Magazin Etnoumlje / Rubrika: Noge na tabureu

Storija (jednog) Berlinera

Filmska kritika: Here We Move Here We Groove; Sergej Kreso; Holandija, 2020.

Autor: Ana Vučković Denčić

Scena iz filma Here We Move Here We Groove

Muzički dokumentarci snimaju se već decenijama, no utisak je da ih je poslednjih desetak godina izrazito mnogo, i da onda gledalac često može biti i razočaran, iako možda voli nekog muzičara ili bend. Čini se da se upravo zbog tog obilja podigla lestvica i da gledalac traži nešto više u pogledu priče, strukture, stila, da nije samo dovoljno snimiti nečiji koncert i ljude koji o nečemu govore u kameru. A paradoksalno, zapravo je to dovoljno, ako pronađete dobar ili drugačiji ugao, ako imate harizmatične aktere ili tezu.

Ako još ta teza nije nakalemljena, već se tokom stvaranja filma (a dokumentarac je živa stvar) potvrđuje u neposrednoj stvarnosti, onda će i nastati komunikativan, dirljiv i ubojit film kao što je to Here We Move Here We Groove, koji je kod nas prikazan u dva navrata, na festivalu Dok’n’Ritam leta 2021, i koji mesec kasnije u Dorćol Platz-u, u organizaciji Goethe Institut-a, u okviru mini-festivala Gastarbajter in Film & Music.

Sarajevski reditelj sa holandskom adresom Sergej Kreso prati Roberta Šoka iz Berlina, tvorca i protagonistu pravca Balkan beats, muzičara i DJ-a, koji već dugo stvara, kombinuje, sempluje i pušta amalgam najrazličitije muzike Balkana u klubovima širom Zapadne Evrope, za dijasporu, ali i za strance, koje dotiče taj melos.

I da, možda bi ovo bila konvencionalna priča o uspehu, o nostalgiji koja pogađa emigraciju, da Kreso, uz pomoć markantnog filozofa iz naroda Šoka, ne otvara čitav niz tema, nekoliko rukavaca naracije, koji se tako lepo, postupno i prirodno račvaju i pričaju nam priču o porodici, jugoslovenstvu, o prostorima odakle smo i kojima prolazimo, dok smo u potrazi za srećom i smislom.

Naime, Kreso, i sam emigrant, snima film ne samo o jednom emigrantu, već o mnogima koji su se našli u Berlinu, tom meeting point-u svih naroda i konfesija, pa i o onima koji su došli u poslednjem talasu, iz Sirije ili Avganistana.

Scena iz filma Here We Move Here We Groove

Ova storija o melosu Balkana se usložnjava, kako i sam Šoko, već odomaćeni Berliner počinje da u svoj rad uključuje sve te pridošlice sa različitih meridijana, pevačicu iz Grčke, koja peva o tome kako je biti emigrant, avganistanskog repera, koji repuje na palestinske bitove, i mnoge druge.

I tada gledalac shvata da je ovo takođe i film o jeziku, o onome što ne razumemo, i o onome što ćemo osetiti iako ne razumemo, jer je muzika univerzalni jezik, most koji spaja.

Gledalac sa našeg podneblja setiće se Andrićeve besede o mostovima, a to nije slučajno, jer se u ovom uzbudljivom road-trip-u glavni akter Šoko vraća u Bosnu da još jednom i sam dođe na izvorište onog što je balkanski melos, ali i porodična i sopstvena istorija. Tada ovo postaje i priča o korenima i identitetu, o vrednostima koje nosimo sa sobom uvek, i ako imamo sreće i pameti baštinimo na način na koji to čini Robert Šoko, muzikom.

Plakat filma Here We Move Here We Groove

Jedan sloj ovog filma su koreni i prošlost, a drugi je svakako budućnost i važna pitanja koja ovaj film direktno postavlja. Možda je u tom smislu najdirektnija scena u kojoj Šoko polemiše sa suprugom arapsko-francuskog porekla na kom jeziku da govori pred trogodišnjom ćerkicom. U muzici ta polifonija funcioniše, i naš junak je voljan i umešan da uključi mnogo različitih glasova, ali da li je tako jednostavno u dodiru sa detetom koje još uvek ne zna koliko je svet zapravo lep, surov, komplikovan i frenetičan?

Dve filmske kritike: „To sam što jesam – Gipsy Mafiaˮ i „Anadolu Turnesiˮ

Neobično je važna i scena u kojoj na jednom od nastupa BalkanBeats SoundSystem-a publika podiže čamac uvis, jedan običan rekvizit, koji zapravo predstavlja kretanje, ponajviše sugerišući ona najskorija kretanja gde su mnogi izgubili život na Mediteranu, a neki imali sreće da se nađu upravo tu, u toj sali, i nastupaju sa Robertom Šokoom.

Jer sve je u kretanju, kretanju kamere Sergeja Kresa, kretanju kad Šoko taksira Berlinom, kad se kreće na sceni, kad putuje ka Bosni i nazad, kretanju ljudi po zemljanim koordinatama.

Ovaj film ne bi bio to što je da nije glavnog junaka, koji sa lakoćom otvara najveće teme, šaleći se, jer nikad zapravo nije prestao da bude ona bosanska raja.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumljeˮ mogu se kupiti na sajtu „Novinarnicaˮ

Ovo je film o tome kako smo zapravo svi emigranti, samo neki to još ne znaju, i u njemu će verovatno uživati i oni koji nisu ljubitelji Balkan beats muzike. A za one koji pritom i jesu – ovaj film će biti prava poslastica. Neka lepa orijentalna, sa mnogo šerbeta.

. . .