RUBRIKA: Uši pišu

Razni izvođači : Svirka i pesma pet gajdaša

WMAS Records, 2019

Sirova i zanosna gajdaška muzika

Autor: Mirjana Raić Tepić

Naslovnica albuma

„Ovo je priča o gajdama, gajdašima, njihovoj svirci, pesmi, životu…” – ovako započinje svoj tekst, u propratnoj knjižici diska Svirka i pesma pet gajdaša, urednica izdanja Marija Vitas. A ja bih dodala da je ovo, zapravo, priča o pet gajdaša. Pet veličanstvenih…

Svirka i pesma pet gajdaša je još jedno značajno izdanje, koje je World music asocijacija Srbije uvrstila u svoj izdavački opus, prošle godine. Ovaj album, sa ukupno 25 numera, na neki način predstavlja gajdaško stvaralaštvo prošlog veka i njegove obrise i refleksije danas, u savremenom kontekstu.

Kroz tri generacije gajdaša iz različitih krajeva Srbije, koji svirkom na različitim tipovima gajdi prezentuju lokalni muzički folklor, vodi se priča o gajdama i njihovim „gazdama.”

Gajdaš Slavko Cvetković tokom snimanja u Vranju, 2019. (foto: Marija Vitas)

Najstariji su Slavko Cvetković iz Lebana (1929) i Slobodan Gale Dimitrijević iz Gadžinog Hana (1944). Obojica sviraju dvoglasne (južnomoravske) gajde. Za njima generacijski slede Bokan Stanković iz Zaječara (1971), koji svira na troglasnim (svrljiškim) gajdama i Vanja Ilijev iz Zrenjanina (1972), na banatskim malim, srednjim i velikim gajdama. Kao predstavnik najmlađe generacije je Filip Savić iz Svrljiga (2000), koji sa nepunih 20 godina uveliko svira na troglasnim svrljiškim gajdama.

Uvodnim tekstom u bogatoj propratnoj knjižici, koja se dobija uz ovaj audio CD, doktor etnomuzikologije Danka Lajić Mihajlović čitaocima iznosi interesantne detalje o karakteristikama gajdi, njihovom poreklu, načinu i kontekstu sviranja u Srbiji nekada i sada, kao i o repertoaru koji se izvodi(o) na njima. Ono što sledi je pomenuti tekst Marije Vitas, koji bismo mogli da podvedemo i pod (novinarsku) reportažu i pod etnografski spis. To je, zapravo, srž izdanja, jer u njemu otkrivamo intimne podatke svirača – kada i kako su počeli da sviraju, kako im je ovaj instrument definisao životni put itd.

Slobodan Gale Dimitrijević (foto: Aleksandar Novaković)

Iako ih autorka „deli” na svirače koji su direktno potekli sa sela, nastavljajući seosku praksu, kao i na one koji su kao zaljubljenici i entuzijasti počeli da uče umeće sviranja, činjenica je da i jedni i drugi predstavljaju istu praksu učenja sviranja, koja se razlikuje u skladu sa vremenom iz kog svirači potiču.

U tom smislu čini se važnim istaći da ova petorica veličanstvenih gajdaša dokazuju da kontinuitet umeća sviranja na gajdama i te kako postoji i da nije sveden na domen sećanja.

Vanja Ilijev (foto: Predrag Todorović)

Možda to katkad nije na nivou kakav priželjkujemo i kom težimo, međutim, neophodno je imati u vidu da je WMAS Records, koji je na sebe preuzeo odgovornost jednog ovakvog izdanja, ponovo učinio nešto što do sada nije bilo učinjeno. Tek drugi put (prvi slučaj se odnosi na disk Vojvođanski gajdaši – Terenski zapisi, WMAS Records, 2015) imamo priliku da u rukama držimo komercijalno izdanje, posvećeno isključivo gajdaškoj sviračkoj praksi u Srbiji.

Muziku, koju nam predstavljaju pet gajdaša, možemo opisati kao poslasticu. Sirova je i nije uvek uglancana, niti uvek tačna ni precizna, ali je slušljiva i zanosna, kako samo gajdaška muzika i može biti – od Galetovog legendarnog „Putničkog”, pa do nezaobilazne „Rumenke”, u izvođenju Bokana Stankovića, gde se jasno prepoznaje ono najbolje u gajdama – reska boja i jasno zaobljen ritam u vidu „kvocajućih” tonova.

Bokan Stanković, sa nastupa sa Svetlanom Spajić na festivalu ”Todo Mundo”, Beograd, 2012 (foto: Stanislav Milojković)

Prebirajući, dalje, po numerama na disku, naići ćemo na izvrsni „Stari šumanski čačak” (Slavko Cvetković), ili „Sitan svrljiški čačak” (Filip Savić), koji nas gotovo psihodelično omamljuju, da bi nam „Vidino kolo” na vojvođanskim gajdama (Vanja Ilijev), odsvirano elegantno, da ne kažem – aristokratski, pokazalo svu lepotu jedne široke ravnice.

Muzički materijal, sažet u samo 25 numera, izbor je autora izdanja, kao i svirača, i on je samo delić celokupne slike koju čini gajdaški repertoar.

Te iste numere predstavljaju, takođe, posledicu kulturne politike, koja (ne)deluje na ovom prostoru duži niz godina. Tako imamo repertoar koji je, s jedne strane, barem u većoj meri poznat, a sa druge strane, neophodan da se istakne i utvrdi.

Filip Savić, 2019 (foto: Marija Vitas)

Dakle, nije u pitanju „mrtav kapital”, kako navodi Danka Lajić Mihajlović. Ovo je, kako dalje nastavlja, pa i završava svoj tekst, zaista važan potencijal za stvaranje savremene (muzičke) kulture u Srbiji. Dodala bih, samo – savremene umetnosti, koja nas neće vratiti u prošlost, nego će nas upravo motivisati i inspirisati da stvaramo novu tradiciju, osavremenjenu i oplemenjenu svim detaljima iz prošlosti, sa kojom (već) živimo u budućnosti. Naravno, sa gajdama ispod miške, u svakoj prilici.