Rubrika: Opus, fokus…

Jelena Popržan (3. deo)

U razgovoru sa Jelenom Popržan, umetnicom koja je rodom iz Srbije, ali živi u Austriji. Ovo je treći deo članka u centralnoj rubrici „Opus, fokus…” u 34. štampanom broju magazina „Etnoumlje”, objavljenom krajem septembra 2021. godine.

Autor: Marija Vitas

Jelena Popržan na radionici, Koledž Edna Manley, Jamajka, 2003 (iz privatne arhive)

• Da li ti se, od kad živiš u Austriji, desio udar nostalgije? Kao – sediš sama ili u društvu, osetiš neku emotivnu teskobu, otvoriš vino i nađeš Zoricu Brunclik na Jutjubu? Ili je to isuviše gastoska priča koja sa tobom nema veze…

– Ponekad, ali ne zbog nostalgije, nego iz interesovanja. Ali, kad god krenem da vršljam po Jutjubu na tu temu, jako brzo stignem do nacionalističkih sadržaja, pa mi se opet sve zgadi. Svakako razlikujem potrebe ljudi koji su iz nužde morali da napuste svoju domovinu, koji su u tuđini marginalizovani i neprihvaćeni. Njihove potrebe za pripadnošću su drugačije nego moje. Ja sam se čak malo bojala balkanskog mentaliteta u Austriji. Imala sam često neko nepoverenje prema našim ljudima. Mačoidnih stavova ima i kod naših intelektualaca i muzičara. Sa našim muškim kolegama sam imala par puta neprijatne situacije u kojima su me klasično omaložavali, klasično, jer sam žensko. U Austriji mi često fali spontanost, koje slabo ima zbog stila života. Ali, kako sve stvari imaju i naličje, dobro je, recimo, imati sigurnost da ti tetka (iako nemam tetku) neće nenajavljena doći u posetu i zadržati se nekoliko sati pričajući stvari koje te ne zanimaju. S druge strane, dobro je imati nekoga koga možeš u svakom momentu cimnuti za bilo šta. Jednom sam za vreme karantina otišla kod komšinice zbog kašike soli, koje mi je ponestalo, a mesila sam kiflice. Potom sam joj odnela nekoliko komada. Mislim da tako nešto nikad nije doživela. Od tada mi se redovno javlja.

• Gastoska svakodnevica je ipak oslikana u jednoj od numera sa albuma Catch-pop String-Strong I. To malo remek-delo je zasnovano na saradnji sa tvojim životnim partnerom Rihardom Šubertom (Richard Schuberth). Koliko ti znači ta umetnička razmena, podsticaj, inspiracija i komunikacija u kontekstu emotivno-partnerskog života?

– Rihard Šubert mi se desio baš u momentu kad sam osetila da je krajnje vreme da počnem nešto svoje da radim, ali sam još uvek bila neodlučna u pogledu ideja o konceptu tog mog prvog programa. Rihard je bio taj uz kog sam shvatila da svi ti pravci koji su me zanimali ne moraju da protivureče jedan drugom nego da komplementarno mogu da grade celinu. Zamišljala sam duo sa violončelom, a tada sam se tek počela družiti sa čelistkinjom Rinom Kačinari, kojoj sam predložila saradnju, i odmah smo krenule sa radom. S obzirom na to da je sredina za mene bila sasvim nova, ja još nisam poznavala njene kodove, dok ih je Rihard ne samo poznavao, nego  i analizirao i kritikovao. Predložio je da uradi stvar za nas, otprilike ispričao o čemu se radi, ali nisam znala da ćemo dobiti jednu od najboljih društvenih satira, u obliku mini-opere. Rihard je neko ko motiviše i daje snagu, a istovremeno i kritiku, koja je toliko važna kad je dobra. I prema svima je takav. On ume da izvuče iz ljudi ono njihovo najbolje. Rihard je jedan od najlepših poklona koje sam dobila od života.

• Sarađuješ, pored ostalog, sa umetnicima sa Balkana. Možeš li da izdvojiš neku od saradnji? Čini mi se da si se jako lepo razumela sa, recimo, Damirom Imamovićem.

– Sa Damirom sam se viđala na evropskim festivalima i nekako smo se prirodno našli. Napravili smo program u kojem oboje uživamo. Sa bendom Fish in Oil sam se isto spontano združila. Nakon upoznavanja na Beogradskom džez festivalu, 2018, sledeće sretanje je bilo krajem iste godine, kad smo u Subotici na festivalu Jazziré svirali iste večeri, i tu smo već, naravno bez probe, svirali zajedno. Od tada koristimo svaku priliku da sviramo zajedno kad sam ja u Beogradu. Te projekte, koji se povremeno, kad treba, dese, ja nazivam Gud Tajm Prodžekts. Tako treba i da ostane.

• Austrija se pokazuje kao lepo tlo za život umetnika, i to ne isključivo zahvaljujući institucijama u samoj Austriji, već i kroz razgranatu mrežu Austrijskog kulturnog foruma u inostranstvu. Znamo da u Srbiji imaš čast da prilično često nastupaš i to neretko uz podršku upravo AKF-a. Kakva je situacija sa srodnom podrškom austrijskih institucija u drugim zemljama, pa i u samoj Austriji?

– Najverovatnije ne bih tako brzo imala prilika da nastupam u bivšoj Jugi da nisam otišla u Austriju i da ne postoji AKF, koji je svugde jako bitan saradnik, a pogotovu u Srbiji, gde organizatori festivala nemaju uvek podršku iz lokalnih budžeta. Skoro nijedan moj nastup u Srbiji ne bi bio moguć bez AKF-a. Preko AKF-a sam imala prilike da nastupam, pored svih republika bivše Jugoslavije, i u Njujorku, Vašingtonu, Otavi, Meksiku, Uzbekistanu, Turskoj, i u većem delu Evrope. Oni svake druge godine biraju program New Austrian Sound of Music, koji promoviše mlade umetnike iz Austrije po čitavom svetu. U tom programu sam bila dva puta, sa Catch-Pop String-Strong i Sormeh.

Sormeh (foto: Farshid Larimian)

• Dobitnica si nagrade Vojin Mališa Draškoci, koju svake godine dodeljuje WMAS. Kakvo tebi značenje nosi ime ove nagrade, koje slavi uspomenu na cenjenog umetnika?

– Dobiti priznanje u svojoj zemlji ima neku naročitost. Ako se dobro sećam, za profesora i basistu Mališu Draškocija sam čula od umetnika Milana Popovića pred kraj srednje škole. Znam da mi je priča o njemu ostavila jak utisak. Nisam ga poznavala niti imala prilike da učim od njega. Svi koji jesu govore o njemu u superlativu, jer je podučavao muziku ne ograničavajući se na stilove. Žao mi je što ja nisam imala prilike da radim sa nekim ko je na taj način posmatrao stvari. Bila sam iznenađena i uzbuđena kad sam čula da ću dobiti to priznanje, znajući ko ga je sve pre mene primio. Primećuje se i da sam prva umetnica, i bilo je krajnje vreme da ovu nagradu dobije ženska osoba ­– ne zbog kvote, nego zbog toga što nas ima!

• Aktuelna predstava sa tvojom muzikom igra se u Bernu. Kakav je tvoj odnos prema pozorišnoj muzici? Koliko te taj segment rada ispunjava?

– U pozorištu mogu bez problema da izađem iz uloge Jelene Popržan i da bez skrupula isprobam i istražim neku novu ulogu. To me ispunjava, jer se tu usuđujem da istražujem u sasvim novih sferama i tu uvek otkrijem nešto novo što čuči u meni. Eksperimentišem novim zvukovima, novim estetikama, konstruišem instrumente. Rad je koncentrisan na period od šest nedelja i, što je odlično, na jednom je mestu – nema putovanja, a to je banja u poređenju sa stalnim putovanjima i rotiranjem projekata. Sve u svemu – uvek dobar izlet i avantura.

Fish in Oil i Jelena Popržan, Jazziré festival, Subotica, 2018 (foto: Zdenko Štricki)

• Pored brojnih saradnji, razvijaš i solo-projekte. Jedan od takvih je materijalizovan na albumu La Folia (Lotus, 2020). Reklo bi se da solo-rad omogućava puno slobode, ali i nameće veću odgovornost. Kakvo je tvoje iskustvo u vezi sa pripremom ovog albuma, kao i sa odgovarajućim nastupima koji su albumu prethodili. Kako je taj rad prihvaćen u poređenju sa drugim projektima?

– Moja prva dva solo nastupa su bila slučajna, jer su oba puta, kratko pred nastup, koleginice morale da otkažu. Tako nepripremljena sam održala dva koncerta koja su me navela na ideju da uradim ceo program. Kompoziciju La Folia sam upravo bila završila, pa sam postepeno, kroz poslednjih nekoliko godina nadograđivala program. Kad je sazreo, snimila sam ga. Zanimljivo mi je da je tek nakon izlaska CD-a javnost primetila da taj program postoji, iako sam ga od 2015. svirala. Ovaj projekat je, čini mi se, ponekad bolje prihvaćen od svega do sada. Možda to ima i veze sa mojom muzičkom zrelošću. Od publike čujem da je program uzbudljiv, jer se ni u jednom momentu ne zna šta ih sledeće čeka.

„Meni su svi moji projekti bitni. Nikad ne bih mogla da radim samo na jednom; to bi mi bilo dosadno. Volim da svaki put prevaziđem sebe.”

Recenzija albuma „La Folia” Jelene Popržan

• Krajem jula 2021. imala si odličan nastup na festivalu Glatt & Verkerht, u Kremsu, u novoj postavi. To je još jedan tvoj novi projekat i program.

– Ah, to je bio jedan od najlepših koncerata do sada! A i sveže je, pa me još dobro radi. Publika je bila frenetična, očito željna novih doživljaja posle zatvaranja, a mi napeti i sretni da konačno prezentujemo novi program na kom smo zaista puno radili. Festival Glatt & Verkhert (Klot i frket) tražio je premijeru novog programa, a Radio Ö1 (državni austrijski radio) se uz to javio sa porudžbinom kompozicije i dali slobodu da uradim šta hoću. Imala sam podstrek da prvi put uradim program autorske muzike, bez obrada. Oformila sam nov sastav, koji je festival bez mog pitanja nazvao Jelena Popržan Quartett. Birala sam prvenstveno ljude sa kojima bih svirala, a ne instrumente. Tu su Lina Nojner (Neuner) na basu, Klemens Zajnicer (Clemens Sainitzer) na čelu i Kristof Pepe Auer (Christoph) koji svira saksofon i klarinet. Ovakvom sastavu treba dosta kilometara dok se ne uskladi zvuk. Proizvodnja zvuka kod tri gudača se dešava na isti način, znači moraju da zvuče kao jedan instrument. Drugačiji je tretman kad imaš bubanj, bas i klavir, jer je, zbog prirode zvuka, svaki samostalan. Što se programa tiče, prvi deo je ciklus pesama koje sam napisala na stihove pesnikinje Tamar Radciner (Radzyner), koju sam otkrila pre dve godine. Ona je bila Jevrejka iz Lođa, koja je u getu otkrila komunističku misao i bila aktivna u getu. Preživela je Aušvic, vratila se u Poljsku da bi sa drugovima i drugaricama gradila novi, bolji svet, dok krajem pedesetih nije emigrirala, zbog antisemitizma u partiji. Sa porodicom je došla u Beč da bi nastavila život kao domaćica i majka dvoje dece, krijući da je Jevrejka. Svoj azil je, kako sama piše, konačno pronašla u nemačkom jeziku, koji je za nju bio potpuno nov. Pisala je pesme da ne bi sebe poštedela psihijatra. S obzirom na sadržaj tekstova, drugi, veći deo programa čine instrumentali.

Jelena Popržan Quartett, Festival Glatt & Verkehrt, 2021 (foto: Sascha Osaka)

• Kako je period izolacije i pandemije izgledao u tvom slučaju?

– Teško mi pada da priznam da mi je jako prijalo. Krajem 2019. sam isplanirala da se u martu zatvorim na nekoliko nedelja da bih radila na novim idejama. Tako se desilo da je prvi dan zvaničnog karantina pao baš na prvi dan mog sopstvenog karantina. Karantin se samo produžio, tako da nisam uradila to što sam planirala. Tri meseca pauze, a potom desetak koncerata na super festivalima u Austriji, tokom leta; bine na otvorenom, na najlepšim mestima u prirodi. Materijalno su umetnici mahom profitirali u Austriji. Uglavnom nikad više love nije bilo na računu i nikad više slobodnog vremena. A solidarnost se svela na to da pitaš komšiju kako je i da starijima ponudiš da odeš u prodavnicu. Radnici i radnice koji održavaju društvo – medicinari, prosvetari, snabdevači i čistači – svojim neprestanim radom su bili nagrađeni aplauzom, a ne boljim zaradama. Ali, narod nije protestovao zbog toga, nego su prvi protesti bili protiv mera zaštite i vakcine. Nervirala me je nejednakost koja je postala još vidljivija i što je bilo jasno da iz krize globalno nećemo izaći pametniji, iako sam se tome pomalo naivno nadala.

JELENA POPRŽAN – 1. DEO

JELENA POPRŽAN – 2. DEO

. . .