Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Tamo, gde se inače igraju sa bikovima

Na jugozapadu Francuske, u mestu Sesan, održan je 15. festival Welcome in Tziganie (29. april – 1. maj. 2022). Program festivala je obuhvatio nekoliko nastupa naših umetnika, među kojima je bio i DJ Killo Killo. Upravo on je autor ove uzbudljive reportaže o festivalu, koju je spontano ukucavao u telefon, na desetak hiljada metara nadmorske visine, dok je leteo natrag, ka Srbiji…

Autor: Vojislav (Killo Killo) Malešev

Bek-stejdž u duhu čerge, Welcome in Tziganie, Francuska, 2022 (foto: Vojislav Killo Killo Malešev)

Već od samog doletanja u Tuluz, moje gostovanje u Francuskoj počelo je veselo. Na aerodromu me je dočekao veseli vozač po imenu Ali (festivalski volonter), sa kojim sam odmah uspostavio vezu nalik na onu sa starim prijateljem koji živi malo dalje, pa se ređe viđamo, ali smo i dalje na istim talasnim dužinama. Vožnja je protekla u prijatnom razgovoru uz muzičku podlogu izuzetne stanice Radio France i emisije Banzzai (topla preporuka)…

Aliju nije trebalo mnogo da me nagovori da napravimo kratku pauzu u prelepom mestu po imenu Auche (Oš), koje je vrlo malo, ali arhitektonski presimpatično.

Dolazak na festival Welcome in Tziganie u sumrak posebno je upečatljiv. Većinu rasvete čine šarene cirkuske lampice, a opušteni i veseli ljudi šetkaju se po improvizovanom seocetu, koje se nalazi tik uz festival, a čine ga unikatno uređene kamp prikolice, kamioni sa brzom hranom, improvizovane tezge sa rukotvorinama… Naravno, uz nezaobilazan zvuk trubača. Postoji jedan šator za off-program, gde se očigledno uveliko zagrejala atmosfera, nalik onoj u Guči.

Jedna od kamp prikolica na festivalu Welcome in Tziganie, Francuska, 2022 (foto: Vojislav Killo Killo Malašev)

Ulazak u zonu mejn-stejdža je takođe interesantan, utoliko što se radi o jednoj adaptiranoj koridi. Da, tu se oni malo igraju sa bikovima kad nema festivala.

Seissan (mesto održavanja festivala) je, dakle, malo mesto, sa oko 1000 stanovnika, ali, eto, imaju mini koridu, koja po nekoj proceni prima oko 3000 ljudi, a za potrebe festivala, kada je publika ispod tribina na tzv. densfloru (gde inače budu bikovi), kapacitet je oko 5000.

Mene su odmah oblili poznati zvuci sa bine… Braća Kurina (GYASS) bili su negde na vrhuncu koncertiranja i osetilo se da su svojom virtuoznošću lako zadobili simpatije publike.

Interesantna je i starosna segregacija, gde starija publika uživa sedeći na tribinama, dok mladi cupkaju ispred bine i povremeno podižu atmosferu praveći galamu.

U bek-stejdžu – prava mala čerga. Sve je uređeno u tom šarenom romskom stilu, a čini se da svi u tome podjednako uživaju, kako artisti tako i organizatori, kuvari, volonteri… Za razliku od prave čerge, ovde vlada prilično izobilje u hrani i piću, što meni osobito prija, pogotovo nakon celodnevnog putovanja.

Posle par čaša čuvenog francuskog vina, ovaj put lokalnih i autohtonih sorti počinjem svakom ćelijom da obožavam događaj na koji sam pozvan da gostujem kao DJ.

Stigao sam u petak (29.04), prvi dan festivala, i snage sam imao da odgledam još samo Baka Jovanovića i Marka Šabanovića, kao i pola koncerta omiljene mi naše grupe Kal. Oba koncerta su izazvala ogromno oduševljenje, a spontanost i duhovitost našeg Dragana Ristića, frontmena grupe Kal, izazvala je lavinu sreće.

Kal na festivalu Welcome in Tziganie, Francuska, 2022 (foto: André Hemelrijk)

Da ne zaboravim da je između ova dva nastupa bio i koncert Gypsy Kings-a, ili bar jedne njihove frakcije, pojačane Nikolom Rejesom (Nicolas Reyes), ali sam nakon par pesama shvatio da je ta ikona džipsi muzike, ipak, jako blizu zasluženog zalaska karijere, što se najviše odražavalo na njegovom vremešnom glasovnom aparatu. Ja, kao čovek naviknut na opersku briljantnost i preciznost u interpretaciji svojih teatarskih kolega, izabrao sam da taj koncert provedem pozdravljajući se sa DJ Pankom (Ojos de Brujo), koji je za mene još i veća legenda, a družili smo se nekada po festivalima. I imali smo o čemu da pričamo i čega da se prisećamo.

Najveću gorčinu prve večeri progutao sam tako što sam oko ponoći otišao u hotel i propustio njegov, ispostaviće se, vatreni DJ-set.

Sutradan, u subotu (30.04), već sam se osećao kao žitelj ovog malog sela u selu. Iako sam trpeo određenu vrstu tenzije u sebi povodom mog večernjeg nastupa, opuštala me je slobodarska i karnevalska atmosfera. Orkestri su se smenjivali na tonskim probama i već se videlo da će i ovo veče doneti erupciju južnjačkog sentimenta.

Prvi su se na binu popeli Remedios Amaya. Prvoklasni, izvorni flamenko hitano! Predvođeni solo pevačicom u zrelim godinama, izneli su pred publiku svu patnju i bluz u formi prelepog nektara. Tako malo instrumenata, a tako puno osećanja i soula.

Remediyos Amaya na festivalu Welcome in Tziganie, Francuska, 2022 (foto: André Hemelrijk)

Na scenu su posle njih stupili Ramazan Sesler iz Turske, čiji sam koncert propustio pripremajući se u hotelu za sopstveni nastup, a kada sam se vratio, Elvis Ajdinović i Jelena Marković su sa svojim orkestrom pravili šou, svirajući i pevajući vanvremenske balkanske i ciganske standarde, ali i po neku pop obradu, što je bilo vrlo interesantno čuti. Tipa „I will survive” u trubačkom ruhu. Mislim da je publika upravo ovakav šou priželjkivala sve vreme.

Ja sam, pak, kao ljubitelj progresivnijeg zvuka, najviše iščekivao nastup Kirila Džajkovskog. Pritom, trebalo je da nastupam odmah posle njegovog koncerta, u 2 posle ponoći, i da nastavim da održavam taj plamen. A sve vreme sam vodio unutrašnju borbu sa sobom, da ne popijem sva vina iz ponude i pojavim se kao zombi na sopstvenom nastupu. Verovatno bih to i uradio pre desetak godina, ali izgleda da su godine učinile svoje. Možda me je roditeljstvo načinilo većim profesionalcem?

Detalj u festivalskom selu, Francuska, Welcome in Tziganie, 2022 (foto: Vojislav Killo Killo Malešev)

U lutanju festivalskim selom pridružio mi se Mane (Rootsman I), aktuelni Kirilov MC, meni, naravno, poznat od ranije kao rege pevač/kolega iz makedonskog benda Conquering Lion. Dočekali smo zajedno momenat kada su on i Kiril, praćeni još jednim trubačem i jednim violinistom, izašli na scenu.

Bio je to generalno jedan od boljih nastupa koje sam gledao u poslednjih nekoliko godina. Zvuk i svetlo su bili fenomenalni, a spoj Kirilove produkcije i Rootsman I raggamuffin-a su upravo kombinacija koja me lično „vozi”  jako dobro. Slušam i mislim se: „To je to”.

Kako je lepo kad se sve kockice poslažu i kad su uslovi ovako idealni da se u tome i uživa. Uporedo sa tim, sve više mi se nije dalo da nastupim, jer sam nekako osećao da je ova ekipa sve rekla. Bio je to jedan kratak period preispitivanja iz kog sam, ipak, izašao kao pobednik.

DJ Killo Killo na festivalu Welcome in Tziganie, Francuska, 2022 (foto: Max Teste)

Spasila me je, ustvari, družina iz festivalske video-produkcije, sa kojom sam se orodio i podelio poklon-vino, dobijeno od organizatora nakon par obavljenih intervjua za lokalne medije. Uz njega smo dobili i lokalnu verziju konjaka, zvanu Armagnac, starog 15 godina. O njemu planiram posebnu reportažu.

Bilo je zaista nadahnjujuće provoditi trenutke u tako lepom ambijentu sa domaćom ekipom, čiji se humor umnogome poklapao sa našim.

Osokoljen njihovom podrškom, uspeo sam da nekako nasledim binu od Kirila i ekipice mu, i da na krilima elektronskog Balkana i Balkan beat-a nastavim gde su oni stali. Iako se deo sa starijom publikom još od ponoći počeo polako prazniti, densflor, za mlade bikove, bio je sve luđi i prašnjaviji.

Uz takav fidbek, svaki DJ bi se osećao kao mag, a pogotovo neko sa izraženim i potentnim egom, kao što sam ja. Sva sreća, u 4 ujutru se sve moralo završiti, pa nisam dobio upalu i ova preostala dva mišića. Nastup za pamćenje: 500 podivljalih partijanera jedva me je pustilo sa bine, a ja sam se tromim korakom otkotrljao do svog hotela. Zujanje u ušima i adrenalin pravili su mi društvo do prvih zraka sunca.

Treći dan za mene je bio dan opraštanja i razmenjivanja kontakata, jer sam već u 14 č imao prevoz za aerodrom, ali, iako sam propustio nastup Nataše Atlas sa Orkestrom Džambo Aguševi, dobio sam deo tonske probe onako gratis, za usput, i mogu samo da konstatujem da je ta simbioza zazvučala magično.

Nataša Atlas i Orkestar Džambo Aguševi, Welcome in Tziganie, 2022 (foto: Patrick Barbier)

Ne smem da ne pomenem najzaslužnije ljude, na čelu sa Florijanom, koji se kao mladi entuzijasta sa 20 godina zaljubio u Balkan, Srbiju, Guču, i nakon nekoliko godina života u Srbiji ovladao našim jezikom i poželeo da deo svoje strasti i ljubavi prema raznovrsnom kulturnom nasleđu Balkana prenese nazad u rodni, francuski kraj. Tako se, tokom poslednjih 15 godina, ovaj festival i razvio u neopisiv i čaroban događaj. Da dodam i da imaju svoj lokalni „Balkan fanfare”, kako oni kažu za trubački orkestar, koji je pauze između koncerata činio jednako zabavnim i zadržavao publiku za vreme veoma dosadnih promena na bini. Kakav dobar trik!

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Ljudi koji, takođe, čine da sve tako dobro fukcioniše je armija volontera, koja sa lakoćom radi sve moguće poslove. Od hostinga, održavanja čistoće, prevoza, seckanja mezetluka, pa do prevodioca. Moj host je, recimo, bila Nina, devojka našeg porekla, koja je u svakom trenutku imala spreman odgovor na pitanje koje sam tek hteo da joj postavim.

Da zaključim, iako se nalazi na 80 km od Tuluza, prvog većeg grada, festival Welcome in Tziganie zaslužuje da se spakujete i obiđete ga, u paketu sa obilaskom ovog nepravedno zapostavljenog, a prelepog dela Francuske (Gaskonja), za koji lokalci kažu da je rodni kraj čuvenih musketara.

Jedno znam… Ja već gledam kako da se i sledeće godine ubacim u ovu bajku.

. . .