Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Eksplozija emocija: Budapest Ritmo 2024

Utisci o devetom festivalu Budapest Ritmo, koji je održan u Budimpešti, od 11. do 13. aprila 2024. godine.

19/04/2024.

Autor: Marija Vitas

Na ćošku dve ulice, u četvrtak popodne, približavajući se prvoj festivalskoj odrednici – klubu „Szimpla kert” – sreli smo Balaža Vejera (Balázs Weyer). Kapo di kapi festivala Budapest Ritmo, sve prestižnije evropske world music manifestacije, ležerno se takođe kretao ka „Simpli”… Imao je naočare za sunce, bio je obučen kao za šetnju sa psom i sa uživanjem je jeo sladoled iz kartonske čaše. Trodnevni festival mu zvanično počinje za samo pola sata (tehnički i organizaciono gledano – već je počeo), a istovremeno razmišlja o tek iskrsloj vesti da glavna zvezda festivala, vremešni Salif Keita, možda neće moći da dođe.

Biti opušten i odlično organizovan jesu neki od ključeva uspeha u predvođenju događaja i projekata u kulturi. Malijska zvezda Salif Keita na kraju nije došao, a to je, osim činjenice da je deo publike bio duboko razočaran, dovelo i do nekih tumbanja u rasporedu drugih subotnjih koncerata i bina. Ipak, Balaž je do kraja festivala zadržao jednak imidž opuštenosti i sigurnosti, što se prelivalo na sve njegove saradnike – tu stalno uvećavajuću grupu mahom mladih, mahom ženskih ličnosti koje vredno rade u firmi „Hangvető” i učestvuju, pored ostalog, u organizaciji festivala Budapest Ritmo.

STALNI RAST

Nama troma (Bojan, Mitra i ja) bio je ovo osmi Ritmo u životu. Propustili smo samo jedan (2019), prošle godine smo bili dobitnici festivalske nagrade (Budapest Ritmo Award 2023), a inače dolazimo i sa nekim zadacima. Ja sam ponekad pravila intervjue, Bojan je učestvovao u konferencijama, a ovoga puta je bio moderator jednog panela, te učesnik tzv. spidmiting-sesija, dok sam se ja našla među govornicima u okviru jednog drugog panela.

Tokom godina redovnih poseta Ritmu, ono što uviđam jeste njegov neprestani rast. Budapest Ritmo je postao mali WOMEX – manji i intimniji u odnosu na pomenuti hektički gigant, ali prilično veliki, sadržajan i mnogoljudan u poređenju sa brojnim drugim srodnim manifestacijama u Evropi.

SIMPLA, PIVO I KONCERTI

Prvi dan: četvrtak. Prva tačka: „Szimpla kert”. U ovom prijatnom, pomalo hipsterskom budimpeštanskom noćnom klubu, već duži niz godina se odigrava šoukejs-program festivala Budapest Ritmo. U tom izboru prostora ima i pluseva i minusa, po meni, a i po mnogima drugima sa kojima sam razmenjivala mišljenje.

Ambijent je živopisan, opušten, klub popularan i posećen, sa dominacijom mladih ljudi. Pretpostavljam da se šoukejs-umetnici ovde ne osećaju nimalo napeto, niti mogu biti razočarani nedovoljnom posetom. Jer – posete ima! Naravno, dobar procenat čine delegati koje je festival pozvao (uostalom, oni i jesu targetirana publika šoukejsova) – organizatori, bukeri, menadžeri, novinari – ali tu je i obična, domaća publika, koja se sjatila i zbog „Simple” i zbog piva i zbog koncertnog programa. Međutim, bina je pomalo zavučena, dok ispred nje prostor za posetioce ima formu tunela, kanala, hodnika… Pritom, sve je povezano sa ostatkom kluba, odakle dopire žagor svih onih koji, ipak, nisu došli zbog muzike.

Kako god – muzičari su dali sve od sebe da okupljenima podare kvalitetnu interpretaciju, izražajnost, energiju i emociju. Entuzijazma nije manjkalo ni kod jedne od šest grupa, njihove pozitivne vibracije su se širile svuda oko nas, a poseban dodatak uživanju pružila je muzička raznovrsnost.

KAD SE OSLOBODE GRLA, DUŠE I SRCA

Hrvatski a cappella kvartet (inače kvintet) PJEV otvorio je šoukejs-program pesmama iz različitih krajeva bivše Jugoslavije, koje svedoče o zajedničkom kulturnom, društvenom i istorijskom prostoru, ali i o bogatstvu naslaganih zvučnih slojeva.

Strukture, forme, sazvučja, transparentne i skrivene poruke – sve se to značajno razlikuje od pesme do pesme, tako da pažljivom slušaocu (a takvih je tog popodneva na Ritmu bilo mnogo) ove tvorevine duha prestaju da budu tek jednostavni obrasci sličnih tradicija, profilišući se kao mali, zasebni i neponovljivi mikrokosmosi.

Za potpunu transmisiju emocije i snage sadržane u jezgrima pesama, potrebni su „samo” još odgovarajući glasovi, grla, tela i srca, a što jeste karakteristika grupe PJEV koju čine izvanredni vokali, zbog čega sastav i spada u danas najkvalitetnije srodno koncipirane balkanske vokalne grupe.

Sa ogromne poljske scene, predstavio nam se, potom, bend Daj ognia. U sasvim drugačijem zvučnom okruženju (tradicionalni instrumenti, regresivni dark folk izraz), ovde je tokom 40 minuta nastupa došlo do postepenog oslobađanja nekakve potisnute ženske, predačke, možda i veštičje duše, koja je u minulim vekovima pretrpela ko zna kakva ograničenja, ponižavanja, osude, izazove ili mučenja.

Takav doživljaj u meni je pobudila na prvom mestu, pevačica Ana Šitko (Anna Sitko), krećući se od tananijeg, mutnijeg do eksplozivnijeg, pa i besnog vokala, oslobađajući postepeno i svoju kosu i telo. Ova arhetipska poljsko-baltičko-skandinavska veštica ili radije vešta seoska žena puna moći, uvukla nas je u uzbudljivi, mali moderno-paganski ritual, zajedno sa svojim pomoćnicima, koji su kao u transu pravili nijanse pri uvek istim potezima gudala preko tagelharpi, pokretima po udaraljkama itd.

FUZIJE

Slovački bend DIS IS MARKĒTA i češki sastav Hrubá Hudba predstavljali su za mene nešto manje ubedljiv šoukejs-blok između prva i poslednja dva nastupa. Sa muzikom mladih Slovaka upoznala sam se prošle godine, kao redovan član žirija za godišnju slovačku nagradu Radio Head Award. Njihov debi-EP hrajžemi (2022) dopao mi se toliko da se našao na mojoj Top 5 listi za dalji tok takmičenja. Jako dobro, lepo i osvežavajuće izdanje, koje zaslužuje da se emituje na dovoljno otvorenim radio-programima.

U isto vreme, ne vidim da njihova muzika koncertno ima potencijal za česta i daleka prelaženja granica matične zemlje. Vrlo su vedri i simpatični u kombinaciji folka, elektronike i klasike, sa talentom i za stvaranje hit-pesama, ali ostavljaju pre svega utisak lokalnog benda pop-ambijentalnog pristupa koji može biti koncertno zanimljiv u užim geografskim krugovima.

Koncert grupe Hrubá Hudba je moje ponovljeno lajv-iskustvo (prvi put sam ih slušala na festivalu Czech Music Crossroads, 2021) i ponovljeni utisak. Na osnovu početka koncerta – gudači idu kroz publiku, ka sceni, svirkom i pesmom dočaravajući atmosferu seoskih zabava i vašara – ne biste naslutili kroz kakve će sve muzičke fjužn-faze bend da prođe do kraja koncerta. Ovaj konceptualni kolaž, ne mnogo organski, prost je rezultat spoja dva benda suprotnih predistorija: ansambla Horňácko, posvećenog nasleđu Moravske i nu-džez trija Lesni zvĕř.

Utisci sa festivala „Czech Music Crossroads 2021”

Njihov demokratski pristup davanja prostora i starom i novom, i autentičnom, tradicionalnom i savremenom, urbanom, bez mnogo dubinskog unutrašnjeg prožimanja, nije moja šoljica čaja. Bez obzira na nesporni muzički zanat koji imaju u rukama i grlima, ni u ovom projektu ne nazirem mogućnost ozbiljnije koncertne karijere izvan Češke i zemalja Višegradske grupe.

KROZ KAFANU, KA GRANICI

Taman kad sam prepotentno pomislila kako poznajem sve što se kreće mađarskom world music scenom, desio se Elán! Za mene novo ime, koje radi slične stvari kao i neki drugi mađarski sastavi, slaveći kafanski zvuk Srednje Evrope, prožimajući ga balkanskim pasažima, ritmovima i motivikom. Ali, opet – izvode to na svoj način, originalno i posvećeno, a ono što im nedostaje je iskustvo.

Sećam se da mi je donekle sličan utisak bio i u vezi sa uživo slušanjem dua Budapesme u šoukejs-programu Budapest Ritma 2023. ili benda Times New Román (2022), koji su se u to vreme, takođe, još uvek nekako nameštali i usaglašavali. Tako sam sad doživela i bend Elán. Dobro, da bolje biti može. Jesu pružili uživanje, ali za više impresija čekamo nastavak, nove poduhvate i rezultate.

Šoukejs-program je imao svoje ubedljivo zaokruženje u belorusko-poljskom bendu Hajda Banda (Гайда Банда), čiji me je album Hajda! (2023) oduševio, a koncert oborio s nogu. Mladi i po godinama i po stažu grupe (osnovani 2021), članovi Hajda Bande prenose čistu radost muziciranja i istinsku ljubav prema zajedničkom nasleđu suseda koje obesmišljava granicu između država.

Jasni, prodorni glasovi i živa, sočna svirka na violinama, dairama, harmonici i dulčimeru vodi ka utisku o aktuelnosti muzike, a ne tragovima prošlosti.

Ovo je bio prvi nastup Hajda Bande izvan Poljske, ako nisam krivo razumela perkusionistu Mateuša Dobrovolskog (Mateusz Dobrowolski) dok smo ćaskali sutradan, u veličanstvenom prostoru Kuće mađarske muzike (Magyar Zene Házá), gde se u petak i subotu odvijao konferencijski život na festivalu.

U KUĆI MAĐARSKE MUZIKE

Kada manifestacija ima bogat sadržaj, onda to podrazumeva da se nešto propusti ili ne doživi u potpunosti, pa se nekad okrznemo o neki događaj, onako usput, na kratko. Lično, štreberski sam odslušala svaki od šest šoukejs-nastupa prvog festivalskog dana, od prvog do poslednjeg tona. Što se tiče konferencije u petak, prisustvovala sam samo panelu „Feedback Forward: Bridging MOST’s results to future strategies”, na kom su, pod Bojanovom moderatorskom palicom, učestvovali još i Klara Nađ (Klára Nagy, Mađarska), Dejan Vujinović (Srbija) i Katarina Vajnert (Katharina Weinert, Nemačka).

Pažljiva sam bila i na sledećem „času”, tj. na lajv-intervjuu „RITMO MEETS: Chris Eckman”, koji je Balaž vodio sa uglednim producentom, muzičarem, kantautorom i suvlasnikom prestižne izdavačke kuće „Glitterbeat”. Krisu Ekmanu je, inače, prethodne večeri u „Simpli” uručeno priznanje „Budapest Ritmo Award 2024”.

Ostale događaje u okviru konferencije u petak sam propustila. Valjalo je i pričati sa ljudima u holu, ali i izvesti strpljivo dete po toplom, sunčanom aprilskom danu u predivan parkić u blizini Kuće mađarske muzike…

Na subotnjem konferencijskom odeljku nisam propustila samo ono sa čega nisam ni smela da izostanem, a to je bila sesija slušanja muzike odabranih grupa iz projekta MOST („RITMO LISTENS TO MOST: Listening session”). Sesiju je vodio Rok Košir (Slovenija), a pored mene, o muzici su govorili Šalamon Šoma (Salamon Soma, Mađarska) i Milan Tesarž (Tesař, Češka). Pred muzičarima i publikom, slušali smo i komentarisali po jednu numeru sledećih umetnika: Almir Mešković & Daniel Lazar, Dunjaluk, Lenhart Tapes feat. Tijana Stanković, PJEV, te Satori & Naked feat. Tamara Kezz.

ČISTA UMETNOST

Filmski program u okviru Ritma sam, nažalost, sasvim propustila, mada sam bila na događaju koji se sa filmskom umetnošću dodiruje. Reč je o audio-vizuelnom performansu koji su krasili i pripremljeni elementi, ali i realan stvaralački trenutak: Vincent Moon’s Live cinema in collaboration with Dalinda.

Bio je to divan, intiman trenutak čiste umetnosti, u petak uveče, u maloj sali kluba „Akvárium”, gde je neobični filmski stvaralac Vincent Moon, Francuz koji vrlo kreativno krstari svetom, ostvario umetničku interakciju sa mađarskim ženskim vokalnim triom Dalinda.

Oni su tokom nekoliko prethodnih dana sarađivali, menjajući lokacije, okruženja i ambijente u Budimpešti. Vinsent je snimao najrazličitije kadrove, kao i spontanu pesmu i kretnju Dalinde, ulicama, parkovima… Na samom performansu, koji je bio uvršten u koncertni program, članice Dalinde su povremeno izlazile na podijum ispred platna, na kom su se nizali, preklapali i pretapali uzbudljivi i sanjivi kadrovi. Stajale su pored lampi, upaljenih dok su one na podijumu, i pevale, onako dalindovski, sveže i čisto.

ŠETNJE AKVARIJUMOM

Uživo upoznavanje sa koncertnim programom ovogodišnjeg Ritma pretežno je imalo formu šetnje, tj. ušetavanja, prošetavanje i išetavanja. U petak sam se malo duže zadržala na koncertu turske umetnice Gaje su Akjol (Gaye Su Akyol) u Velikoj sali „Akvárium”-a. Diskografski sam je dobro poznavala, ali ovo mi je bilo prvo koncertno iskustvo. Gaje ima publiku u Mađarskoj (kao i drugde), brojnu i energičnu. Ona je vladala scenom u svom prepoznatljivom glitter-imidžu, jakim glasom vodeći bend kroz mirnije i oštrije talase turskog psihodeličnog roka, sve popularnijeg žanra u poslednje vreme.

Te večeri sam doslovno okrznula BCUC, zvezde iz Južnoafričke republike, žanrovski vrlo zanimljive, takođe sa elementima psihodelije, ali i čilom dušom Juga Afrike, te pop sastojcima. Publika je potpuno u njihovim rukama – predana, bezbrižna i poslušna.

Mađarski sastav Decolonize Your Mind Society mi je ostavio tanak utisak, posluživši kao lagodno premošćavanje vremenskog brejka između Gaje i Jelene.

Tokom subotnje večeri, obuhvatila sam više muzičkih događaja, počev od popodnevnog čil-auta uz DJ set Antonisa Antoniua (Kipar), preko simpatičnog mađarskog skaa grupe Duckshell, na jedinoj bini na otvorenom („Akvárium Terasz”), sasvim iznad, tamo gde se prodaju i langoši (njam)… Tu, napolju, nastupio je još jedan mađarski sastav, Hét Hat Club, koji je u poslednjem trenutku dodat programu, nakon premetačine izazvane otkazivanjem koncerta Salifa Keite.

Nauživala sam se na žurci u Velikoj sali, uz fantastičan, uigrani Džambo Aguševi Orkestar iz Makedonije, čiji brass zvuk slavi strast Balkana i upeglanu modernu produkciju. Džambo je rođeni vođa i vladalac bine, ali daje puno prostora i drugim članovima da pokažu svoju harizmu.

Ne bih napuštala taj koncert, jer je atmosfera bila sjajna, ali me je direktor festivala Todo Mundo (Bojan) delegirao u Malu salu, sa zadatkom da pomno proučim nastup dva romska benda koja ćemo imati na Todo Mundu ovog septembra. Reč je, zapravo, o koncertu češkog sastava Terne Čhave uz goste na nekoliko pesama: slavni mađarski bend Romano Drom.

Sve je jasno – biće ovo poslastica za beogradsku publiku. Dva benda i dva sasvim različita romska pristupa. Biće tu i iskričave tradicionalne žičane ritmike Vlaških Roma, ali i vrlo modernog, romskog fjužna, koji i zasenjuje virtuoznošću i zabavlja lakoćom.

Skoknula sam i na Puuluup, da se očešem o još malo pozitivne energije i lude duhovitosti dvojice Estonaca, koju sam već jednom doživela, u Skoplju, 2022. Ne mogu da kažem da su mi muzički posebno zanimljivi, mada dobro pevaju i sviraju tagelharpu, a smisleno koriste i luper. Međutim, kao zabavljači, spontani, zdravi i ironični, zaslužuju dubok naklon. Oni uvek mogu biti lep dodatak koncertnom programu većih festivala, kakav jeste Budapest Ritmo.

KABARETSKI HUMOR

Jedina dva koncerta koja sam odslušala i odgledala u celini bili su nastupi Jelene Popržan u petak i dua Almira Meškovića i Daniela Lazara u subotu. Na prvi pogled – čudna odluka. Zašto posvećeno odslušati umetnike čiji se rad tako dobro poznaje i čijih se brdo koncerata već odgledalo? Zar nije tako normalno fokusirati se na novo i manje znano?

Postoje dva odgovora. Jedan leži u rečima lojalnost i solidarnost, a drugi se odnosi na poseban oblik radoznalosti u kom želite da „ispitate” talenat tog istog umetnika za variranje, improvizaciju, inovaciju, ne toliko u smislu muzičkih tonova, melodija i ritmova, koliko na polju umetničkog nadahnuća, prepuštanja trenutku i interakcije sa publikom.

Prikaz albuma „La Folia” Jelene Popržan

I šta reći? Jelena Popržan je opet uspela da me oduševi i iznova sam se valjala od smeha. Sve ono isto što sam i ranije slušala i gledala na njenim solo-nastupima, sve je bilo obnovljeno i izvedeno sa istinskim, svežim proživljavanjem. Odličan vokal (sa godinama, sve bolji, zrelijji i posebniji), vešto baratanje violom, maestralno muziciranje na čašama i „usnoj violini” (maulgeige), kao i precizna upotreba složenog lupera, koja joj nimalo ne remeti spontanost i kabaretski humor na sceni – sve to činilo je osnovne elemente Jeleninog koncerta i građu za još jednu vrhunsku reinterpretaciju njenog prvog solo-album La Folia (2020).

Hm. Prošle su već četiri godine od tog izdanja, ali toliko tu još ima svežine, koja se oseti na svakom Jeleninom koncertu. Ipak, Jelka, jeste vreme za drugi solo album. Baci se na posao!

ENERGIJA KOJU POŠALJEŠ

Čast da koncertno zaokruže deveti Budapest Ritmo pripala je momcima koji sve ubrzanije evoluiraju ka bićima Severa, zadržavaju najbolje karakteristike Juga, tj. Balkana. Harmonikaš Almir Mešković i violinista Daniel Lazar su svoj nastup započeli pred skromnim brojem posetilaca, što me je iznenadilo, a gotovo i zabrinulo. U poređenju sa Jelenom Popržan, koja je u istom prostoru – „Akvárium Lokál” (najintimnija sala velikog kluba Akvárium) – od samog početka koncerta imala puno publike, Almir i Daniel su do iste slike došli tek u drugoj polovini nastupa. Očigledno je mnogima bilo teško da napuste koncert sjajnih zabavljača, dua Puuluup, koji se odvijao u Maloj sali i u dobroj meri preklopio sa Almirovim i Danielovim koncertom.

Prikaz albuma „Family Beyond Blood” Almira Meškovića i Daniela Lazara

Almir i Daniel su spremni na sve. I da sviraju u ogromnoj sali na WOMEX-u i da sviraju pred decom u školama Norveške i da punog srca sebe daju u atmosferi skromne posete na velikom festivalu. Ali, znaju oni… Energija koju pošalješ – vratiće ti se. Nizom odabranih pesama sa oba izdanja – Roots (2018) i Family Beyond Blood (2023) – šireći čas sentimentalnost, čas strast, čas blistavu virtuoznost, dvojica umetnika rodom iz Bosne, odnosno Srbije, izmamila su burno pozitivne reakcije.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Veoma su govorljivi (čini mi se da su ovog puta čak sebe prevazišli), tako da je zanimljiva i zabavna konverzacija dodatno podgrejala ovu „večeru”, na koju su nešto kasnije pristigli brojni drugi muzički poklonici, a verujem da im je ubrzo bilo žao što nisu prisustvovali koncertu od početka. Sve se završilo u eksploziji emocija, smeha i oduševljenja, u užarenoj masi ljudi.

Nije bilo teško Sabini Samilagić aka DJ Sabs da se na ovako dobru osnovu nadoveže i isplete svoj temperamentni set raznobalkanskog folka, world music-a, pa čak i eks-JU pop-roka. Ne zna se ko je više uživao – DJ Sabs za svojom mašinerijom ili plešuća publika ispred nje.

---