Rubrika: Noge na tabureu

To smo što smo

Dve filmske kritike – Romski hip-hop i turski rok. I dva dodatka za ljubitelje filma.

Autor: Ana Vučković Denčić

gipsy mafia

Iz filma „To sam što jesam – Gipsy Mafia” (YouTube PrintScreen)

To sam što jesam – Gipsy Mafia (I Am What I Am – A story of Gipsy Mafia), 2019

Andrijana Stojković

Dokumentaristkinja Andrijana Stojković dugo je radila na filmu Wongar, u kome je otkrila delić života australijskog pisca srpskog porekla, koji živi povučen život, čuvajući šest dingo pasa, za koje veruje da nose duhove tragično izgubljene aboridžinske porodice. Nedugo posle premijere ovog, sada već nagrađivanog filma, rediteljka se predstavila novim filmom koji, kao i Wongar, donosi priču o slobodi kao vrhunskoj vrednosti. Reč je o filmu To sam što jesam – Gipsy Mafia, priči o Skilu i Badiju, dvojici braće, koja već deset godina prave hip-hop pesme i sami objavljuju svoje albume.

U rodnoj Srbiji oni su pripadnici omalovažene romske zajednice. U Nemačkoj žive kao radnici migranti sa privremenom dozvolom boravka. Takva pozicija generiše osećanje u kome stvaraju pesme kritikujući rasizam, neoliberalni kapitalizam, ograničavanje slobode, segregaciju Roma, govoreći o potlačenim i obespravljenim ljudima, karton naseljima, životu bez dokumenata i prebivališta. Ništa od toga nije lažno, sve je autentično, jer njih dvojica to vide oko sebe i osećaju i na svojoj koži.

O njihovom nepokoravanju govori i činjenica da, iako je bilo zainteresovanih izdavačkih kuća, nisu želeli da potpišu ni za koga, već da ostanu sami svoje gazde i tako sebi obezbede punu slobodu izraza.

Takvu autentičnu vrlinu namirisala je rediteljka koja im je slična, utoliko što snima samo ono što je organski i zaista zanima, beskompromisno.

Zato ovaj film nije samo puko praćenje muzičkih aktivnosti dvojca, već Stojkovićeva uspeva da zagrebe ispod površine, u milje porodice, poslovnog okruženja, odnosa dva brata. Ona ih prati nekoliko meseci na evropskoj turneji, za koju koriste godišnji odmor s posla, u svakodnevici u Nemačkoj, u kojoj im je vreme podeljeno između porodice i posla u fabrici automobilskih delova, ali i na putu kući, u Zrenjanin, u posetu porodici i prijateljima.

U tim segmentima može se osetiti odakle crpe ideje za svoju umetnost, ali i naslutiti da je stvaranje muzike i sam taj čin, ipak, mesto njihove najveće slobode. Tada su najsrećniji, jer istupaju iz mase i postaju glasnogovornici cele svoje zajednice, ali i nas drugih, koji možda mislimo da nam je lakše i da smo privilegovani, a svejedno smo potlačeni.

Ovaj film, koji je u Srbiji premijerno prikazan na prošlogodišnjem „Beldocs”-u, priča je o antifa Ciganima, kako Gipsy Mafia sebe javno deklariše. Jedan od njihovih albuma se i zove Ciganska posla (2013), a tako su ga nazvali upravo zato što ova sintagma u našem jeziku ima negativnu konotaciju, a oni bi to da promene, govoreći i o odnosu prema Romima izvan i unutar zajednice. Ovaj film je, takođe, i uzbudljiv način da se susretnemo sa jednim novim muzičkim izrazom i zato je preporuka da ga pogledate, a nadamo se da će za to biti prilike.

Anadolu Turnesi (Anatolian Trip), 2018

Can Eskinazi, Deniz Tortum

Ovaj film je pravi biser za ljubitelje alternativnog roka, turskog melosa i meditativne dokumentaristike, i prava je šteta što ga na prikazivanju na domaćem festivalu „Dok’n’Ritam”, u kasnovečernjem terminu, na otvorenom, nije videlo mnogo ljudi.

gipsy mafia i anadolu turnesi

Iz filma „Anadolu Turnesi” (YouTube PrintScreen)

Reč je o gotovo dvosatnom putovanju jednog istanbulskog psihodeličnog benda kroz ruralnu unutrašnjost Turske. Ali, ovaj put nije konvencionalna turneja, on započinje u kosmopolitskom Istanbulu, u okruženju hipstera, raznih drugih alternativaca, turista otvorenih za upoznavanje lokalne scene, u stanu jednog od članova Venus Music Peace benda. Oni, nadahnuti boemštinom i filozofijom, razgovaraju o socijalnim promenama, nadolazećim izborima, o zaokretu koji Turska kao država pravi, odlučuju da iskorače iz poznatog sveta, upoznaju svoju zemlju kako valja i vide kako njihovu muziku prihvataju na mestima gde nikada nisu bili.

Tada mi sa njima u kombiju iz osamdesetih krećemo u upoznavanje Anadolije, njenih malih gradova, koje članovi benda biraju nasumično, slušajući stari anadolijski rok iz sedamdesetih i svirajući svoje originalne pesme.

Na tom putu neće svi blagonaklono gledati na ovu buku od muzike, kako jedan prolaznik kaže – pesme koje nemaju ni početak ni kraj, ali to jeste jedna vrsta socijalnog eksperimenta koji mladi muzičari žele da sprovedu. Sviraju na ulici, pored mora, u selima, pred publikom koja nikad nije čula ništa slično, pred publikom koja negoduje ili se divi čudnim zvukovima koje svojim instrumentima proizvode kosati mladići.

Lako je biti moderan u Instanbulu, hajde sviraj pred nekim paorom koji ne glasa kao ti, ne živi kao ti i nikada nije ni video ni čuo ništa slično.

Ovaj film je sniman u crno-beloj tehnici, izuzetno je smirujuć, jer nedostatak boja i lagano kretanje, kao u hemijskom procesu, dobro reaguju sa nojz muzikom sa elementima turskog folklora.

Slike i ton se uklapaju tako da imate osećaj da biste satima mogli da gledate kako se ovi ljudi premeštaju iz jednog mesta u drugo i sviraju. Ipak, film nije samo snimljeni koncert, svirka je ispresecana kratkim doživljajima iz zabačenih nasumično izabranih motela, sa čudnih ulica i ispod zvezdanog neba.

Za većinu gledalaca ovaj film biće dvostruko otklanjanje predrasuda, jer, kao što se mladići iz Venus Music Peace-a suočavaju sa predrasudama o svojoj zemlji i narodu, tako se i gledalac suočava sa svojim neznanjem o modernoj turskoj rok muzici, pa o istom trošku upoznaje i ruralnu Tursku i savremenu tursku muziku.

Ovaj film možda će nagoniti gledaoca upravo na to – da se upusti u putovanje manje istraženim prostranstvima Anadolije ili da pronađe, barem na Jutjubu, nešto anadolijskog roka, onog čuvenog iz sedamdesetih, ili savremenog.

BONUS:  Još dve preporuke filmova…

Iz filma „Hladni rat” (YouTube PrintScreen)

Da li je ljubav jedina domovina?

Hladni rat (Zimna wojna), 2018.

Pavel Pavlikovski

Jedno od značajnijih imena evropske, a zašto ne reći i svetske kinematografije, trenutno je poljski reditelj Pavel Pavlikovski. Njegov najuspešniji film do sada bio je Ida, za sada jedini poljski dobitnik „Oskara” za strani film.

Najnoviji film Pavlikovskog, Hladni rat, i publika i kritika oduševljeno je prihvatila. Možda zbog toga što on uspeva da igra u dva vrlo važna plana, smeštajući ljubavnu priču u scenografiju epskih dešavanja, u Poljsku, Nemačku, Francusku i Jugoslaviju. U Hladnom ratu on se bavi temom podeljenosti Evrope gvozdenom zavesom, ali ta podeljenost postaje rediteljev način da zaoštri mnoge odnose, pogotovo one među ljubavnicima – Viktorom i Zulom. I boje su samo dve – crna i bela.

Film postavlja mnoga pitanja, među njima šta je domovina i da li je ljubav jedina domovina? Ali, ono što je možda najvažnije u filmu je muzika, predivan poljski folklor, iznenađujući „Svilen konac”, malo džeza, očaravajuća melodija „Dva srca”.

Priroda, jedan od junaka

Granice, kiše (Borders, Raindrops), 2018

Nikola Mijović, Vlastimir Sudar

Koreditelj Vlastimir Sudar je prilikom predstavljanja ovog filma na „Festivalu autorskog filma” rekao da su na nekim festivalima film nazvali Granice, kiše, a da su nekad izostavljali zarez, ali da mu to nije smetalo, jer je ta dvoznačnost tumačenja zapravo sasvim na mestu.

Iz filma „Granice, kiše” (YouTube PrintScreen)

Reč je o veoma poetičnom filmu, u kome je jedan od junaka priroda. Naime, priča je smeštena u planine iznad Jadranskog mora, na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske. Mlada, lepa devojka, iz grada dolazi u selo. Kao dobra vila ponovo stvara veze među ljudima, podeljenim nedavno formiranim granicama…