Magazin Etnoumlje / Rubrika: Profilisanje

Samaïa ili neka vrsta magije

Intervju sa francuskim ženskim trijom Samaïa uoči njihovog premijernog nastupa u Srbiji, u Studentskom kulturnom centru Novi Sad, na otvaranju trećeg festivala „Pocket Globe”, 12. novembra 2024, sa početkom u 20 sati.

08. 11. 2024.

Autor: Marija Vitas

Samaïa (foto: Oryminie)

Eleonor, Noemi i Luna su tri mlade žene iz Francuske. Bave se muzikom vrlo strastveno i veoma analitično. Po svom ukusu, stilu i sklonostima, one su „deca” globalnog sveta i kosmopolitizma, koja su pritom uspela da dostignu poseban nivo muzičke zrelosti, na kom se između pojmova „insajdera” i „autsajdera” u kulturi može staviti znak jednakosti.

Ove Francuskinje raznolikog porekla, ujedinjene u trio Samaïa (čita se: Samaja), pokazuju osetljivost na brojne tradicije sa područja Evrope i Azije, uključujući i lokalna muzička narečja rodne Francuske. Sam termin samaïa je deo gruzijskog vokabulara (სამაია) i označava tradicionalni ples u izvođenju tri igračice, u slavu srednjovekovne kraljice Tamare, a u svojevrsnoj povezanosti sa ciklusom života, tom nezaustavljivom putanjom koja se kreće od rađanja ka smrti, podrazumevajući razne etape i inicijacije.

Taj sveprisutni, neumoljivi ciklus jeste i nit koja uvezuje članice trija Samaïa, vibrira zajedno sa njihovim briljantno složenim glasovima i teče kroz pesme, audio-izdanja, koncerte i poetiku trija uopšte.

Prilika da se u Srbiji prvi put uživo čuje Samaïa desiće se već 12. novembra, na samom početku trećeg festivala „Pocket Globe” u Novom Sadu, u novoj zgradi Studentskog kulturnog centra (ul. Vladimira Perića Valtera 5), sa početkom u 20 sati. Ulaznice je moguće nabaviti na prodajnim mestima i preko sajta GIGS TIX.

Ono što publiku čeka jesu lepota vokalnog višeglasja, desetak jezika, raskošje tradicija i kulturnih nasleđa, uzbudljive instrumentalne boje i pulsiranja (hardi-gardi, bendir, rik, bubanj leguero, bas-bubanj, daf, mandola), te zvuk i atmosfera koji su pretežno intimni, ali puni unutrašnje snage i naboja.

U susret premijernom koncertu u Srbiji, magazin „Etnoumlje” donosi razgovor sa Eleonor Furnio (Eléonore Fourniau), Noemi Nael (Noémie) i Lunom Silvom, umetnicama koje mogu biti uzor kad je reč o žaru, posvećenosti, otvorenosti, poštovanju svog i tuđeg…

(Etnoumlje) ► Odakle ste sve tri rodom, da li živite u istom gradu i kakve su vaše pojedinačne niti sa bretonskim i oksitanskim folklorom i jezicima? Da li imate porodične korene koji su bili povod za okretanje ka ovim specifičnim kulturnim nasleđima Francuske (i ne samo Francuske) ili su za vas Oksitanija i Bretanja same po sebi privlačne, egzotične i zanimljive za muzički rad?

SAMAÏA: Mi imamo tako različita porekla! Lunin otac je iz Španije, majka iz Engleske, a ona je rođena u Francuskoj. Noemi ima bretonsko, korzikansko i nemačko poreklo. Eleonorin otac je iz Oksitanije i ona je odrasla putujući sa roditeljima, a kasnije se kao mlada odrasla osoba preselila u Istanbul, kako bi šest godina studirala anadolsku muziku. Njena baka potiče iz istočne Evrope (Brest, Belorusija). Sve smo mnogo putovale i ostvarile veze sa različitim kulturama, što objašnjava raznovrsnost našeg repertoara. Trenutno ne živimo u istom gradu, iako smo sve živele u Parizu na početku stvaranja našeg trija.

► Kako ste se upoznale i otkrile da imate zajedničke ideje i potrebe u vezi sa muzikom, iako je svaka od vas do tada razvila posebna, drugačija interesovanja?

SAMAÏA: Noemi je bila ta koja nas je povezala. Poznavala je i Eleonor i Lunu sa različitih muzičkih radionica i pozvala nas obe na radionicu u Normandiji o gruzijskoj polifoniji i tradicionalnom plesu Laza. Tokom te radioničarske sedmice, spontano smo počele da pevamo zajedno, a ljudi su nas pitali da li smo bend. Pogledale smo se i nasmejale, ali smo odgovorile odrično. Nakon nekog vremena, snimile smo video sa kurdskom pesmom „Hoy Memo”, koji je imao puno uspeha na internetu, čak je postao pomalo viralan, pa smo se pogledale i rekle: „Pa, izgleda da jesmo bend!” Svaka od nas potiče iz različite umetničke sfere: Noemi je pevačica šansona i takođe pozorišna glumica, Eleonor je isprva studirala klasični klavir na konzervatorijumu, a Luna je bila kantautorka.

► Vaša izvođenja pesama su specifična po kristalnoj, eteričnoj polifoniji. Kako slažete glasove i pravite vokalne aranžmane? Da li je reč o potpunoj slobodi i praćenju čisto umetničkih i estetskih poriva ili se u strukturi vaše polifonije mogu naći elementi nekih „škola” – arhaičnih i modernih?

LUNA SILVA: Moram priznati da se pojavi neka vrsta magije kada nas tri pevamo zajedno – naši glasovi su veoma različiti, ali u njihovom spoju se dešava nešto posebno. Zajedno osmišljavamo vokalne aranžmane, što je prilično dug proces: prvo radimo na izgovoru i trudimo se da što bolje razumemo stil, a zatim kreativno istražujemo, svaka na svoj način. Dolazimo iz različitih „škola” – usmerenih više na tekst i njegovo značenje, zatim na klasičnu muziku, odnosno na džez i impruv. Naše razlike ponekad mogu biti zahtevne za usklađivanje, ali su istovremeno i naša najveća snaga.

► Svoje vokalno višeglasje najčešće kombinujete sa udaraljkama. Da li je to još jedan od načina da pokažete drevne muzičke instrumente i oruđa, a to su svakako bili udarački instrumenti i čovekov glas?

LUNA SILVA: Ja lično smatram da su glas i perkusije suština muzike – potpuno su univerzalni i istorijski utemeljeni. Udaraljke su mi oduvek delovale kao sasvim prirodan sastojak naše muzike.

► Eleonor, kako je došlo do toga da se tako dubinski posvetiš kurdskoj i anadolskoj muzici? Šta te u vezi sa tim krajem sveta i kulturnim nasleđima posebno oduševljava? Kako na tebe reaguju lokalni muzičari, negovatelji te muzičke prakse, ali i odgovarajući publika iz redova Kurda, Turaka i ostalih stanovnika te regije?

ELEONOR FURNIO: Po završetku studija, želela sam da u 2010. godini uzmem sabatikal. Nisam znala ništa o turskom jeziku niti o muzici, ali sam čula pevanje koje me je duboko dirnulo, a osetila sam potrebu i da naučim da sviram saz. Zapravo, postoji nekakva porodična veza sa ovim regionom: moji roditelji i tetka su jedno vreme živeli u Turskoj… Prvobitno sam planirala da ostanem godinu dana, ali sam postala strastveno privučena tamošnjim kulturama, pa sam se ozbiljno posvetila učenju turskog i kurdskog jezika i muzike, što me je navelo da ostanem šest godina! Imala sam privatne časove kod nekoliko vrhunskih majstora, slušala sam predavanja na Državnom konzervatorijumu Istanbulskog univerziteta i učila saz u školi saza slavnog Erdala Erzindžana.

Ono što me najviše fascinira u vezi sa tim muzičkim tradicijama je, pre svega, zvuk instrumenata, a zatim snaga i dubina glasova, posebno kurdskih, kao i ogromno kulturno nasleđe koje ove pesme nose.

Što se tiče reakcija lokalnih muzičara i publike, veoma sam zahvalna na toplini i otvorenosti sa kojima sam se susretala. Mislim da oni vide da ja njihovoj muzici pristupam sa najvećim poštovanjem i divljenjem. Kurdima, Turcima i drugoj regionalnoj publici uvek je neizmerno drag moj rad i većina njih mi je rekla da cene što ove pesme izvodi neko „sa strane”, sa takvom ljubavlju. Za Kurde postoji jedan vrlo značajan aspekt mog rada: mnogi su svesni da je njihov jezik ugrožen, jer se, bez akademskog učenja, on sve manje prenosi na mlađe generacije. Mnogi Kurdi više ne govore kurdski, bilo u Turskoj ili dijaspori. Zato, kada vide stranca koji radosno usvaja njihov jezik i kulturu, njih to duboko dirne i ponekad im omogućava da se ponovo povežu sa sopstvenom kulturom, od koje su možda postali distancirani. Ovo je ujedno podsetnik na sposobnost muzike da poveže ljude i prevaziđe granice, a to je za mene lično jedno od najvećih priznanja.

Samaïa (foto: Oryminie)

► Uporedite nam svoja dva dosadašnja izdanja: i-pi Samaïa (2019) i album Traversées (2023). Prvo izdanje je, svakako, bilo prva prilika da pokažete javnosti koncept, stil i put. Na koji način ste dalje hteli albumom Traversées da razvijete priču, produbite postojeće ideje, unesete nešto novo itd?

SAMAÏA: Naš prvi i-pi bio je veoma instinktivan, dok je Traversées bio sav usmeren na pokret – na put od života do smrti, migracije itd – a sve pesme su bile povezane porukama koje nose stihovi. Pored toga, na najnovijem albumu smo želele da istaknemo razne lokalne varijacije francuskog jezika. Album Traversées je takođe upadljivo više aranžiran i uključuje mnoge izuzetne goste, koje smo na našu ogromnu radost mogli da pozovemo kako bismo pojačali zvuk trija.

► Kako birate pesme? Da li uvek polazite od zanimljive ili upečatljive priče i poruke u stihovima i eventualne povezanosti sa ritualima iz prošlosti? Da li je nekad osnovna melodija ta koja vas inspiriše?

SAMAÏA: Svaka od nas donosi pesme sa kojima mi možemo onda da se na poseban način uvežemo, bilo da nas je neko tim pesmama naučio, bilo da su „pokupljene” sa nekog putovanja ili su, možda, rezultat istraživanja u arhivama. Za ovaj album smo ciljano tražile pesme koje govore o velikim događajima u nečijem životu, o trenucima koje su deo nečijeg ličnog puta, deo nečije lične priče.

Trio Samaïa na koncertu (foto: Kriks Dumo)

► Da li ste do sada uspevale da nađete niti između različitih evroazijskih tradicija, kojima ste toliko posvećeni? Bilo muzički, bilo vanmuzički, možete li da izvučete zajedničku srž kod, na primer, pesama Anadolije i Oksitanije ili Grčke i Engleske?

SAMAÏA: Vezu vidimo pre svega u narodnoj i tradicionalnoj muzici uopšte, u temama koje pripadaju važno životnom ciklusu (rođenje, smrt, brak, pa i izgnanstvo). Glas u svom sirovom obliku takođe je ta jaka nit, to je ono što nas najviše pokreće, baš kao i snažna veza između muzike i igre. Posebnu vezu stvara i hardi-gardi – svira ga Eleonor Furnio – koji je zapadnjački instrument, ali se u našem triju svira na orijentalni način, sa bogatom ornamentikom i četvrttonovima, te sviračkom tehnikom i stilom inspirisanim anadolskim instrumentima, kao što su crnomorsko kemenče, zurna, duduk i kaval.

► Kakvo zadovoljstvo i kakve izazove donosi pevanje na tako mnogo različitih jezika?

SAMAÏA: Najveći izazov je u tome da pokažemo dovoljno poštovanja prema određenom jeziku i kulturi. Trudimo se da budemo veoma disciplinovane po pitanju izgovora, da držimo uši širom otvorene, ali uglavnom gledamo i da naš izgovor proveri neki lokalac. Ipak, ponekad se dese mali propusti, koje onda pokušavamo da ispravimo i doteramo. Što se samog zvuka tiče, pevanje na različitim jezicima izaziva različite senzacije u telu, jer tu postoji paleta boja za pokazivanje emocija. Reč je o naglašeno izražajnom procesu, i to jeste pravi blagoslov.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

► Da li vas je tako veliko slušalačko i interpretativno iskustvo dovelo i do autorskog rada ili makar do ideje o tome da počnete i autorski da se izražavate?

SAMAÏA: Haha, kakav pogodak! Prozrela si naše nove poduhvate. Imamo dva različita projekta u pripremi, ali sve je to stroga tajna za sada.

► Šta publika u Novom Sadu može da očekuje? I, da li vi nešto priželjkujete?

SAMAÏA: Nastupićemo sa programom Traversées, uz neka iznenađenja. Zaista smo uzbuđene što ćemo svirati u Srbiji, jer je ova zemlja smeštena na raskrsnici kultura, a to je nešto sa čim mi duboko rezoniramo. Srpska muzika je takođe prelepa. Nadamo se da ćemo imati priliku da je čujemo uživo ili da zaplešemo kolo!