RUBRIKA: Uši pišu

Sinafi Trio : Iho

Kalan/Z Müzik, 2019

Tri Grkinje u Istanbulu

Autor: Danko Strahinić

Naslovnica albuma „Iho” Trija Sinafi (foto: Yannis Gutmann)

Iako su u kulturnu prestonicu Turske, Istanbul, došle u različitim vremenima, tri muzičarke grčkog porekla spojila je želja da na samom izvoru uče o muzici koju su želele da sviraju, muzici koja se ne upoznaje samo vežbanjem, već i življenjem u ovom gradu.

Asinet-Fotini Kokala (Ασινέθ-Φωτεινή Κοκκάλα), koja svira kanun, došla je 2010. godine kao student preko Erazmus programa i od tada nastupa aktivno i drži časove muzike. Marina Liondu-Mohament (Μαρίνα Λιόντου-Mochament), koja svira ud, je u Istanbul došla 2013. godine u potrazi za poslom, dok je Elena Mudiri Hasiotu (Eλενα Μουδίρη Χασιώτου), glas i perkusije, došla sa idejom da izučava tursku muziku.

Budući da su sve temeljno muzički obrazovane, one su u Istanbulu 2014. godine osnovale svoj muzički esnaf, Sinafi trio. Pojam „sinafi” je arapskog porekla i označava grupu majstora istog zanimanja. Sinafi trio izvodi lokalni repertoar, a ne isključivo grčku muziku, kako bi mnogi očekivali, i nastavlja muzičku tradiciju „kafea aman”, mehana Istanbula i taverni Smirne, gde nije bilo podvojenosti između izvođača i publike.

Ove umetnice su uspele da se pozicioniraju na zgusnutoj istanbulskoj sceni, počevši od barova, preko pomenutih mehana, do malih dvorana, jer su predstavile novi pristup pesmama, sopstvenu estetiku i pedantno osmišljene aranžmane.

Od dolaska u Istanbul one su ponaosob i kao ansambl sarađivale sa brojnim muzičarima: Cümbüş Cemaat, Odanin Disinda, Saana Moussa, Vasiliki Papageorgiu, Fulya ve Akustik Kabare, Sesler ve Düşler, Du-Sems, Ta Palta, Teke’de i drugima.

Sinafi Trio. Iz knjižice albuma „Iho” (foto: Yannis Gutmann)

Nakon što su se pojavile na kompilaciji najpopularnijih tradicionalnih turskih pesama (türkü), one su za istog izdavača izdale i album prvenac Iho tj. „Eho”. Naziv albuma potiče od imena nimfe Eho iz starogrčke mitologije, koja je od muza naučila veštinu muziciranja i pevanja. Iz razloga što je krila Zevsove ljubavne avanture, ljubomorna Hera ju je kaznila da može da ponavlja samo poslednju reč koju čuje. Nakon što je odbila udvaranje zavidnog Pana, Eho su na njegov nagovor rastrgli pastiri i delove njenog tela razneli svuda po Zemlji. Iz poštovanja prema nimfama, Gea (Zemlja) je sakupila još pevajuće delove njenog tela, dajući tako unutar sebe utočište njenoj muzici.

Kao što je Gea sakupila delove tela rastrgnute Eho, ove umetnice sakupile su delove muzičkog nasleđa Anatolije (grčki pojam koji izvorno znači „istok”, „izlazak Sunca”). Pesme uglavnom nepoznatih autora, koje su kao eho kroz vreme doprle do njih, one su sakupile, ali ne da bi ih kao Gea zakopale, već da bi ih pevale i sačuvale od zaborava.

Kako same članice ansambla kažu, album je ishod višegodišnjeg zajedničkog sviranja i čini sintezu tog razdoblja. Specifičnost ovog izdanja je, prema njihovim rečima, da te pesme izvode muzičarke koje nisu iz Istanbula. Većina pesama ima melanholični prizvuk, jer one govore o otuđenosti, udvaranju, neuzvraćenim ljubavima, čežnji, snovima. Pesme su poreklom iz Anatolije, Jermenske visoravni, Egejskog basena, Rumelije (evropskog dela Osmanskog carstva) i Grčke, i potiču iz turske, grčke, kurdske, azerbejdžanske, asirske i jermenske pevačke tradicije, te čine raznoliki i bogati muzički mozaik. Elena Hasiotu Mudiri primećuje da svaki jezik ima svoju melodiju i jedinstveni ritam. Zanimljivo je čuti kako jedan pevač peva na različitim jezicima, jer je već i samo savladavanje pevačkih tehnika, svakako, zahtevan posao.

Sinafi Trio. Iz knjižice albuma „Iho” (foto: Yannis Gutmann)

Njihovo izvođenje uglavnom se zasniva na kombinaciji ud – kanun – glas – perkusije, i odiše harmonijom, uspostavljenom između ovih umetnica. Uz njih, svojim prefinjenim muziciranjem, gostujući grčki i turski muzičari Apostolis Sideris (kontrabas), Evi Kanelou (def), Christos Psomiadis (lira), Aleksandros Rizopulos (goč), Pantelis Stoikos (truba), Ugur Onur (Uğur Önür, kabak kemane) i Sakir Ozan Ujgan (Şakir Ozan Uygan, perkusije) obogatili su pojedine pesme.

Na albumu se nalazi dvanaest pesama. Od prve kompozicije „Ümmü Kiz”, tradicionalne turske pesme iz oblasti Beklili, može se uočiti da je rеč o dobro osmišljenim aranžmanima. Druga po redu, „Bugün de Günlerden” turski je tradicional iz Bajburta, u severoistočnoj Turskoj, za koju se, uprkos tome što se ne čuje zvuk neja, može reći da je potpuno nejska kompozicija. Slede „Baran Bari” iz kurdske pevačke tradicije i jedna turska iz Rumelije, „Alişimin Kaşları Kare”.

Gost Hristos Psomiadis оbeležio je svojim upečatljivim solo deonicama na istanbulskoj liri (kemenče), tempom brzu, ali tužnu „Çıktım Saray Köşküne”. Ovaj popularni turski tradicional je poreklom iz Kurdima gusto naseljene oblasti Dijarbakir u jugoistočnoj Turskoj.

Slede jermenska pesma „Msho Axchik” (Muş Kızı/ՄՇՈ ԱՂՋԻԿ) i azerbejdžanska „Hiç İnsaf Var mı Sende”, dve tempom različite kompozicije u kojima Elena Mudiri Hasiotu iznova pokazuje da je odlično ovladala pevanjem na različitim jezicima. Kada se Elenino pevanje uporedi sa starijim verzijama, koje, neretko, pevaju i muškarci, dolazi do izražaja lepota boje njenog glasa.

Razigrani dijalog kabak kemanea i kanuna obeležje je pesme „Çubuğuna Lüleyim” iz oblasti Kıršehir u središnjoj Anatoliji, koja je obogaćena i divnim ukrasima odsviranim na defu. Sledeća, „Dalale”, melodična asirska pesma Hasana Čuhe (Çuha) iz Mardina, otpevana je na aramejskom jeziku. Nju odlikuje lagani, preko minut dugi uvod na defu i razigrano sviranje Asinet-Fotini Kokala na kanunu, koja pokazuje svu raskošnost svoje sviračke tehnike.

Pesma iz severne Grčke „Kara Gözler/Μαύρα μάτια”, na stihove nepoznatog autora, jedina je na ovom izdanju sa originalnom muzikom, koju je osmislila Elena Mudiri Hasiotu. Ovu kompoziciju je sjajnim deonicama na trubi oplemenio Pantelis Stoikos.

Sinafi Trio (foto: Yannis Gutmann)

„Ceyranim Gel Gel”, još jedna azerbejdžanska pesma, mogla bi nekog da prevari „džez” zvukom kontrabasa na početku i u povremenim kasnijim deonicama u dijalogu sa kanunom. Ipak je reč o aranžmanu izvedenom prema makamskim pravilima. Nju krasi i energičan solo Marine Liondu-Mohament na udu u završnici pesme. Marina kroz sve pesme pokazuje umešnost u sviranju ovog instrumenta, čineći to prefinjeno i sigurno.

Album se završava grčkom tradicionalnom pesmom „Froso Rina” (Φροσω Ρινα), koju odlikuje gudački uvod na kontrabasu, jednostavna ritmična podloga sa solo pasažima na kanunu, kao i dinamičnije pevanje, počev od treće strofe.

Ovom poslednjom pesmom album je zaokružen u skladnu celinu, na kojoj su pojedinačni „rukopis” ostavile svaka od umetnica, uz „uočljiv” pečat čitavog ansambla, što je primetno već kod prvog slušanja.

Pohvale, svakako, treba uputiti Ihsanu Apčiju za mastering i Janisu Gudanosu, zaduženom za miks albuma. Izdanje prati dobro opremljena knjižica, sa odličnim fotografijama Janisa Gutmana i tekstovima pesama na originalnim jezicima i prevodima na engleski koji, iako ne mogu da prenesu u potpunosti poetiku pesama, daju uvid o temama.

Ovim albumom posvećenom ženi Anatolije, kao i svojim delovanjem, tri umetnice ukazuju i na položaj i ulogu žene u društvenom životu u Turskoj, ali i na važnu ulogu žena na umetničkoj sceni te zemlje. One dokazuju da sviranje nekih instrumenata nije samo muška privilegija, bilo da je reč o Turskoj ili Grčkoj. Svojim prisustvom na sceni one podsećaju i na značaj koji su muzičarke, i one nemuslimanskog porekla, imale na muzičko stvaralaštvo tokom vladavine osmanskih sultana i prvih decenija turske republike.

Kako je u svojoj recenziji, za turski muzički magazin „Makam”, primetio prof. dr Niko Andrikos (Univerzitet u Janjini), i pored toga što se njihovo izvođenje oslanja na stare snimke tradicionalnih i gradskih folk pevača poput Čekič Alije, Zehre Bilir, Rima Saribekana, Almaza Uručova i drugih, ovo izdanje donosi nešto novo i sveže. Sinafi trio je, prema njemu, odan „modalnim karakteristikama anatolske muzike i brine se za proporcionalnu upotrebu upečatljivo autentičnih melodičnih i ritmičkih motiva u orkestraciji, bez pribegavanja zapadnoj harmoniji”.

Iako Marina i Elena ne borave više stalno u Turskoj, one ne žele da izgube vezu sa tom kulturom. Kako same članice trija naglašavaju, njih više zanima stvaranje novih modalnih kompozicija umesto folklornih materijala, ali i eksperimentisanje sa postojećim pesmama. U kom smeru to može da ide pokazuje pomenuta pesma „Kara Gözler/Μαύρα μάτια”.

Prvenac Sinafi trija je najbolji dokaz da ove muzičarke imaju potencijal da pruže još mnogo toga. Sudeći prema snimcima na internetu, one podjednako dobro zvuče, bez obzira na to da li nastupaju u kafe barovima, mehanama ili manjim koncertnim salama.