Magazin Etnoumlje / Rubrika: Arhivalije

Homoljska frula Ivanova

Ovo je priča o jednom čoveku i jednom saboru… Povod za osvrt na velikog narodnog umetnika Ivana Tomića (1945 – 2019) iz sela Osanice kod Žagubice, pružio je deseti Sabor „Homoljska frula”, održan 18. maja 2024. u Osanici.

14/06/2024.

Autor: Ivana Arsenijević

Neretko se između narodnog umetnika i istraživača rodi prijateljstvo – čuveno je ono između etnomuzikologa, dr Dimitrija Golemovića i frulaša Krstivoja Subotića koji je profesoru postao izvor i inspiracija za tolike njegove naučne radove, a sigurna sam da bi većina kolega mogla da podeli makar jedno slično sopstveno iskustvo.

Ivana Tomića sam upoznala još tokom studentskih dana, kada sam prvi put otišla u Osanicu kod Žagubice da bih ga intervjuisala za potrebe seminarskog rada. Nakon toga sam se vraćala nebrojeno puta: u toku istraživanja za diplomski rad, a kasnije i kao član žirija na njegovom Saboru frulaša.

Tokom tog vremena – od upoznavanja i svirke uz kaficu, dok njegova supruga, baka Rosa, pesmom uspavljuje unuku u susednoj sobi, preko razgovora o muzici dok se peče rakija, susreta i koncerata u Beogradu, brojnih telefonskih poziva, pa do podrške u životnim tegobama i obilaska na VMA, gde je Ivan i kao pacijent razveseljavao medicinsko osoblje – pripala mi je privilegija i čast da steknem njegovo poverenje i prijateljstvo, na čemu ću večno biti zahvalna.

ČOVEK VELIKOG SRCA

Kako reče Ivanov sin, Živorad Tomić, o Ivanu, njegovom životu i bogatoj muzičkoj aktivnosti mogli bi da se pišu tomovi. Puno toga već i jeste napisano, kroz razne naučne studije, seminarske i diplomske radove… A Ivan je zaista imao kapacitet, kakav imaju samo ljudi velikog srca, da nam svima sa podjednakim strpljenjem odgovara na beskrajna pitanja i potpitanja, da svira sad ovaj, pa onaj deo, od početka do kraja i od kraja do početka, i odgovori na sve one šašave zahteve nas etnomuzikologa koji smo dolazili kao sa druge planete da analiziramo i razumemo njegov, vlaški muzički svet.

Od kolega, do studenata i stručnjaka iz raznih branši, Ivan Tomić je svima pristupao otvoreno i srdačno i imao veliki broj prijatelja.

Živorad je svom ocu posvetio monografiju U prolazu, u kojoj je objedinio najvažnije momente iz Ivanove biografije sa fotografijama, notnim zapisima i onim što su o njemu rekli velikani poput kompozitorke i akademika Isidore Žebeljan, etnomuzikologa dr Dimitrija Golemovića i dr Mirjane Vukičević Zakić i drugih, te je preporučujem svima koji bi želeli da znaju više.

Iz tog razloga, koristim ovu priliku da na petogodišnjicu njegovog prelaska na „drugu stranu” samo u kratkim crtama podsetim na čoveka koji je zadužio čitavo Homolje na polju očuvanja muzičke tradicije Vlaha.

KREATIVNO, VRHUNSKI, IZ HOBIJA

Ivan Tomić rođen je 14. februara 1945. godine, od oca Alekse i majke Ruže, u selu Osanica kod Žagubice, odakle je poreklom i cela njegova porodica. Glavno zanimanje bila mu je poljoprivreda, povremeno je obavljao i zidarske poslove, a muzikom se bavio, kako je sâm skromno govorio, iz hobija.

Kao većina narodnih svirača, bio je samouk. Prve frule dobio je od oca i od učiteljice, a prilika za javni nastup ukazala mu se kada je imao 17 godina, povodom osnivanja KUD-a u Osanici.

Prve svirke koje je naučio bile su čobanske, one koje je slušao od starijih, i tom repertoaru – izvornim vlaškim pastirskim i igračkim melodijama, ostao je veran, boreći se za njegovu prezentaciju i očuvanje.

Od ranih nastupa bio je zapažen kao vrstan svirač i učestvovao je na brojnim koncertima, manifestacijama i frulaškim takmičenjima, kao što su: Sabor u Grljanu, Smotra izvornog narodnog stvaralaštva „Homoljski motivi”, Balkanski festival na narodni pesmi i igri – Makedonija, Sabor frulaša Srbije „Oj, Moravo” u Prislonici kod Čačka, Sabor u Guči, BEMUS itd.

Ivan se oprobao, uspešno, i u izradi muzičkih instrumenata. Graditeljstvu je pristupio kreativno, što je tipično za Vlahe (npr. Petar Čulinović iz Šarbanovca imao je duduk u obliku izuvijane zmije, kao i nesvakidašnju sviralu za dva svirača istovremeno), te su, pored flujera i duduka, okarine, rikala i vlaškog kavala, Ivanov čuveni instrumentarijum sačinjavale gajdenica, štap-svirala, gajdolejka, duvaljka, frule od bambus trske, klarinet od kravljeg roga, a voleo je da zasvira i u dve frule istovremeno, što je bio zanimljiv eksperiment.

Razgovori o muzici sa Ivanom Tomićem uvek su bili interesantni i jezgroviti. U spoju iskustva i promišljanja, od njega su se mogle dobiti jasne informacije o pojedinim karakteristikama stila, forme i autentičnosti u odnosu na moderne uplive.

Svestan činjenice da je važno tradiciju ostaviti u amanet mlađim generacijama, kako bi se sačuvala, 2004. godine osnovao je školu frule u Osanici, lično pozivajući i okupljajući decu iz vrtića i škole i predano vodeći evidenciju o dolascima i svim aktivnostima. Godine 2009. osnovao je Udruženje „Flujer”, a 2011. pokrenuo je Sabor „Homoljska frula”.

IVANOV SABOR

U subotu, 18. maja, u selu Osanica kod Žagubice, održan je deseti Sabor „Homoljska frula”. Za ovu manifestaciju tradicionalno je rezervisan poslednji vikend u maju, a ove godine, izuzetno, datum je pomeren na sredinu meseca. Turistička organizacija opštine Žagubica i Udruženje „Flujer” Osanica uložili su napore da Sabor revitalizuju nakon pet godina pauze, nastale zbog problema i izazova koje je pandemija korona virusa svima donela.

Sabor je bio posvećen liku i delu Ivana Tomića, čuvenog homoljskog frulaša iz Osanice i idejnog tvorca „Homoljske frule”, ali i narodnom instrumentu duduku, te je ujedno predstavljao i prvo izdanje „Sabora dudučara Srbije”.

Suština navedenog koncepta oličena je i u dodeljenim nagradama: Zlatni, Srebrni i Bronzani duduk Ivana Tomića.

Odvajanjem kategorije takmičenja samo za dudučare, organizatori su, prema ideji i sugestijama etnomuzikologa Svetlane Azanjac, osmislili prostor za očuvanje ovog instrumenta, u smislu graditeljstva, repertoara i posebne izvođačke tehnike, tzv. guturalnog sviranja, te njegovog diferenciranja u odnosu na kratku sviralu – frulu, odnosno flujer.

Iako su se ove godine odazvali pretežno takmičari iz obližnjih krajeva, ideja i želja je da ovo takmičenje bude otvoreno za izvođače sa cele teritorije Srbije.

Pobednik u kategoriji dudučara, Danilo Stepanović iz sela Vlaole kod Majdanpeka, svirao je na starinskom, vlaškom duduku kojeg je lično izradio i koji se pravi dubljenjem odvojenih polovina izabranog komada drveta isečenog po dužini, a koje se zatim ponovo čvrsto spajaju i obavijaju korom, najčešće trešnjevog drveta. Rupe za tonove se buše simetrično, sa po dva niza od tri rupe jednakog razmaka na prednjoj strani i jednom rupom za palac na donjoj. Toplini i lepoti boje instrumenta, ovakva izrada dodaje posebnu dimenziju, a takođe i prirodnu, netemperovanu paletu tonova za sviranje.

Na celokupnom takmičenju „Homoljska frula”, dodeljene su sledeće nagrade:

Juniori (kategorija: frula)

1. nagrada: Lazar Žuržić (Sige)

2. nagrada: Ignjat Bošković (Ćovdin)

Seniori (kategorija: frula)

1. nagrada: Bora Nikolić (Suvi Do)

2. nagrada: Milorad Pavlović (Breznica)

3. nagrada: Stojadin Barbulović (Ždrelo)

Nagrade u kategoriji dudučara:

1. Danilo Stepanović (Vlaole) – Zlatni duduk Ivana Tomića

2. Jovica Andrejić (Šarbanovac) – Srebrni duduk Ivana Tomića

3. Bora Nikolić (Suvi Do) – Bronzani duduk Ivana Tomića

Odluku o nagradama doneo je žiri u sastavu: Ivana Arsenijević, MA etnomuzikologije – predsednik žirija, Živorad Tomić, zastupnik UFE „Flujer” Osanica i Mlađan Nikolić, predsednik KUD Ćirikovac.

Revijalni program manifestacije ulepšali su nastupi Kulturno-umetničkih društava iz Krepoljina, Žagubice, Ćirikovca, Manastirice, Trnovče, kao i domaćina, KUD-a iz Osanice. Sabor je, takođe, okupio i udruženja žena iz Laznice, Krepoljina i Leskovca, koja se bave izradom nošnji i raznim narodnim rukotvorinama, a svoje instrumente je izložio graditelj Nebojša Milošević Rotor, u čijoj izradi su i kvalitetni duduci dodeljeni najboljim takmičarima. Na štandu Udruženja „Flujer” bila su izložena izdanja knjiga čiji je autor Živorad Tomić, sin Ivana Tomića, koji se bavi temeljnim sakupljanjem i proučavanjem vlaških običaja, izreka, verovanja, i koji zajedno sa svojom ćerkom Gabrijelom radi i na izučavanju i promociji vlaškog jezika.

Nakon svečanog defilea učesnika, pred svečanom salom, takmičari su zajedno odsvirali pesmu „Aj, Marija lapadure” i kolo „Batrna”, numere ovog kraja koje je Ivan Tomić voleo i često izvodio. Na taj način, kroz muziku, on je bio prisutan, a nema lepšeg načina da se jednom čoveku oda poštovanje, nego kroz sećanje i nastavak njegovog rada, te se nadamo da će ovaj Sabor u narednim godinama ponovo biti domaćin velikog broja svirača, kao i da će njegovi učenici, poput sjajnih sestara Marine i Irene Marić i drugih, produžiti delo svog učitelja kroz negovanje sopstvene muzičke tradicije i njenog prenošenja na buduća pokolenja.

HARIZMA

Baš kao i ove godine, 30. maj 2019. bio je četvrtak. Ivan Tomić, frulaš, graditelj instrumenata i pedagog, proveo je taj dan kao i obično: radio je u polju, održao čas svojim učenicima – mladim frulašima, obišao dve svoje starije i najtalentovanije učenice, a zatim su prijatelji došli da ga odvezu na probu stamničkog KUD-a. Svratio je do kuće da se presvuče, i na putu od kućnog praga do sobe, u svojoj 74. godini, izdahnuo.

„Dvostruki spiralni krug” – večita putanja narodne tradicionalne muzike u okviru koje se ona kao svojevrsni živi organizam osmišljava, ostvaruje, razvija i daruje, od kolektiva ka pojedincu i od pojedinca natrag kolektivu. Tu neprekidnu šaru naročito iscrtavaju i krase čuveni „daroviti pojedinci”, kroz koje se tradicionalna muzika najjasnije i najlepše ispoljava.

Ako bih morala da izaberem reč koja bi najbolje opisala čika Ivana, mislim da bi to bila harizma – ona prava, kao božanski dar, koja ne govori o nadimanju ega, već o autentičnom talentu, entuzijazmu i radosti, ljubavi prema ljudima, životu i sopstvenom pozivu, zbog čega su se i deca lepila za njega kao pčelice. On je svoj dar nosio lako i jednostavno, kao vrednost koju je dobio i za koju je osećao odgovornost.

Kako mi je to na Saboru rekao i njegov sin: U prolazu, došavši na ovaj svet, Ivan je ispunio svoj zadatak i otišao dalje.

A ove godine, baš na Uskrs, u Rajskim naseljima pridružila mu se njegova Rosa.

Vječnaja pamjat i hvala!

---