika tamo; generacija koja je samoinicijativno preuzela stare konjušnice utvrđenja i osposobila ih za rad. Ujka Marko iz Zrenjanina je isto umetnički tip; slikao je, radio skulpture u drvetu i metalu, konstruisao udaračke instrumente, koje je svirao, i često se kerebečio (tako je baka Duca to nazivala) po kući da nas zabavi. Okruženje mi je uvek bilo umetničko, što je postalo normalnost. Kad smo se nakon roditeljskog brakorazvoda sa mamom preselile u Zrenjanin, gde sam krenula u školu, ozbiljno sam počela da se bavim imitiranjem pop zvezda, koje su nam bile servirane preko televizijskih prijemnika. Jednog dana sam navodno rekla da bih svirala violinu, a to može biti samo zbog Stefana Milenkovića, čije sam izvođenje Mendelsonovog Koncerta u e-molu volela da slušam na ploči.

„Sa šest sam prvi put otišla na prijemni, ali sam bila premlada za instrument. Sa osam godina me nisu primili u muzičku školu. Rekli su da nemam sluha. Dve godine kasnije sam opet otišla na prijemni, gde me je taj isti žiri oberučke primio, i kritikovao mamu zbog toga što me je kasno dovela (imala sam već deset godina).”

Porodica, 1981. godine; gore: Dušica Bjelanović (baka), Božo Bjelanović (deka), Jelena Popržan, Valentina Popržan (baka); dole: Milica Bjelanović (mama), Dušan Popržan (deka); fotografisao Borivoj Popržan, tata (iz porodične arhive)

• Često jedan veliki talenat vuče za sobom još poneki, makar i nedovoljno razvijeni dar. Dolaziš iz umetničke porodice, tvoji roditelji su vizuelni umetnici. Umeš li da nacrtaš više od Čiča Gliše? Osim toga, u tebi ima i glumačkih poriva, sudeći bar po koncertima kojima sam prisustvovala, naročito sa sastavima Catch-Pop String-Strong i Sormeh.

– Kao mala sam puno crtala, pevala i plesala. Pokušala sam u Zrenjaninu da se uvrstim u jednu plesačku grupu, koja je nekoliko puta nastupila u Muzičkom toboganu (jedna od mojih omiljenih emisija tada), ali nije bilo mesta. To sam nadomestila time što sam sa nekoliko drugarica iz razreda uradila koreografije, koje smo izvodile na priredbama povodom Dana škole. Obožavala sam da igram bilijar, više sam bila sklona prirodnim predmetima, matiš mi je bio omiljeni. Njega u srednjoj muzičkoj nije bilo, a zamenila ga je klasična harmonija. Četvoroglasnu harmonizaciju basa ili soprana sam radila umesto ukrštenih reči. Što se tiče glumačkog talenta, mislim da sam ga otkrila tek kad sam krenula da radim svoje projekte, i u pozorišnim predstavama. Ali, ako bolje razmislim, možda sam kao mala na neki način vežbala glumu, stalno imitirajući pevačice i pevače. Josipa Lisac mi je bila omiljena.

Jelena Popržan (levo) i sestra Vanja sa dedom Božom (iz porodične arhive)

• Jedna od najupečatljivijih numera na solo-albumu La Folia jeste The Life and Death of Suljo. Tu čujemo i glas tvog dede, a čitava kompozicija jeste bazirana na njegovoj umotvorini.

– Đed Božo je bio pesnik, što sam tek kasnije shvatila. Svoje stihove nije zapisivao nego ih je pamtio. On je, priča se, kao gastarbajter-električar u Nemačkoj, pisao baki i svojoj đeci pisma u desetercu (pamti se jedan dvostih: Đeco moja, moji bijeli janjci/Piš’te ćaći ko dolazi majci). Sećam se da je u dokonim momentima, odnosno kad nije radio struju po komšiluku – a radio je mnogo do poznih godina – sedeo za stolom, lupkao šakom o astal i pevao improvizovane stihove – često da bi zabavljao, a ponekad i zadirkivao baka Dušicu. U selu Lukićevu, blizu Zrenjanina, u koje je njegova familija, kao i mnoge druge, 1945. doseljena iz Bosne, kažu da se svako malo šargijalo i dernečilo. Za sve to znam samo iz priče. Moja prva Nokia iz 2008, imala je funkciju diktafona, pa sam zamolila đeda da mi nešto svoje kaže. Rekao je najpre: „Zaboravilo se, sine”. Ali, nakon nekoliko minuta napora uspeo je da mi izrecituje jednu kratku (iz gastarbajterskih dana, pesma u kojoj je u četiri stiha izrazio svu težinu gastarbajterskog života), jednu do pola (o periodu dok je bio u vojsci i kad su ih vozali konjskim kolima po jakoj zimi i kako su bili sretni kad ponekad dobiju komad mesa) i na kraju ispjeva jednu cjelu: Balada od Kuljićeva Sulje (ili Kunićeva Tunje, ko će ga znati). Kratko zatim je deda Boža napustio ovaj svet sa svim ostalim blagom koje nismo uspeli da sačuvamo od zaborava. Nekoliko godina kasnije, kad sam počela da spremam prvi solo program, palo mi je na pamet da uradim muziku za tu pesmu.

ZREX JE BIO ROK GRAD!

• Kojoj si muzici bila izložena u porodičnom domu? A koja je bila muzika tvog odrastanja, puberteta, adolescencije?

– Kad sam bila klinka, muzika se delila na narodnjake i zabavnjake. Narodnjaci – misli se na novokomponovane – bili su, jednostavno, bez veze. Tako sam bila naučena. Moji roditelji su kao omladinci slušali rok i pop šezdesetih i sedamdesetih, a u periodu mog odrastanja nisam baš obraćala pažnju na to šta su slušali. Pomenula sam kolekciju ploča koje smo sestra i ja imale u najranijem detinjstvu… Tu su bili Branko Kockica, Bata Rača, Bebi Dol, Oliver Mandić, Bijelo dugme, Dejvid Bouvi, Boj Džordž, Nina Hagen, Stefan Milenković i nezaobilazna Lepa Brena (od nje su pokušali da me odgovore, ali nije bilo šanse). Često smo vreme provodile kod baka i deka, gde se nedeljom, dok su bake kuvale ručak, u Novom Sadu slušao Radio Beograd, a u Zrenjaninu TV. To je bio moj jedini dodir sa narodnom muzikom.

„Sa oko osam godina mi je omiljena pevačica bila Josipa Lisac – za njom sam bila luda, nju sam obožavala da imitiram i crtam. Mama je pre nekoliko godina našla te crteže, inače bih to zaboravila.”

– Prve kasete su bile: Rej Čarls, Majkl Džekson i Rokenrol bukvar od Vlade i Gileta, koje su se od učestalog slušanja potpuno izlizale. Kao tinejdžerka sam slušala uglavnom rok, a kod Brice – u najbitnijoj kafani u Zrenjaninu devedesetih – najviše se slušao etno-fjužn iliti world iz celog sveta. Tu sam otkrila i Lajka Feliksa, Azizu Mustafu Zade, pa Ivu Bitovu, koji su me fascinirali. Za one najistrajnije u kafani, među kojima sam i ja bila, pred svitanje su se puštali bugarski ženski horovi.

• Kako je došlo do prelaska sa violine na violu? Pretpostavljam da danas to smatraš jednom od najboljih odluka i promena u životu.

– Da je odluka bila dobra, mogu tek sada da zaključim. U mladosti promene padaju lakše nego kasnije. Na kraju niže, kad sam odlučila da ću ići i u srednju muzičku (od toga me je odgovarao samo nastavnik fizike i hemije, Miša Bracić, upozoravajući me na činjenicu da tu prestaje opšte obrazovanje), moj profesor Benak Ervin mi je predložio da pređem na violu. Ono što je naveo kao razlog je potpuni kliše: Ti si talentovana, ali lenja, tako da imaš više šanse na violi. Njegove razloge sam prečula, jer mi je bilo jako uzbudljivo da isprobam nešto novo, znajući da se uvek mogu vratiti violini. Uz to sam za godinu dana dobila i novog profesora, friškog sa akademije, i to je isto bilo jako inspirativno.

Jelena Popržan (foto: Eugénie Sophie)

• Koliko je sam Zrenjanin bio podsticajna sredina za mladalački razvoj tvog muzičkog i umetničkog bića?

– Zrenjanin je specifična sredina, pogotovo devedesetih. Neko ga je nazvao Gradom depresije i impresije. Grad apsurda, u kom imaš Most na suvom (most koji je izgubio reku), ali i Muzej destrukcije. Za tako mali grad, koncentracija umetnika je prilično velika – bar je tako bilo. Devedesetih je još bilo alternativnih amaterskih pozorišta, rok svirki lokalnih bendova non-stop – (Zrex je bio rok grad!) – književnih večeri, umetničkih predavanja… U nekoliko navrata nam je dolazio umetnik Miroslav Mandić, koji je radio seriju filozofskih predavanja o umetnosti. Prva predavanja su se desila kod nas u kući dok se nisu preselila u Savremenu galeriju. Malo sam shvatala o čemu je govorio, ali sam naučila da slušam. Jedno od predavanja na temu Homo Ludens je učinilo nešto sa mnom. Znam da sam nakon toga potpuno povilenila. Moj ujak Marko je u to vreme bio „frontmen” benda Rascep – kojeg se verovatno seća publika Festivala Ring Ring. Tu je on svirao na svojim instrumentima i izvodio improvizovane vokalne i jezičke fantazije, koje su sigurno takođe imale uticaja na mene.