Magazin Etnoumlje / Rubrika: Profilisanje

Sibirski nomadi u srcu

U susret nastupu u beogradskom klubu Karkmakoma, evo razgovora sa članovima ruskog sastava Vedan Kolod, koji se nedavno preselio u Suboticu. Nastup je zakazan za 5. oktobar 2024, sa početkom u 21 čas i prethodiće koncertu sve popularnijeg benda Buzz’ Ayaz, koji dolazi iz Nikozije, Kipar.

01. 10. 2024.

Autor: Darjana Antipova

Vedan Kolod (foto: Leonid Orlovsky)

VEDAN KOLOD je porodični sastav koji neguje narodnu muziku. Odnedavno im je baza u Srbiji, a došli su iz Sibira. Njihov album Wild Games našao se na 74. mestu Top 200 liste albuma objavljenih u 2020. godini, i to po izboru članova uglednog panela World Music Charts Europe. Godine 2021, Vedan Kolod su učestvovali u snimanju TV serije Epidemic 2 (To The Lake 2) za Netflix. Zatim, snimali su muziku za rusku animiranu seriju Planina dragulja (Gora Samotsvetov) zasnovanu na bajkama. Objavili su osam albuma, hvaljenih u svetu.

Događaji iz 2022. godine, razbacali su članove benda na dva kontinenta: Darjana Antipova (autorka ovog članka), vokalistkinja i bubnjarka od 2005. godine, sestra solistkinje Tatjane Nariškine (Татьяна Нарышкина), sada živi u SAD-u, dok se Tatjana, sa svojim mužem Valerijem (Валерий Нарышкин) i dvoje dece, preselila se u Srbiju. Njihova ćerka Alisa (Алиса), tinejdžerka, zamenila je tetku na bubnju, te nastupa sa svojim roditeljima.

Beogradska publika će imati priliku da uživo sluša Vedan Kolod, 5. oktobra 2024, u klubu Karmakoma, sa početkom u 21 sat. Nakon njih, premijerno u Srbiji nastupiće kiparski sastav Buzz’ Ayaz.

► Recite nam nešto o najnovijem albumu Birds, koji je aprila ove godine objavila nemačka kuća CPL-Music. Koja ideja stoji iza albuma i kakva mu je nit?

Tatjana: Album Birds je priča o slobodi, pticama i ljudima. U književnosti, u pesmama, uobičajeno je povezivanje ljudi sa pticama: brbljiv kao svraka, kočoperan kao paun, obična, devojka, prosečnog izgleda je kao kukavica… Ptice konstantno okružuju čoveka, gde god on bio. Takođe, ptice simbolizuju slobodu. One lete i za njih granice ne postoje.

Valerij: Za album smo odabrali nekoliko narodnih pesama u kojima se pominju različite ptice: kukavica, patke, gavran, lasta… Pored toga, na albumu se nalaze i tri potpuno originalne kompozicije: „Aviatrix”, „Birds” i „Wanderer and Vulture”.

Vedan Kolod (foto: Mila Samotik)

► Vedan Kolod ima prepoznatljivi izraz, ali ipak zvuči drugačije od albuma do albuma, tako da svako izdanje ima svoju dušu i jedinstvenost. U čemu je stvar? U promeni instrumenata, muzičara, tema? Koliko se album Birds muzički razlikuje od prethodnih?

Valerij: Prvi put sada imamo ova tri muzička instrumenta na albumu: skitsku harfu, kalimbu (imamo dve verzije, od kojih sam jednu napravio tako da zvuči što približnije ksilofonu) i električnu gitaru.

Tatjana: Na ovom albumu se udaljavamo od Srednjeg veka i pokušavamo da se vratimo sibirskim korenima s jedne strane, a s druge nastavljamo da se igramo zvukom i aranžmanima, pokušavajući da ih učinimo još zanimljivijim i dubljim.

Valerij: Pre nekoliko godina smo počeli veoma da uživamo u pravljenju konceptualnih albuma. Tako su, na primer, vezivni element ranijeg albuma Wild Games (CPL-Music, 2020) bile dečije pesmice, dok je album The Tale of Igor’s Campaign, objavljen 2021, imao fokus na starom epu o knezu Igoru, a najnoviji album je poseban po tome što ima pticu kao ujedinjujući motiv.

Alisa: Novost je i to što se prvi put ja pojavljujem na nekom albumu. Sada smo mama, tata i ja članovi benda (smeh).

Tatjana: Da, mi smo oduvek porodična ekipa, a naša ćerka je u međuvremenu odrasla, uzela daire i stala sa nama na scenu. Ona ima svoj arhaični i ritualni stil sviranja, što takođe utiče na zvuk benda.

► Približite nam instrument skitsku harfu, koji ste maločas pomenuli.

Valerij: To je arheološki termin. Pronađena su samo dva loše očuvana primerka ovog instrumenta, u Altaju, na visoravni Ukok, u humkama sa večnim ledom. Jedno su od svedočanstava paziričke kulture koja je u tim krajevima dominirala oko 2000. godine pre Hrista i čiji je narod predstavljao varijetet sibirskih Skita. U našoj veziji, instrument je bliži kineskom narodnom instrumentu po imenu erhu i kazahstanskom kil-kobizu (қылқобыз, kyl-kobyz). Svakako, kao osnova za gradnju naše skitske harfe poslužio je jedan članak etnografa Vladimira Basilova.

Tatjana: Instrument ima dve žice koje se sviraju gudalom. Dugo smo eksperimentisali sa žicama, a takođe i birali između kože na rezonantnoj ploči (kao što je bilo u originalu) i modernih materijala koji nisu podložni vlazi. Na kraju krajeva, mi ipak pravimo instrument koji pre svega treba da bude stabilan tokom nastupa na sceni.

Valerij Nariškin sa skitskom harfom (foto: Mila Samotik)

► Alisa, kako ti se dopada da učestvuješ u projektu svojih roditelja? Kako se osećaš kada si na sceni? I koliko sada imaš godina?

Alisa: Sad, u oktobru, punim 13 godina! Sviđa mi se da nastupam sa mojim roditeljima jer nije dosadno. Često mi jeste zastrašujuće da izađem na scenu kada nas mnogo ljudi gleda. Prvi put sam izašla na scenu pre mnogo godina, negde u planinama blizu Salcburga, gde je neki veliki, beli pas šetao i motrio na mene. Nastupila sam u jednoj pesmi sa marakasima, a zatim su mi ljudi dali novac, od kog sam posle kupila sebi igračku na benzinskoj pumpi u Slovačkoj.

Tatjana: Da, kupila je helikopter iz crtaća Neustrašivi Poli. Bilo je to 2016. godine. Nastupali smo u Austrijskim Alpima. Alisa je tada imala četiri godine.

► Koji su najuzbudljiviji projekti na kojima ste do sada radili?

Tatjana: Bilo ih je zaista mnogo. Sinhronizovali smo jedan crtani film, kreirali album na osnovu spomenika stare ruske književnosti, uz učešće profesora Leva Skvortsova sa Instituta za književnost, pisali smo četrdesetominutni saundtrek za izložbu Fiore della mia vita… Prava je šteta da to nismo sačuvali u fizičkom izdanju, jer nam to dođe skoro kao još jedan, deveti album u karijeri.

Valerij: Učestvovali smo i u snimanju ruske serije To The Lake 2, koja je trebalo da bude prikazana na Netflix-u, ali nije, zbog sankcija. Bilo je to vrlo zanimljivo iskustvo. Snimali smo u tri smene, od kojih su dve bile noćne…

Tatjana: Bili smo sami, na kiši koja je pljuštala.

Alisa: I bilo je jako hladno.

Tatjana: Da, to je bio drugi put da je Alisa svirala sa nama. Ogroman broj ljudi koji su bili prisutni, potpuno je obeshrabrio tada osmogodišnje dete (smeh).

Valerij: Takođe su prefarbali hardi-gardi u žuto. Instrument sada visi na našem zidu, a na njemu je potpis režisera.

Alisa i Tatjana Nariškina/Vedan Kolod (foto: Mila Samotik)

► Bend  je napunio 19 godina. Kako se osećate? Da li ste ikada pomislili da odustanete od muzike? Ako jeste – šta vam je pomoglo da sačuvate grupu?

Tatjana: Ove godine slavimo 19 godina rada, a sledeće, 2025, proslavićemo našu dvadesetogodišnjicu. Zaista se ponekad zapitamo kako je moguće da se istim stvarima bavimo većim delom našeg dosadašnjeg odraslog doba. Ja sam muzičar po obrazovanju. Scena me čini živom, ali mi nikada nije donosila mnogo novca u Rusiji.

Valerij: Verovatno pomaže to što je porodica osnova grupe. A ako pritom i pravite svoje instrumente, onda ćete ih i svirati i uvek ćete imati želju da stvarate u muzici nešto novo i zanimljivo, makar za sebe.

Tatjana: Svaki put kada sam spremna da odustanem i napustim bend, pojavi se neka nova ideja ili projekat. Mi u ovom trenutku imamo već dva projekta u planu, ali još ne znamo kako da ih realizujemo u trenutnim uslovima pošto su neki od naših alata ostali u Rusiji.

Valerij Nariškin/Vedan Kolod (foto: Leonid Orlovsky)

► Koji su najuzbudljiviji i najspecifičniji muzički instrumenti koje ste svirali tokom ovih godina i ko ih je napravio?

Tatjana: Svi naši instrumenti prolaze kroz Valerijeve ruke. Od veoma neobičnih koje sam svirala, pomenula bih dvostruku frulu i skitsku harfu, kao i sakpip i pimak.

Valerij: Skitska harfa, khobrah, kifara, ruske gusle, mordovske gusle, veliki rebek… Sve sam to sam napravio, za našu grupu ili po porudžbini, za neke mušterije.

Alisa: Za sada sviram samo daire, koje je takođe tata napravio.

Alisa Nariškina/Vedan Kolod (foto: Mila Samotik)

► Nedavno ste se preselili u Srbiju i to iz Sibira. Šta je bio razlog?

Tatjana: Razlog je više nego jasan. Osoba ne napušta tek tako, bez velikog razloga, svoju domovinu.

Valerij: Tatjana i ja smo uopšteno optimisti i dugo smo imali tinjajuću nadu da će se u našoj zemlji konačno desiti promene nabolje. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajalo nam je sve jasnije da moramo brže da rešimo sudbinu naše porodice, dok je to još moguće. Preseljenje je bilo izazovna odluka. Mi i dalje imamo rodbinu u Rusiji. Ja sam morao da se odrekem velikog imanja i radionice za izradu muzičkih instrumenata, u kojoj sam radio više od 15 godina. Ali, to nije ništa u poređenju s teškoćama koje u ovim okolnostima mnogi ljudi proživljavaju. Siguran sam da imamo dovoljno moralne i fizičke snage da se prilagodimo novoj sredini. Za sada nam najveći deo vremena oduzimaju hitne stvari povezane sa preseljenjem. Vratićemo se kreativnosti čim se malo sredimo. Ali, čak i sada ne zaboravljamo muziku i nastavljamo da nastupamo u Srbiji, koliko god možemo. Jer, uvek smo otvoreni za nove prilike i eksperimente. Videćemo šta će se sledeće dešavati. Nije bez razloga to što smo mi u srcu sibirski nomadi.

Tatjana: Odluka je bila teška i trajala je dugo. U početku smo razmišljali kao i većina: Šta ako se to sa ratom reši, završi i sve bude kao nekad? Bilo je teško napustiti porodičnu kuću koju smo gradili pet godina, pa sve diskove našeg benda, knjige, bake i roditelje, kao i našu voljenu sibirsku prirodu koja nas je kreativno nadahnula. Naš sin je ove godine krenuo u srpsku školu, u prvi razred, ne znajući ni reč srpskog niti engleskog. Pored toga što planiramo da nastupamo kad god je to moguće i da nastavljamo da radimo na skitskom projektu, mi moramo da učimo dva jezika istovremeno, a Alisa čak tri! Dakle, pokušavamo da gradimo život ispočetka. U avgustu smo imali mali koncert u Novom Sadu; bilo je divno što su nas podržali divni srpski muzičari iz grupe Iskon, novinar Nikola Glavnić, muzičari iz grupe Vartra, pa čak i stanovnici Krasnojarska koji su poslednji put prisustvovali našem koncertu u Krasnojarsku pre deset godina. Ovo su veoma zanimljiva vremena.

Vedan Kolod (foto: Mila Samotik)

► Kako vam se dopada Subotica?

Tatjana: Ovde je toplo i mirno.

Valerij: Sviđa mi se narod. Ljudi su opušteni, iskreni i prijateljski nastrojeni. A sviđa mi se i drveće! Ne samo zbog toga što sam majstor, što obrađujem drvo, već i i zbog toga što sam veliki ljubitelj prirode. Iako su u mestima gde sam odrastao postojale prilično lepe šume, raznolikost vrsta drveća u Srbiji mi je jako zanimljiva. Mnoge od tih vrsta sam u svom rodnom Sibiru video samo u obliku sirovina koje sam kupovao za proizvodnju alata.

Alisa: Za sada je okej. Idem u školu, još uvek skoro ništa ne razumem, ali uskoro ćemo početi sa časovima srpskog jezika, pa se nadam da će mi nastava postati razumljivija. Svakako, više mi se dopadaju lokalni udžbenici u odnosu na one u Rusiji. Prijatniji su na dodir i imaju više slika.

Vedan Kolod (foto: Mila Samotik)

► Zašto vam je i dalje bitno da se vaš glas čuje, da govorite, da ne ćutite? I, šta je sa slušaocima u Rusiji – da li ste ih izgubili preseljenjem u Srbiju?

Valerij: Ne mislim da smo ih izgubili. Ljudi kojima smo ranije bili važni i dalje nas slušaju bez obzira na sve. Ako govorimo o nastupima uživo, pa toga je i pre preseljenja bilo sve manje i manje. Sada su prošlost oni dani kada su se u Rusiji održavali festivali svetskog ranga, sa organizatorima nezavisnim od politike i sklonim nestandardnim muzičkim pravcima… Mi ne govorimo. Mi pevamo i sviramo. Kroz sopstvenu kreativnost komuniciramo s ljudima iz celog sveta. Putem muzike dajemo ideju o tome šta mislimo. Reči naše pesme „Birds” sa poslednjeg albuma prenose poruku o tome koliko je važno ne ćutati.

Tatjana: Nije problem u publici. Pre bih rekla da se u Rusiji menjaju organizacioni prioriteti, u koje više ne spada akustična etnička muzika. Organizatorima je potrebno da se sa velike scene širi nešto veselije i patriotskije, a polovina naših pesama je ili o smrti ili o venčanju. I sve je u molskom tonu.

► Da li ste bili upoznati sa srpskom i balkanskom muzikom pre dolaska ovde?

Valerij: Naravno da jesam. Ispostavilo se da muziku najviše slušamo u automobilu, a na našoj omiljenoj plejlisti ima i srpskih bendova. U Srbiji ima mnogo dobrih muzičara, a što se tiče šireg područja Balkana, jako mi se sviđaju bugarsko polifono pevanje i grčki ansambli koji koriste liru, gudački instrument.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Tatjana: Jesam upoznata. Albumi balkanskih bendova se redovno pojavljuju u okviru panela Transglobal World Music Chart, gde sam i ja članica žirija. Na početku rada grupe Vedan Kolod, mi smo čak pevali neke bugarske narodne pesme. Osim toga, imamo srpski kaval iz kolekcije muzičkih instrumenata od Aleksandra Milutinovića iz grupe Runo, ako se dobro sećam, i sviramo ga. Kupili smo ga još 2009. godine!