RUBRIKA: Uši pišu

Süperstar Orkestar : Hope

Hajde Records, 2020

Balkan Brass poruke o nadi, radosti i sreći

Autor: Marija Vitas

Švedski sastav Süperstar Orkestar, kao i druge evropske i svetske balkanolike grupe, kreće se po osetljivom polju, na kome Balkanci katkad ispoljavaju gordost i egocentrizam.

Nekad je u pitanju sklonost ka kuđenju, te sumnjičavost prema onom ko zalazi u „tuđ” teren, u „naše” dvorište, onom „drugom”, onom „hladnom Zapadnjaku” koji nema „našu slovensku dušu” i koji ne može da zvuči sočno, puteno i setno kao Boban Marković ili Ferus Mustafov. Na drugom polu je, pak, kočoperni ponos i površno oduševljenje prizorom, podstaknuto time što su, eto, i stranci prepoznali vrednost „naše” muzike, „najbolje na svetu”. Dok neprirodno brzo i olako kličemo stranom predstavniku pravca kakav je, recimo, Balkan brass – zapravo se dičimo i divimo sami sebi.

U oba slučaja je reč o pogrešno usmerenom poimanju stvari.

Süperstar Orkestar u centru Beograda, 2015 (foto: Gunnel Johansson)

Promenom kôda razmišljanja prestajemo da strane umetnike, u ovom slučaju Süperstar Orkestar, doživljavamo kao mečku Božanu. Nisu oni puka atrakcija. Oni su bend koji ima svoju ideju i svoj zvuk. Pored toga, ovi Šveđani su mnogo učinili na planu promocije Srbije, Makedonije, Balkana, na svom dugom putu rasta i razvoja, koji traje još od 1997. godine, kada su osnovani u Stokholmu. Već samom svirkom šire popularnost balkanske muzike među Šveđanima. Osim toga, dovodili su sa Balkana pojedine muzičare i orkestre u Švedsku da tamo nastupe. Konačno, Švedska nacionalna televizija je 2016. napravila projekat Svenskarna i Guca (Šveđani u Guči), mini-serijal o Süperstar Orkestru i njihovom učešću na Saboru u Guči 2015.

Na svom dugom i uzbudljivom putu, Süperstar  Orkestar je stigao do petog albuma, simbolično nazvanog Hope. U toku pandemije korona virusa, kada muzičari vape za poslom, svirkama i zaradom, hope ili nada je prva i poslednja aktivnost duha, koju čovek treba u sebi da prepozna i da je neguje. Već sama činjenica da se neka grupa u ovo šugavo vreme bori protiv potencijalne apatije i potrudi da snimi, producira i objavi materijal (makar i neki odranije pripremljen), dovoljno je za pohvalu. Time svakako skreću neophodnu pažnju na sebe, ali, pre svega, raduju slušateljstvo, jer, kao što znamo, muzičarima se baš i ne smeše prilike za koncertnu promociju novih albuma u doba korone (turneje da ne pominjem), a samim tim ni za sticanje prihvatljive materijalne dobiti na osnovu svežeg izdanja, a koje po završetku pandemije neće više biti ni tako friško.

Süperstar Orkestar u Guči, 2009 (foto: Camilla Lindblad)

Hope počinje jasnom porukom o nadi, radosti i sreći, numerom „Parti Veceras”. Energični, fanfarni start i dalji tok pun života bude i žal za pravim, dobrim žurkama, u kojima masa ljudi orijentalno uvija telima i mrda kukovima. Ipak, u ovo doba zabrane većih okupljanja, „Parti Veceras” zasigurno pokreće optimizam u pojedincu, dok se isti kreće u svom stanu i obavlja kućne i druge poslove.

„Parti Veceras” i Hope otkrivaju do kog su se stepena članovi Süperstar Orkestra zbližili sa Balkanom. Muzika je puna prepoznatljivih, catchy metiva, smeštenih, poređanih i razrađenih unutar parnih, kvadratnih metričkih celina, te muzičkih rečenica i perioda. Motivika je od numere do numere zasnovana na tradicionalnijem ili savremenijem balkanskom jeziku, po čemu Süperstar Orkestar ne odudara od bleh (pre svega romskih) sastava u Srbiji ili Makedoniji.

Süperstar Orkestar u restoranu na brdu u Guči, 2009 (foto: Camilla Lindblad)

A tu je i ritmika, sklonost balkansko-trubačkoj rumbi, te aranžmanska rešenja… U njima se kao područje većeg uticaja naslućuje Makedonija, pre svega zbog značajnog prisustva saksofona u celokupnom zvuku (pa i klarineta/Jens Edenhed). Zapravo, činjenicom da je saksofon na albumu Hope (Lars Ydgren/alt saksofon i flauta; Jonas Jersild/producent i gostujući muzičar na/alt i bariton saksofonu u „Funky Cocek”) dominantan u ulozi melodijskog instrumenta i oruđa za povremene solo improvizacije, Süperstar Orkestar je otišao i dalje u odnosu na saksofonski element u tradiciji makedonskih „trubača”.

Slično se odnosi i na druge, mahom životvorne numere na nadotvornom albumu, bilo da je reč o onim brzim, silnim („Bodzan Cocek”, „Opa Helena”, „Funky Cocek”), zatim opuštenije pokretljivim i vrcavim („Tagebus”, „Somebody That I Used to Know”, „Hakanavistja”, „Cocek a la F”) ili melanholičnim, napetim, lagano pomerajućim („Hope”, „Dojdi do mene”, „Zajdi Zajdi”).

Abum isijava „balkanskim iskustvom” članova benda, na čelu sa tenoristom Hokanom Sevestadom (Håkan Säfvestad; drugi tenorista je Anton Grandert), čije rastuće autorsko nadahnuće vuče sa sobom i postepeno narastanje broja originalnih kompozicija u diskografiji benda u odnosu na obrade tradicionala. To je kulminiralo na najnovijem izdanju, gde se Hokanov potpis javlja čak kod osam od jedanaest numera, uz autorski „Funky Cocek” Jonasa Jersilda i dve obrade – Gotjeov hit „Somebody That I Used to Know” i južnoslovenski evergrin „Zajdi Zajdi”, nastao u glavi Aleksandra Sarievskog.

Očigledno je da je ovde reč o kvalitetnim muzičarima, pravim posvećenicima, ali i o ljudima koji žele da uče i osete „izvor”. Članovi Süperstar Orkestra su nekoliko puta putovali na Balkan, u Srbiju, Makedoniju…

Tri puta su nastupili na Saboru u Guči. Jednom su proveli nedelju dana u Surdulici i okolini, gde su se upoznali i svirali sa lokalnim orkestrima. Imali su nastupe i u Vladičinom Hanu, Vranjskoj Banji, na Vlasinskom jezeru, u Beogradu, Skoplju, u čuvenom romskom naselju Šutka, Ohridu, Bitolju… Upoznali su se i sa Ferusom Mustafovim, učili od njega. Numera „Cocek a la F” je upravo njemu posvećena.

– „Grupe sa Balkana su nas od samog početka jako inspirisale. Glavni muzički uticaji su dolazili sa snimaka, kojih je u to vreme bilo vrlo malo u Švedskoj” – rekao mi je helikonista Joran Kristensen (Göran Christensen) u intervjuu za emisiju Od zlata jabuka, 2018. godine – „To je bio, naravno, period pre prodora interneta, tako da je svo naše znanje o balkanskoj bleh muzici bilo zasnovano na šačici snimaka, kaseta i egzotičnim filmovima Emira Kusturice.”

Süperstar Orkestar, izuzimajući doba korone, redovno nastupa u Švedskoj. Sviraju u školama, klubovima, na festivalima, korporativnim događajima, rade sa plesačima iz folklornih društava. Vole da osluškuju potrebe i Šveđana i dijaspore, naročito Srba, koji ih tamo rado angažuju za svoje rođendane, svadbe… Stoga i imaju na repertoaru puno melodija iz Srbije, pa tako i „opštih mesta” („Moravac”, „Đurđevdan”, „Đelem, đelem”, „Otpisani” itd).

I dok su ovi „folk standardi” i „balkanski klasici” bili obeležje prethodnih albuma grupe, na Hope-u se to svelo samo na „Zajdi Zajdi”, koja neočekivano nežno i setno zaokružuje ovaj ciklus o nadi. U ovoj, jednoj od najkraćih numera na disku, a koja pleni i jednostavnošću forme, istaknut je, pak, zvuk trube. I tu i na još nekim nežnijim mestima, kao u „Hope” ili „Dojdi do mene”, truba (Magnus Hedenborg, David Bryntesson) pokazuje sposobnost da direktnije i efikasnije od saksofona, ubada strelu u srce i dušu. Stoga i jeste truba pažljivo dozirana na ovom albumu, da ne bi opstruisala atmosferu nadanja, te da bi je samo epizodno obogaćivala zamišljenošću nad životom ili prepuštanjem gorko-slatkim emotivnim treperenjima.

Süperstar Orkestar u Švedskoj, na brodu na kom živi njihov bubnjar Erik Nilsson, 2020 (foto: Mattias Barsk)

Album Hope ima lepo upakovan zvuk, nešto moderniji u odnosu na pre, i sa uposlenijim, razmahanijim bubnjarom (Erik Nilsson), okupiranim većom opremom. Orkestar je skladan, uigran i pažljiv. To je i jedan od aduta albuma, na kom se ne preteruje sa i u solima niti sa žanrovskim „špikovanjima” putem latino, džez, pop sastojaka.

Uopšteno, na albumu nema preterivanja, nema nabusitosti. Čak je dinamički sveden, krećući se pretežno u prostoru između mezzo-forte-a  i forte-a.

Na sredini puta između energične „Parti Veceras” i žalno-zamišljene „Zajdi Zajdi”, nalazi se naslovna numera… „Hope” je pomalo napeta i nestrpljiva verzija nade. Rađa se iz sveta obavijenog problemima, progovara iz teskobe, koje pokušava da se oslobodi. Truba nostalgično zapomaže, ali se i buni. Lepa stvar, sa stavom. Uz nju se ne pleše i ne njiše. Uz nju se razmišlja o preduzimanju novih koraka. Da sam se ja pitala, „Hope” bi bila savršen izbor za kraj Nade i za njeno poentiranje.

Jasno je koliko je ovo daleko od mečke Božane. Süperstar Orkestar je ozbiljna muzička priča usmerena na zabavu i veselje. A Hope nosi želju da se i taj aspekt života vrati. Jer, kako mi je Joran onda rekao: „Lepo je videti srećne ljude”.