Rubrika: Profilisanje

Sklad dualizma: Finsko-bugarski identitet Ane Dančev

Ovo je još jedna priča iz svojevrsnog ciklusa „Balkan van Balkanaˮ. U centru pažnje je finska umetnica Ana Dančev. Povod za razgovor sa Anom predstavlja album „Say Itˮ, koji je objavila 1. maja 2020. godine sa svojim bendom DANTCHEV:DOMAIN.

Autor: Marija Vitas

Ana Dančev (foto: Maarit Kytöharju)

Početkom ove godine, iz Finske mi se mejlom javila Ana Dančev (Anna Dantchev). Ime mi je bilo nepoznato, ali me je unapred obradovao novi dodir sa muzikom koja se stvara negde na Zapadu ili Severu, a povezana je sa Balkanom. Ana mi je poslala link ka videu, kojim je htela da me „navučeˮ na budući prvenac njenog benda DANTCHEV:DOMAIN, planiran za maj 2020. godine. I, navukla me je.

Kada se pojavio album Say It (Glomama Music), posle prvog preslušavanja mi je bilo jasno da Ana nije naivan igrač. Ne čeprka ona po bugarskom špajzu tek da bi dodala malo egzotike u svoj prilično džezi izraz. Niti da bi ponosno isprazno naglašavala svojim Fincima i svetu kako ona, eto, ima i bugarske gene. Niti da bi udarila u patetiku i sladunjavu sentimentalnost. Jok. Ana Dančev se služi onim što dobro poznaje, što je dubinski privlači i sa čim mudro i sa puno osećaja barata, gradeći specifičnu muzičku priču o životu. Priču koja je žanrovski lelujava. Ili, kako je Ana rekla u našem intervjuu, a koji se sada lagano ispreda: „Moj stil je kombinacija, hibrid, baš kao što sam to i ja samaˮ.

KAO KOD KUĆE

Album Say It otvara pesma „My Loveˮ. U fenomenu ljubavi otkrivamo i uzrok Anine hibridnosti:

(Ana Dančev): „Mama mi je Finkinja, a otac – Bugarin. On je muzičar i muzički pedagog. Šezdesetih godina se preselio u Finsku. Najpre je tu došao sa svojim džez bendom, radi koncerata. A onda je ostao, zbog ljubavi.ˮ

Deveta, pretposlednja pesma na pretežno anglofonskom albumu Say It, nosi naziv „Molitva na Babaˮ. Nežna, vibrantna, svetla i „durskaˮ a cappella stvar, ona nije potresno sećanje na milog ženskog pretka, već produhovljeno snaženje ljubavi, nalik konceptu Porodičnog rasporeda. Pesma je uzbudljiva na način na koji to mogu biti soul standardi – još jedna Ani važna muzička odrednica:

(Ana): „Bugarska muzika nije jedini muzički stil i žanr koji me prati svih ovih godina. Puno sam pevala džez i soul, pa su muzičke osobine i elementi tih stilova meni, takođe, veoma bliski.ˮ

Numera „Molitva na Babaˮ plastično pokazuje Aninu čvrstu emotivnu sponu sa svojom, kako kaže, „drugom zemljomˮ, ali i drugom kućom, babinom i dedinom, u kojoj je na crno-belom televizijskom programu, kao dete, gledala nastupe izvođača bugarske narodne muzike:

(Ana Dančev): „Pamtim da sam bila fascinirana tim raspevanim damama. Kažem – damama, jer su, uglavnom to bili ženski pevači. Privlačio me je zvuk njihovih glasova. Taj zvuk je činio da se osećam kao kod kuće.ˮ

(Etnoumlje): Koliko ti je kao detetu bilo važno vreme provedeno u Bugarskoj? Kakvu si razliku osećala u poređenju sa svakodnevicom u Finskoj?

(Ana): „Meni je bilo najprirodnije da svakog leta odem u Plovdiv, kod babe i dede. Sećam se da su se nekim mojim školskim drugarima u Finskoj ta putovanja u Bugarsku činilo egzotičnim, a meni je, u stvari, to bilo sasvim normalno, kao i njima njihove posete babama i dedama u istom ili nekom obližnjem finskom gradu. Ja sam ponekad bila čak ljubomorna na drugove iz škole, jer su oni mogli svoje babe i dede da viđaju kad god požele, dok sam ja morala da čekam sledeći letnji raspust, pa da krenem na dug put da bih neko vreme provela tamo sa njima. U detinjstvu, tokom osamdesetih, jesam uviđala razlike između Finske i Bugarske. Primećivala sam da u prodavnicama nema uvek istih proizvoda, da se limunada razlikuje, kao i bombone i sve te stvari koje su deci važne. S druge strane, provodeći vreme u Bugarskoj sa svojim rođacima, živela sam taj lokalni život, pa i nisam razlike toliko dovodila u pitanje. Osećala sam se kao da tamo pripadam, a da mi je Finska u tom trenutku nekako udaljena. Kako sam odrastala, ravnoteža između zemalja i osećanja pripadnosti i nepripadnosti postajala je sve bolja. Ali, bilo je potrebno, ipak, da prođe puno vremena. Kod babe sam rado odlazila i kao adolescent, i kasnije, dok se nisam udala i stekla svoju decu. Baba mi je bila veoma važna osoba.ˮ

TRAGOM TUŽBALICE

Smrt babe po ocu je bila razlog potonjoj zainteresovanosti moje sagovornice za tradiciju naricaljki, tužbalica… Ana Dančev rado za sebe kaže da je i narikača:

(Ana): „Nikad nisam imala mogućnost da taj deo tradicije iskusim u stvarnosti. O tome sam čitala u finskim i bugarskim naučnim studijama, a i razgovarala o tradiciji naricanja sa istraživačima. U Zvučnom arhivu Bugarske akademije nauka preslušavala sam terenske snimke tužbalica, koje je zabeležio sada već pokojni folklorista Nikolaj Kaufman (Николай Янков Кауфман; 1925 – 2018).ˮ

„Baba mi je jednom rekla da je moj glas podseća na glas njene majke, moje prababe. Po babinom mišljenju, ja sam u svom glasu nosila istu emociju, isti karakter. Možda ima istine u tome, jer, dešavalo se da mi ljudi kažu da, dok pevam spore balade, u mom glasu ima nešto što ih lako rasplače.ˮ

„Uloga narikače u društvu jeste da bude emocionalni most između živih srodnika i mrtve osobe. Ta moja prababa je bila pevačica i narikača. Živela je u gradu Jetropolju, na Staroj planini. Nisam je upoznala, ali su mi o njoj pričali baba i otac, koji pamti da su kod nje, moje prababe, često dolazili ljudi tražeći joj da nariče nad grobom nekog pokojnika. Kada mi je baba umrla, osetila sam potrebu da svoju tugu nekako usmerim i da, takođe, produbim vezu sa sopstvenim bugarskim korenima. Odlučila sam da odem u Jetropolje da bih iskopala što više informacija o prababi, kao i o samoj tradiciji tuženja u tom gradu.ˮ

„Nakon što sam, sakupivši više znanja, pokušala sama da, iz daljine, iz Finske, tužim nad babom, spoznala sam da to jeste još jedno moje umeće, pa sam odlučila da tu praksu negujem i kao deo svoje umetničke ekspertize.ˮ

Sa omota albuma „Say Itˮ sastava DANTCHEV:DOMAIN

(Etnoumlje): Koliko je bugarska nacionalna zajednica u Finskoj otvorena prema tvom muzičkom izrazu? Kakav fidbek dobijaš od njih?

(Ana Dančev): „Po mom mišljenju, Bugari koji žive u Finskoj i nisu jedinstvena grupa. Osim toga, ne poznajem ih sve. Znam da u Finskoj postoje Bugari ili oni sa određenim procentom bugarskog porekla, koji vole moju muziku i način na koji interpretiram njihovu i svoju tradiciju. Ali, znam da ima i onih kojima se ne dopadaju moji aranžmani i koji očekuju da tradiciji pristupam na način na koji se to već radilo toliko puta do sada.ˮ

„Mišljenja sam da tradicija, kada putuje sa migrantima, baš kao što je to nekada činila sa mojim ocem, ne ostaje ista. Tradiciju oblikuje okruženje.ˮ

„Setimo se primera Iraca i Škota. Kada su se preselili u Ameriku, sa sobom su poneli svoju muziku. A ta je muzika nakon nekoliko generacija poprimila malo drugačiji oblik. Tradicija ne može da se skriva i muzejski čuva. Ona treba da živi sa ljudima. Ja sam duboko povezana sa svojom bugarskom tradicijom, još iz perioda kada sam uz nju rasla kod kuće, iako je ta moja rodna kuća bila u Finskoj (Ana je rođena 1976. u gradu Haapavesi; danas živi u Helsinkiju). Prvi me je bugarskim pesmama, pevanju, saglasjima i ritmovima učio moj otac. Tradiciju nisam učila iz knjiga, već u porodici i od rođaka. Uzimala sam i časove pevanja u Bugarskoj, kod majstora bugarske vokalne tehnike. No, ipak, moje najjače veze sa tradicijom potiču iz detinjstva.ˮ

DANTCHEV:DOMAIN (foto: Maarit Kytöharju)

MUZIKA U SLUŽBI PRIČE

Ana Dančev se, osim u ulozi vokaliste i kompozitora, na albumu Say It pojavljuje i kao „tapandžijaˮ. Zainteresovanost za ritmiku dovela ju je, najpre, do irskog bubnja – bodhrana, a potom do tapana, koji svira nekoliko godina. Razradila je sopstveni stil svirajući tapan kod kuće, mada je uzimala i časove kod bugarskih muzičara iz Stokholma i Kopenhagena. No, Ana nije neko ko samo uzima časove. Ona znanje, takođe, prenosi.

(Etnoumlje): Dobro je poznato da je bugarska muzika najpopularniji balkanski „žanrˮ u svetu, pored bleh orkestara iz Srbije, Makedonije, Rumunije… Koliko su Finci, načelno, zainteresovani za bugarsku muziku?

(Ana Dančev): „Istina je da je bugarska muzika, a naročito tradicija horskog aranžiranja, imala snažan uticaj na veliki broj muzičara u svetu, pa i na publiku izvan Bugarske, tokom šezdesetih, kada je i začeta ta linija tradicije. U samoj Finskoj, takođe, postoji puno muzičara čiji je umetnički rad u dobroj meri bio inspirisan bugarskom muzičkom tradicijom. Ja, ipak, mislim da na Balkanu i u samoj Bugarskoj ima još mnogo toga drugog da se istraži. Samo izvorno, arhaično bugarsko pevanje nosi mnogo više dubine nego horska tradicija koja je izvezena iz zemlje. U Finskoj postoje ljudi koji iz hobija vole da pevaju bugarske pesme. Takvi su i moji privatni učenici, koje podučavam izvođenju starih pesama, jednoglasnom i dvoglasnom, a ponekad napravim i jednostavne aranžmane. Takođe, imam i jednu desetočlanu vokalnu grupu. Osim toga, na univerzitetima u Finskoj držim radionice posvećene bugarskom pevanju.ˮ

Sa koncerta sastava DANTCHEV:DOMAIN u Helsinkiju, 2020 (foto: Maarit Kytöharju)

(Etnoumlje): Sve kompozicije na albumu Say It su tvoje, kao i stihovi i glavnina aranžmana. Ti, dakle, nisi ovde posegla ni za jednim tradicionalom sa željom da ga aranžiraš. Međutim, na koncertima sa prethodnim bendovima jesi izvodila obrade tradicionalnih pesama. Da li je ovako koncipirani album pokazatelj tvoje želje da se nadalje krećeš vodama autorstva ili je to, jednostavno, odraz mnoštva kompozitorskih i pesničkih ideja do sada akumuliranih?

(Ana): „Imala sam nekoliko različitih bendova. Sa prethodnim, Anna Dantchev Band-om, ja sam se prevashodno bavila obradama starih tradicionalnih bugarskih pesama. U duu sa međunarodno priznatim finskim pijanistom i kompozitorom Timoom Alakotilom, takođe se bavim starim bugarskim pesmama. U drugom jednom duu kombinujem moje bugarsko pevanje sa flamenko pevanjem kolege. Taj duo je baziran na improvizaciji i više je performans.ˮ

„DANTCHEV:DOMAIN je u ovom trenutku sastav kroz koji ispoljavam sopstveni muzički stil, a taj stil jeste kombinacija. Mada stil benda dolazi iz moje vizije, on je takođe rezultat svih muzičara u bendu, njihovih muzičkih predistorija i kompetencija.ˮ

„Niko od njih nema kontakt sa bugarskom muzikom kakav ja imam, ali su, kao muzičari, svakako izučili i nepravilnu metriku, kao i sistem modusa. Bend je uvek projekat saradnje. Da bi grupa funkcionisala, svaki član treba da ima svoje mesto i motivaciju za učestvovanje u radu. Ovakva ideologija je meni, kao vođi benda, jako važna. Iako sam ja kompozitor, svi muzičari svojim znanjem doprinose pesmama. Ako, na primer, predstavim svoju kompozitorsku ideju vezanu za deonicu trombona, ja saslušam mišljenje tromboniste u bendu, jer je on specijalista za taj instrument. Sada jesam skoncentrisana na sastav DANTCHEV:DOMAIN, ali nastavljam i da pevam stare bugarske pesme. Možda ću ih u nekom trenutku i snimiti. Videćemo…ˮ

(Etnoumlje): Utisak mi je da na albumu Say It, stereotipno gledano, vlada „finska atmosferaˮ, sa tom naročitom vrstom melanholije, koja u sebi nosi i osobine prolaznosti života, ali istovremeno i potrebe da se život živi bez odustajanja. Moglo bi se reći da je iz tih razloga i tango našao tako plodno tle u Finskoj. Na koji način je, po tebi, bugarski folklor doprineo ovakvom raspoloženju i konceptu albuma?

(Ana): „Otkrila si srž albuma. Da, može se reći da iza moje muzike stoji finska melanholija. Verovatno je i to deo moje prirode. Pesme na albumu su pod uticajem mog ličnog životnog iskustva, kao muzičara dve kulture, dva kulturna identiteta. Sa ovakvim dualizmom, kao sastavnim delom života, katkad su mi se dešavale disharmonije ličnosti. Finsko društvo je danas otvoreno. Govori se o višeslojnoj finskoj kulturi, koja više nije predstavljena samo kroz jedan identitet. Ali, nije uvek bilo tako… A ako na albumu ima melanholije, ona nije posledica samo finskog mentaliteta, već je tu reč i o činjenici da su moje autorske pesme istinski nadahnute stvarnošću koja jeste deo mog života.ˮ

„Na albumu, priča je na prvom mestu, a muzika služi potrebama priče. Album Say It je nalik dugoj životnoj putanji, koja vodi od rođenja i detinjstva, preko adolescentskih žurki, patnji i velikih životnih pitanja, zaokružujući se pesmom o umiranju i večnoj ljubavi.ˮ

„Za mene, kao kompozitora, sasvim je prirodno da se poigravam bugarskom melodikom, muzičkim frazama, ritmikom i harmonijom. Na albumu sam koristila neke elemente i osobine bugarske muzike da bih podvukla, ispratila priču. Koristim bordun, na primer, da bih stvorila osećnja korena i kontinuiteta. Pravoslavnim pojanjem se služim ne bih li kreirala atmosferu zavičaja. Divlje, nepravilne ritmove koristim da bih stvorila osećaj sreće, a disonantne harmonije da bih istakla nekakav nesklad u sadržaju priče. U dve pesme vrlo jasno kombinujem finske i bugarske identitete i/ili priče koje iza pesme stoje. Tako sam u Boy Oh Boy spojila dve vrste takta 9/8 – jedan karakterističan za daičovo horo iz Bugarske, dok drugi potiče iz finskog plesa polska. The Leaves je ljubavna pesma o mojoj babi i dedi iz Bugarske. Iskoristila sam tipičan finski valcer u molskom tonalitetu, ali i elemente makama hijaza.ˮ

(Etnoumlje): Jedna od veoma interesantnih, čak zabavnih pesama na albumu Say It je „What did the Mother Sayˮ. Deluje mi kao da si kroz stihove želela da se poigraš sistemom patrijarhata. Muzički gledano, ta pesma čak ima naglašenija bugarska obeležja.

(Ana Dančev): „Ti si prva osoba iz medija koja me je to pitala, a pesmu si čula na pravi način. Kompozitorova ideja ne mora uvek da dopre do publike, budući da slušalac ne mora pod obavezno da čuje istu stvar, istu priču, kao sam autor. Zato me raduje da si ti to osetila. Pesma je ironija. Mnoge arhaične pesme i stihovi opisuju nekadašnji život i shvatanja u patrijarhalnom društvu. Ne samo bugarske, nego i finske. Po meni su te stare pesme izazovne i zbog toga što opisuju društvo i vreme koje više ne postoji. Pesma What did the Mother Say nikako nije protest protiv bugarske tradicije, već donosi mišljenje i zapažanje o izazovima poruke starih pesama u našem, modernom dobu. Mi živimo u vremenu u kojem je rodna jednakost gotovo očigledna, u vremenu u kom žene nisu više samo dobre devojke, dobre ćerke, dobre žene, već imaju mogućnost da žive život po svom. Da imaju svoje ambicije i ciljeve. To znači i da jedna devojka više ne mora da se rano probudi da bi otišla da nabere travke, te da bi mogla da gata o dolasku budućeg supruga. Ja sam svesna da živim u modernom, demokratskom društvu, u kom imam slobodu da govorim o ovim temama. Znam da još uvek ima krajeva na planeti gde devojke i žene žive po pravilima patrijarhata. Kao muzičar, trudim se da kroz svoj rad širim ideju o jednakosti i slobodi. Osim toga, učestvujem u Finskoj u društveno orijentisanim debatama na temu pravde i jednakosti. Na finskoj muzičkoj sceni sam aktivna i radeći za organizacije kakva je Sindikat muzičara, kroz koju pokušavamo da se izborimo da finski muzičari budu jednako vredan deo društva, te da, na primer, budu pošteno plaćani za svoje nastupe… ˮ