Rubrika: Uši pišu

Altın Gün : On

Bongo Joe, 2018

Novi zlatni dani turskog psihodeličnog folkroka

Autor: Danko Strahinić

Kažu da Istanbul na razne načine osvoji ljude. Holanđanina Jaspera Ferhilsta (Verhulst), basistu i idejnog osnivača amsterdamskog benda Altın Gün (približan izgovor: Altn Gin), opčinio je muzikom i pločama turskog psihodeličnog roka, poznatijeg pod nazivom anadolski ili anadolu rok.

Naslovnica albuma „Onˮ

Anadolu rok nastao je mešanjem zvučnog bogatstva rokenrol bendova sa Zapada, u najvećoj meri The Doors i Led Zeppelin, sa neiscrpnim obiljem koje pruža turska folk muzika. Stvaralaštvo u ovom žanru obeleženo je snažnim ličnim pečatom izvođača kakvi su Erkin Koraj (Koray)/Erkin Baba, Bariš Mančo (Barış Manço), Selda Bađan (Bağcan) i Džem Karadža (Cem Karaca). Od svojih početaka anadolu rok je manje ili više privlačio ljude sa Zapada, te nije iznenađenje da i danas ima poklonike, kako među običnom publikom, tako i među muzičarima. Altın Gün (u prevodu sa turskog znači Zlatni dan) je upravo plod tog interesovanja.

Ovaj bend svoju inspiraciju crpi iz zlatne ere psihodeličnog roka i nasleđa turskog folka, pa bi se iz tog razloga najpre mogao okarakterisati kao psihodelični folkrok, tj. psihofolk bend.

Ovu šestočlanu mešovitu holandsko-tursku ekipu su u trenutku snimanja albuma, uz pomenutog Jaspera, činile njegove kolege iz lajv benda Jaka Gardnera (Jacco) – gitarista Ben Rider i bubnjar Nik Mauskovic (Nick Mauskovic iz afro-karipske spejs disko grupe The Mauskovic Dance Band) i dva člana turskog porekla, pevačica Merve Dašdemir (Daşdemir) i Erdinč Jildiz Edževit (Erdinç Yildiz Ecevit), sa kojima su se povezali putem Fejsbuka. Bend je upotpunjen kada im se priključio perkusionista Đino Hrunveld (Gino Groeneveld) iz grupe Jungle By Night.

Bez namere da se umanjuje značaj drugih muzičara, treba reći da je najvažnija karika Erdinč Edževit, čiji je otac muzičar, i koji je studirao na World music katedri Konzervatorijuma u Roterdamu. Erdinč svira saz, klavijature i peva u svim pesama što kao prvi, što kao prateći glas.

Iako su pomenuti veterani anadolu roka svojim verzijama tradicionalnih pesama ostavili važan uticaj na bend, osnovu njihovog repertoara čini delo Nešeta Ertaša (Neşet Ertaş, 1938 – 2012), turskog tradicionalnog umetnika neprocenjivog nasleđa, koje se u Turskoj smatra nacionalnim blagom. Većinu od deset pesama na albumu On (u prevodu znači deset) napisao je Ertaš, ali, iako je bend zadržao lirsku i tematsku strukturu, neke od njih su, nakon intervencija muzičara, teško prepoznatljive. U ovakvim slučajevima svakako se nameće pitanje autorstva i kreativnog doprinosa na albumu sastavljenom od obrada.

Altın Gün je, i po priznanju članova, kaver bend, ali brojni psihodelični, fank, soul elementi čine verzije gotovo potpuno novim. Tako, oni svojim aranžmanima nude vrlo svež zvuk i energičan miks za dizanje raspoloženja i đuskanje. Takav osobeni pečat, koji je bend ostavio na pesme, ukazuje i na već izgrađeni stil.

Teme pesama su ljudske emocije i životne situacije u koje se zbog njih zapada, kao i ljubav i smrt. Primera radi, „Cemalīmˮ (u prevodu „Moj Džemaleˮ), stara narodna pesma iz Kapadokije, koju je u sedamdesetim popularizovao Erkin Koraj, opisuje tugovanje žene sa malim detetom za mužem koga su u centralnoj Turskoj ubili neprijatelji. „Goca Dünyaˮ govori o velikom svetu i prolaznosti života, dok poprilično zarazna „Tatlī Dile Güler Yüzeˮ peva o složenim međuljudskim odnosima.

Nepoznavanje turskog jezika ne bi trebalo da bude prepreka potencijalnim slušaocima da uživaju u muziciranju i pevanju ove zanimljive družine. Za potpunije razumevanje pesama ipak je potrebno i temeljno znanje o turskom pesničkom, ali i kulturnom nasleđu, s obzirom na to da stihovi obiluju metaforama. Slušalac koji ne poznaje dobro turski moraće da se zadovolji sviračkim i produkcijskim rešenjima i prepusti bez sumnje zavodljivim ritmovima i melodijama.

Koliko su ovi muzičari usvirani i kvalitetni najbolje se vidi na snimku njihovog živog nastupa za čuveni KEXP radio, koji je snimljen pre izlaska albuma, što je na neki način bio znak odobravanja od strane ove prestižne radio stanice.

Iako savremeni društveni kontekst u Turskoj, a i šire, u izvesnim aspektima liči na vreme iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kada su začetnici anadolu roka često pevali političke protestne pesme i pesme protiv nepravde (ne samo u Turskoj), Altın Gün nema političke pretenzije i sve svodi na plesno-zabavni aspekt bavljenja muzikom.

U vreme sveopšteg recikliranja žanrova, anadolu rok ili, preciznije, turski psihodelični folkrok dobio je jednog dostojnog predstavnika u vidu ovog interesantnog benda koji je sve traženija koncertna atrakcija. Bez obzira što ovdašnjim slušaocima pojedini delovi pesama, zbog zvuka „svadbarskogˮ sintisajzera, mogu zvučati kao da ih svira „najpopularnijiˮ jugoslovenski bend Južni vetar, to ne treba da bude prepreka na jednom muzičkom putovanju koje na nadahnut način spaja tradicionalno nasleđe Male Azije i Levanta i moderne muzičke oblike, inspirisane zapadnom pop i rok muzikom.