Magazin Etnoumlje / Rubrika: Profilisanje

Put ka selu

Povodom koncerta koji će poljski duo Maniucha & Ksawery održati 13. novembra, na drugoj večeri festivala „Pocket Globe”, u novoj zgradi Studentskog kulturnog centra Novi Sad (ul. Vladimira Perića Valtera 5), magazin Etnoumlje donosi razgovor sa Manijuhom Bikont, liderkom ovog hvaljenog koncertnog projekta i albuma „Oj borom, borom”.

11. 11. 2024.

Autor: Marija Vitas

Maniucha & Ksawery (foto: Wojtek Rudzki)

„Veze između improvizovane ili avangardne i tradicionalne muzike jesu veoma jake. Ja sam odrasla uz alternativnu muziku, a potom sam našla svoj put ka tradicionalnom zvuku, tako da su ova dva puta uvek prisutna u meni.”

Duo Maniucha & Ksawery je jedan od projekata Manijuhe Bikont (Maniucha), poljske umetnice, pevačice, tubistkinje u bendu Tęgie Chłopy, kulturne antropološkinje… Među svim saradnjama i aktivnostima, duo sa Ksaverijem Vojćinjskim (Ksawery Wójciński) kao da odzvanja posebnom širinom i toplinom, grejući srca i nudeći mentalno zadovoljstvo kako obožavaocima tradicionalnog, tako i poklonicima eksperimentalnog zvuka. Jer, kod Manijuhe i Ksaverija, eksperimentalno i tradicionalno se sreću u jednoj tački.

Tako se desio i album Oj borom, borom, čija svežina ne jenjava ni nakon sedam godina od objavljivanja. Pred publikom u Srbiji je željno iščekivana ovdašnja koncertna premijera projekta, u kom ćemo, sudeći već po samom albumu, biti zavedeni arhaičnom pesmom i savremenim kontrabasom, kao i naracijom koja svemu dodaje posebnu dimenziju. Ulaznice za festival Pocket Globe je moguće nabaviti na prodajnim mestima i preko sajta GIGS TIX.

Slede redovi o projektu sa Ksaverijem i svemu onome što je prethodilo ovom izvanrednom izdanju.

(Etnoumlje) ► Polesje je deo istočne Evrope koji obuhvata delove Belorusije, Poljske, Rusije i Ukrajine. Ti si taj kraj veoma dobro upoznala, naročito onaj koji pripada Ukrajini? Približi nam Polesje.

MANIJUHA: Polesje je specifična oblast, koja je čak i danas teško pristupačna. Sada je i rat otežavajuća okolnost, ali oduvek je bio problem stići do mnogih sela. Nekada morate da se krećete kroz jako uske prolaze ili su potrebni sati da prođete kroz neku šumu, a putevi su veoma loši, uglavnom bez asfalta… Pre nekoliko godina, do sela u kojem sam tada radila istraživanje moglo je da se dođe samo avionom! Polesje je jedno od najvećih močvarnih područja Evrope, jedva pristupačno, sa puno šuma, peska, mulja, močvara na sve strane… Sela su slabo dotaknuta civilizacijskim promenama. Naravno, to se donekle menja, jer mladi ljudi napuštaju sela i odlaze u gradove, pa kroz te mlade ljude i njihova svraćanja u rodni kraj, sela ostvaruju kontakte sa civilizacijom, ali sve to teče znatno sporije nego u drugim delovima Ukrajine i istočne Evrope. Pevači koji su mene najviše zanimali bili su oni koji su pesme znali iz sopstvenog životnog iskustva. Ponekad je lakše doći do onih pevača koji su čvrsto povezani sa seoskim domovima kulture, ali mene su zanimali oni najstariji žitelji sela, iz zabačenijih krajeva, jer oni nisu znali samo pesme, nego i arhaične načine pevanja, a dobro su poznavali i kontekste. Jedno je kontekst koji ti je neko prepričao, a sasvim drugo je kontekst koji poznaješ iz sopstvene prakse. Pre deset godina bilo je moguće naći čak i grupu starijih ljudi, komšija koji bi se okupljali i pevali baš onako kao što su radili kada su bili mladi ili kada su njihovi roditelji bili živi i vitalni. Stil pevanja u Polesju je veoma sirov, a vrsta muzičke polifonije koja je tamo zastupljena zove se heterofonija. To je veoma star oblik polifonije, koji podrazumeva istovremeno pevanje različitih varijacija melodije, što u nekim mestima vodi više ka jednoglasju, a u drugim – ka višeglasju. Danas je heterofonija tradicija koju neguju gotovo isključivo stare žene.

► Kako se se uvezala sa Polesjem?

MANIJUHA: Bila sam na početku studija kada me je moja prijateljica Jagna Knjitel (Knittel) pozvala da sa njom odem u neka sela Polesja, na etnografsko istraživanje u okviru jednog međunarodnog projekta,. U pitanju je bila saradnja sa ukrajinskim folkloristima i etnografima. Sa Jagnom sam tada obišla tri-četiri sela. Cilj projekta je bio da učimo da pevamo pesme na terenu, od tradicionalnih pevača i da potom sa njima, u njihovim selima, ostvarimo zajednički koncert, zatim da napravimo film o tim pevačima, ali i o mladim ljudima iz gradskih sredina i njihovoj potrebi da se upoznaju sa starijim seoskim ženama i da kroz te susrete uče da pevaju tradicionalne pesme.

Moj prvi odlazak u Polesje odigrao se 2008, ali ja sam već imala odgovarajuće višegodišnje iskustvo, kroz učestvovanja na letnjim kampovima tradicionalne muzike, slušanja raznih predavanja, a imala sam u to vreme i grupu u kojoj sam pevala tradicionalne ukrajinske pesme.

Od tada, pa u narednih desetak godina, u Polesje sam išla redovno, po nekoliko puta godišnje, u ista sela, ali bih uvek obišla i u neko novo selo. U međuvremenu sam od Višegradskog fonda dobila stipendiju za jednu godinu studija etnomuzikologije na Muzičkoj akademiji u Kijevu. Projekat koji sam tokom tih studija sprovodila podrazumevao je da pratim naučnike-pevače, dakle one stručnjake koji se ne bave samo arhivama, naučnim radovima i širenjem znanja o muzici, nego su i sami interpretatori. Uopšte, moja velika i stalna tema kojom se bavim jeste praksa seoskog pevanja. To je ujedno tema mog doktorata, dok sam se u prethodnom, magistarskom radu, bavila ljudima iz gradova i njihovom željom i načinima na koje postižu da pevaju kao seoski ljudi. Doktorat mi je, nasuprot tome, bio usmeren na same seoske pevače – kako oni pevaju, kako grade polifoniju, u kakvom su odnosu muzičke i socijalne vrednosti u grupnom pevanju, zašto i za koga oni pevaju i na koji način je to pevanje povezano sa njihovim životnim pričama i okolnostima?

Maniucha & Ksawery (foto: Wojtek Rudzki)

► Koliko te ispunjava rad na terenu? Da li je ključno to učenje pesama od ljudi sa sela i pevanje sa njima ili te raduje uopšteno kontakt sa seoskim ljudima? Da li si im nekada pomagala i oko nekog od seoskih poslova?

MANIJUHA: Za mene je terenski rad ključna stvar, koja je promenila moj život. Od prvog trenutka kada sam otišla u selo i zapevala sa starim ženama, ja sam znala da to moram da nastavim da radim, koliko god mogu često. To je iskustvo koje se neprestano razvija, ne samo u pogledu napredovanja mojih vokalnih veština, nego i u smislu potpunog razumevanja funkcije glasa, zatim građenja sopstvene naracije, kao i razvoja grupnog pevanja. Jer, grupno pevanje je naročito polje, koje ima svoja pravila, ali skrivena. Ti moraš da budeš tamo, među njima, među ljudima, pevačima, da bi ih razumeo. Biti dobrodošao i biti blizak sa seoskim ljudima – za tako nešto nije neophodno da objašnjavaš svoja viđenja stvari, svoje stavove, jer diskusija nije glavni medij komunikacije kao što ona jeste u kulturi gradskih ljudi. To je bilo za mene veoma značajno otkriće: činjenica da odnos sa nekim stvaraš kroz zajednički rad! Kao što si i sama nagovestila u pitanju: to je i pevanje, ali i zajednički rad na imanju, sa životinjama, to je i kuvanje hrane, branje krompira itd.

► Kako si se zainteresovala za narodnu pesmu, tradiciju i ruralni kontekst. Da li si kao dete imala kontakt sa selom?

MANIJUHA: Ja sam odrasla u velikom gradu, u prestonici Varšavi. Moja porodica je pripadala višoj srednjoj klasi. Roditelji su mi se bavili novinarstvom i pisanjem, a tata je bio i umetnik, dok sam među dedama i babama imala diplomate. Oduvek sam volela da pevam i još sam kao sasvim mlada pevala šta god i gde god bih mogla. Pevala sam u školi, muzičkoj školi, sinagogi, zaista u najrazličitijim prilikama. Nekada sam učestvovala i na nastupima moga oca, koji se bavio alternativnom muzikom. U svojoj porodici nisam mogla da steknem nikakvu blisku sponu sa seoskom kulturom, već je to nešto do čega sam sama došla baveći se muzikom. Seosku muziku sam sama otkrila. Sećam se da sam jednom, kao dete, prvi put čula folklornu grupu Drevo iz Ukrajine, koja je došla u Varšavu da održi koncert. Bila sam oduševljena i dirnuta njihovom izražajnošću, tehnikom i stilom, tako da se u meni rodila želja da probam da krenem i tim putem. U narednim godinama sam tražila radionice i sve mogućnosti za razvijanje veštine izvođenja ovog tradicionalnog načina pevanja. Tim putem sam konačno stigla i do sela.

► Album Oj borom, borom (2017) i dalje je aktuelan i ispunjava dušu svih obožavalaca kako tradicionalog tako i eksperimentalnog zvuka. Kada, ipak, možemo da očekujemo nastavak ovog sjajnog materijala? U kom pravcu kao duo dalje razmatrate vašu saradnju, projekte i ono što bi trebalo da se nadoveže na Oj borom, borom?

MANIJUHA: Saradnju sa Ksaverijem na pesmama Polesja smatram nečim zaista jedinstvenim. Iako taj program izvodimo sada već godinama, mi dubinski uživamo u njemu, za nas je on i dalje pun života i mi osećamo veliku satisfakciju svaki put kada ga izvodimo. Iako su to te iste pesme, naš pristup čini kompozicije otvorenim, tako da ih im uvek izvodimo malo drugačije. Pa i same tradicionalne pesme jesu upravo takav materijal, potičući iz kulture u kojoj se svaki put peva drugačije. Mi nismo došli do toga da snimimo nekakav Oj borom, borom 2 ili 3, jer ni ne osećamo takvu potrebu za sada. Nama je ovaj album poseban i mi nećemo da ga kopiramo, da pravimo još jedan niz pesama za neki novi album. Ali, kako oboje stalno istražujemo na različitim poljima i imamo brojne projekte, tako je došlo do toga da opet sarađujemo u jednom novom projektu gde izvodimo moje pesme, inspirisane tradicionalnom muzikom iz zvučne arhive koju sam kreirala. Autorka sam i muzike i stihova, u kojima govorim o svom životu, te kao da iznova pišem tradicionalne pesme, ali one koje su stvarne, koje pričaju priče iz realnsoti u kojoj ja živim. Ksaveri je deo toga. Mi jako uživamo da sviramo zajedno u različitim projektima.

Maniucha & Ksawery (foto: Wojtek Rudzki)

► Šta sve može publika u Novom Sadu da očekuje?

MANIJUHA: Publika svakako može da očekuje veoma intiman, fokusirani susret sa nama, jer mi dajemo sebi vremena dok sviramo i uživamo, a uvek odreagujemo i na prostor, publiku… Volimo i da pravimo uvode o tome šta pesme govore, trudeći se i da ti uvodi budu deo muzike, tako da muzika zauzme što veći procenat koncertne večeri. Program koji ćemo izvesti u Novom Sadu je uglavnom materijal sa albuma Oj borom, borom, ali mi se uvek igramo dok muziciramo, tako da ćete čuti neke druge harmonije, zatim malo više Ksaverijevog pevanja, pa i neke pesme koje nismo objavili na albumu.

Inače, sve pesme sa albuma Oj borom, borom dolaze iz samo jednog sela, te zbog toga i zadržavaju posebnu karakteristiku i atmosferu. Nisam koncipirala album tako što sam birala najbolje pesme sa mojih raznih terenskih snimaka, i nisam razmišljala o dinamici celine, o atraktivnom rasporedu bržih i mirnijih pesama, već sam imala ideju da Ksaveri i ja damo sebi vremena, baš kao stare žene u selu, jer ni one nisu žurile!

Sedele bi na klupi, pričale priče iz mladih dana, gledale u nebo, slušale komarce i krave… One su uživale u datom trenutku i to je atmosfera koju sam dobro zapamtila boraveći tamo, a mogu slobodno da kažem da smo Ksaveri i ja sposobni da takvu atmosferu ostvarimo na našim nastupima.

► Vaš album je divan primer prirodnog spoja dva sveta, gde sve teče kao jedna celina, kao nova tradicija. Ksaveri se fantastično snašao u projektu. Da li ste zajedno radili na sadržaju albuma, promišljali i dogovarali se?

MANIJUHA: Da, radili smo zajedno. Ja sam donosila pesme i snimke i birala materijal, ali mi smo zajedno slušali, mnogo puta, i to ne samo određene pesme, nego i različite snimke sa istim pesmama! Ja sam u sela Polesja išla mnogo puta i snimala iste pesme izvedene u različitim intonacijama, zatim izvedene u kući ili napolju, ujutru ili uveče, u proleće ili u jesen, u solo i grupnom izvođenju… I svaki put je ista pesma zvučala drugačije. Mi smo, dakle, slušali sve te pesme i varijacije da bismo došli do dubljeg razumevanja materijala.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

► Kako je došlo do saradnje sa Ksaverijem i na koji način ti odgovara njegov pristup tradicionalnoj pesmi?

MANIJUHA: Jednom sam bila pozvana da sviram i snimim pesme sa jednim sjajnim Ksaverijevim bendom pod imenom Hera, sa kojim je često svirao. Tada sam spoznala koliko je Ksaveri senzitivan i otvoren za potpuno različite muzičke svetove i ličnosti, tako da sam čvrsto rešila da sa njim podelim moj terenski materijal i da radim sa njim na tome. Smatram da je to jedna od mojih najboljih životnih odluka! Mislim da su naše osećajnosti našle savršen spoj u ovom projektu, koji je nekako otvoren, slobodan, tako da mi sve vreme u njemu uživamo. Jasno je i da se oboje, kao muzičari, međusobno uvažavamo. Ja se divim njegovom sviranju i osećam da on zaista razume moj muzički stav, tako da postoji obostrano poštovanje koje je važno da bi se sve ovo izgradilo. Gajimo veliko međusobno poverenje, koje nam omogućava da spontano stvaramo i jedno drugo iznenađujemo na svakom koncertu. Dobro se osećamo dok sviramo zajedno i sigurna sam da ćete se i vi tokom našeg koncerta osećati prijatno sa nama. Dobrodošli!

. . .