Rubrika: Bez paradajza, molim!

Kao domine

Magazin „Etnoumlje” je prvi put posetio Kragujevac i festival „Estam”, čije je drugo izdanje održano u Knjaževsko-srpskom teatru, 13. i 14. decembra 2019. Propustili smo prvi dan, koji su obeležili sastavi Syrinx (Srbija) i Fatima Spar Quintet (Austrija). Donosimo utiske sa druge večeri, kada smo slušali Elina Duni Trio (Albanija/Velika Britanija) i Boris Kovač New Ritual Quartet (Srbija).

Autor: Marija Vitas

Boris Kovač i New Ritual Quartet na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Ponekad romantičarski zamišljam živu, dinamičnu muzičku scenu. Sreću se i mišljenja razmenjuju novinari, kritičari, organizatori, publika. Jedni rade koncert ili festival, drugi pomažu, treći popunjavaju redove sedišta, četvrti pišu o muzici, peti pišu o ovima što pišu, šesti…

Pozdravio me je „Džuboks”, znam. Taj legendarni odraz i podstrekač jugoslovenske rok scene šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Kada sam, pre desetak godina, u Narodnoj biblioteci Srbije trošila oči na hrpu brojeva „Džuboksa”, pomišljala sam kako je tada moralo biti jako uzbudljivo i kako je scena bila scena u punom smislu.

Ovaj vikend me je podsetio na to vreme. Prvo smo se odvezli do Negotina, gde je Udruženje „Gergina” slavilo deset godina lepo vođenog entuzijazma. Muzika, govorancija, druženje sa Vlasima, vrhunska lokalna vina, razgovori o tradiciji…

Sledeće večeri se nismo odmah vratili u Beograd, već smo skoknuli do Kragujevca, na drugi dan drugog world music festivala „Estam”. Čim smo kročili u Knjaževsko-srpski teatar, otpočelo je ćaskanje, priče o muzici, mogućnostima, okolnostima… Zatekli smo tu i Mališu iz Beograda, koji je direktno upleten u realizaciju kragujevačkog „Estama”. A kad smo ušli u salu, zanemeli smo pred niskim prosekom godina posetilaca. To je ono o čemu maštam, špartajući i po world music festivalima van Srbije – osvežena, podmlađena publika koja prati world music. „Estam” je u tome uspeo.

Elina Duni na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Nežnost i vedrina

Istina je i to da bi vremešnijim posmatračima prvog koncerta više značio pomen imena Nedžmije Pagaruša, koje je albanska umetnica Elina Duni sa posebnim akcentom izgovorila najavljujući jednu od pesama. Publika, međutim, nije pokazala povezanost sa likom i delom „dive narodne muzike sa Kosova”, čije su se singlice pre oko pola veka vrtele po jugoslovenskim domovima. Nikakav problem. Bačen je crv radoznalima da kasnije guglaju, a Elina Duni je lako uvukla prisutne u još jednu od svojih eteričnih vokalnih kretnji.

Elinu sam prethodni put slušala u Beogradu, 2015, na „Danima švajcarske muzike”. Umesto tadašnjeg kvarteta, sada su joj bili priključeni Rob Laft (Luft; džez gitara) iz Londona i Gent Ruši (Rushi; harmonika) iz Tirane. Elina je i ovde bila profinjena, glatko nižući pesme mahom iz Albanije i sa Kosova, sa ponekom italijanskom i francuskom, kao i primerom autorskog rada koji, pak, otkriva da njena prava priroda nije etno, nego pop-džez.

Elina Duni Trio na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Sva je u mekim tonovima, u koje se savršeno utapa prvo od dva r u albanskoj abecedi. Nežna je i dinamički svedena, ali njen glas širi vedrinu. Kao mehurovi od sapunice, koje dahom raspršimo oko sebe. Osetimo radost i mir, posmatrajući razdraganu decu kako za njima jure.

U taj divni, mehurasti svet Elininog glasa, dvojica muzičara su se trudila da pažljivo utkaju sebe. Gitarista Laft je uranjao gotovo u svaki ton koji bi odsvirao, praveći lepe prelive, talase, reljefe…

Kada su njegovi vazdušasti pokreti zvuka prerastali u oštrije i brže pasaže, tu mi je, onda, nedostajao puls. Bolji oslonac Elininom toku. Diskretni kontrabas, koji bi Elininom glasu pružio ono što joj treba – akcentovani dah da rasprši njene „mehuriće”.

Rob Laft na koncertu Trija Eline Duni, na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Slično gitaristi, i harmonikaš Ruši mi je bio odličan onda kada je kreativno, suptilno lupkao po telu instrumenta ili bojio zvuk gustim sazvučjima. Ponekad se i sam davao u kratke solaže, na balkanskom „jeziku”, čak sa malo pomešane arome mizete i tanga, u stilu Rišara Galijana. Tu sam, samo, osećala prazan hod.

Jasno je šta trio želi. Mada, više je ovde reč o duu Eline i Roba, sa Gentom kao „featuring” umetnikom, što je i bilo primetno te večeri. Elina je na sceni intenzivno muzički komunicirala sa gitaristom, dok je harmonikaš češće delovao kao da mu uloga još uvek nije dovoljno rasvetljena. Ipak, novi projekat Eline Duni ima svoju „priču” i atmosferu. Čini mi se, jedino, da je „kilometraža” u pitanju. Trojka je pokazala u kom se pravcu kreće i šta možemo da očekujemo za npr. godinu dana, nakon puno neophodnih njihovih zajedničkih svirki i profilisanja ideja.

Elina Duni Trio na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

A na drugoj polovini domine – vatra

Ugodni ambijent Knjaževsko-srpskog teatra otkriva puno detalja, pa tako i kutiju domina. Ređanje domina u pauzi između dva koncerta ispostaviće se kao zanimljiv pandan ravnoteži dva muzička nastupa u istoj večeri. Veza između dve pločice gradi se na jednostavan način, da bi, lako i prirodno, povela igru dalje, otvarajući drugačije mogućnosti. Koncert Borisa Kovača i njegovog New Ritual Kvarteta se perfektno „naslonio” na Trio Eline Duni, za šta festivalski tim zaslužuje još jednu, veliku pohvalu.

Boris Kovač na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Oba sastava, kao i dvoje njihovih predvodnika, teže melodičnosti i toploj emotivnosti. Ključna razlika je u karakteru, i to je ta neophodna promena koju iste večeri pravi drugi koncert u odnosu na prvi, čineći da nakon svega ponesete sa sobom osećanje celovitosti, sklada, a ne zbrke u glavi. Lirična Elina i ekspresivni Boris. Večernje igranje balončićima od sapunice zamenjuje noćno ritualno preskakanje vatre.

Sa Borisovim timom ćemo stići i do „Ponoći”, poslednje numere četvorostavačnog ciklusa „Times of Day”. Jedne od kompozicija Borisa Kovača kroz koje on ispoljava svoju neprolaznu obuzetost prolaznošću. Smenjujući dve varijante saksofona i melodion, bio je, kao i uvek, predan trenutku, zavodljiv u svojim melodijskim vijuganjima i povremenim zvučnim erupcijama.

Boris Kovač na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Kvartet je potpuno uobličen. Oni su kompaktni, kao funkcionalna porodica. Čak i kada je otac Boris zbunjeno pogledao sina Lava za bubnjevima, koji je, ponet strašću trenutka, jednom svoju svirku toliko razbarušio dovevši u pitanje i ritam i tempo – i to je emitovalo prisnost, a ne napetost i frku.

Osnovni sastojci recepta za hemiju ovog kvarteta na sceni jesu dugo poznanstvo, srasla saradnja i, naravno, odlične zanatske veštine. Kontrabasista Siniša Mazalica je kombinacijom stabilnosti i spontanosti na dobar način upravljao „vatrom”, dok je klavir pod rukama Slobodanke Stević, kao i uvek, racionalno uokviravao sveukupni zvuk i energiju.

Ne znam više koliko sam puta uživo slušala Kovača, u raznim projektima, pa i sa New Ritual Kvartetom, ali, izgleda da nikada neću postati rezistentna na borisovsko proživljavanje strasti, smrti, prolaznosti, trenutka, apokalipse… On na svakom koncertu izgori do kraja. A ako nekome čin ritualnog pročišćenja ili, čak, umiranja, nije bio očit tokom „Intro into the Land”, numera iz filma Beli, beli svet i drugih Borisovih kompozicija izvedenih na „Estamu”, tu je bilo i plastično zaokruženje koncerta Borisovim hitom iz 2001 – „Tango Apocalypso” (očekujem da će da se naroguši na reč hit). Do kraja. Sve ili ništa. Konačno sagorevanje.

Boris Kovač i New Ritual Quartet na 2. festivalu ”Estam”, Kragujevac, 2019 (ifoto: Marko Dašić)

Ponoć je prošla. U kolima ka Beogradu sam razmišljala, opet sanjalački, o tome kako je porast broja world music festivala u Srbiji u poslednje vreme naznaka novog, lepšeg doba. U kom ćemo se zbog istih muzičkih sklonosti više i češće okupljati, sretati, razgovarati i zdravo raspravljati. U kom će ovde, u Srbiji, biti puno onih koji muziciraju, ali i onih koji slušaju world music. Onih koji pišu i onih koji čitaju. Onih koji organizuju događaje i onih koji organizaciju finansijski podržavaju. Iz Kragujevca sam ponela optimizam. Odlična poseta, puno mladih u publici, prijatna i živa atmosfera, ljubazni domaćini, kvalitetna muzička ponuda. I svi su bili nasmejani.