RUBRIKA: Uši pišu

Pjevačka družina Svetlane Spajić : Igrali se konji vrani

Multimedia Music, 2019

Tradicija i / ili umetnost?

Autor: Mirjana Raić Tepić

Naslovnica albuma „Igrali se konji vrani” (dizajn: Marija Lončar)

Igrali se konji vrani je naziv za drugi (samostalni) album Pjevačke družine Svetlane Spajić. Sa namerom ovde izuzimam albume snimljene sa Olgom Krasojević i Smiljom Kotur, „seoskim” pevačicama sa kojima je grupa objavila (još) dva kompakt diska.

Novi studijski snimci, kako se najavljivalo, predstavljaju „svojevrsnu krunu” desetogodišnjeg rada vokalnog sastava koji predvodi Svetlana Spajić. I to je po mnogo čemu istina.

Svako ko prati muzičku scenu u Srbiji, čuo je za rad Svetlane Spajić. Nedavno izdati album sadrži 19 numera, rekla bih, pažljivo i namenski odabranih za ovu priliku. Nekome ko je malo upućeniji u ovaj muzički žanr, već je po samom odabiru pesama jasno o čemu se radi i kakav je album pred njim. Sami nazivi upućuju na geografsko poreklo pesme („Tri romanijske pjesme”, „Na Ozrenu crkva od kamena”, „Saraj polje, ko te sada ore”…) ili se ono prepoznaje po specifičnom dijalektološkom okviru („Ran’, đevojko, na vodu”, „Falila se materina fajla”). U muzičkom kreiranju, pored Svetlane Spajić, koja se ističe kao lider Družine, učestvovale su Jovana Lukić, Suzana Đorđević, Marija Meršnik i Ana Mratinković.

Pjevačka družina Svetlane Spajić na festivalu „Todo Mundo”, Kolarac, 2019 (foto: el gvojos)

Činjenica da je album Igrali se konji vrani višestruko važan za rad grupe vodi nas u dva pravca koji se, neminovno, međusobno prepliću. Prvi bi bio politika rada ovog vokalnog sastava. Tokom svoje dugogodišnje karijere Svetlana Spajić je usvajala određene principe rada škole nacionalne etnomuzikologije u Srbiji, i to prvenstveno u vidu terenskog rada sa direktnim učestvovanjem. Često se ističe da Svetlana Spajić sa svojom grupom predstavlja direktnu vezu sa (nekadašnjom) tradicijom, kao i to da je Svetlana, zapravo, svojevrsni ambasador i „čuvar” te iste tradicije, najviše zbog jasno nacionalno definisanog repertoara grupe, ali i samog terenskog rada, kao i saradnje Družine sa seoskim muzičarima.

Međutim, Pjevačka družina Svetlane Spajić kroz saradnju sa seoskim muzičarima instrumentalizuje novu muzičku tradiciju, sa svrhom koja nije imanentna tradiciji. Jer, tradicionalna muzika, zapravo, nije stvarana za scenu nego za različite kontekste života.

Pročitajte osvrt na beogradski nastup Pjevačke družine Svetlane Spajić, koji se odigrao 29. septembra 2019. u Kolarčevoj zadužbini, u okviru festivala „Todo Mundo”.

U tom smislu je, dalje, interesantno primetiti i izvesne (metodološke) raznolikosti pri odabiru izvora odakle su preuzeti određeni primeri. Pored načina na koji se pesma opisuje (geografsko poreklo i žanrovska odrednica), kao i imena pevača koji su pesmu nekada izvodili, uz numere u knjižici stoji i „poreklo” snimka. Nailazimo, tako, na primere terenskog materijala Svetlane Spajić ili etnomuzikologa Vlade Miloševića, ali i na link ka YouTube stranici („Saraj polje, ko te sada ore”), kao i na direktno Svetlanino učestvovanje u kreiranju pesme („Kada cure polaze na prelo”).

Pjevačka družina Svetlane Spajić na festivalu „Todo Mundo”, Kolarac, 2019 (foto: el gvojos)

Postavlja se, prirodno, pitanje da li ovaj album (kao, uostalom i prethodni) pretenduje da se posmatra kao svojevrsna muzička etnografija, kojom Pjevačka družina Svetlane Spajić želi da informiše, afirmiše i podučava određenu publiku, ili je u pitanju umetničko delo? Da li je ovaj album kôd u sistemu „zamišljene” tradicije koju nam predstavlja Družina, na čelu sa Svetlanom Spajić?

Drugi pravac sagledavanja albuma Igrali se konji vrani bio bi muzička evolucija grupe, kao i sama muzička analiza izdanja. Ova „pjevačka družina” je uspela da izgradi vrlo prepoznatljiv način izvođenja tradicionalnih pesama, koji se ogleda, prvenstveno, kroz impozantan glas Svetlane Spajić. Njen pristup pesmama, kao i tehnika pevanja je, svakako, nešto što su usvojile i ostale četiri pevačice i, čini se da je novi album sve to iskristalisao.

Neestetizacija i radikalniji muzički pristup, koji se ogleda kroz sveden, jednobojan i linearan (vokalni) muzički izraz je nešto što ide u prilog ranije pomenutoj politici rada. Odabir pesama se u velikoj meri svodi na pesme „starije” vokalne tradicije, odnosno sekundne polifonije, uz neizbežne pesme „na bas”, koje su delimično protkale, ali i osvežile ceo album.

Pjevačka družina Svetlane Spajić na festivalu „Todo Mundo”, Kolarac, 2019 (foto: el gvojos)

Na albumu se, kako Družina ističe, nalaze „malo poznate srpske pesme”, većinom iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, zapadne i centralne Srbije. Pesme su, svakako, birane  prema ličnim afinitetima članica Družine, i to je ono što u najvećoj meri ovaj album definiše.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da čovek sam upisuje određeno značenje muzici koju izvodi i stvara, onda sa sigurnošću možemo da kažemo da neka naročita analiza nije ni potrebna. Svojim izvođenjem, Pjevačka družina Svetlane Spajić dala je jedinstvenu analizu muzike koju izvodi.

Ostaju, ipak, otvorena neka pitanja. Spretno obigravajući i koketirajući u prostoru između tradicije kao umetnosti i tradicije kao kulturnog nasleđa, Pjevačka družina Svetlane Spajić nudi nam muzičku interpretaciju koja, vrlo često, ne traži kritiku već razumevanje. Razumevanje, ali i promišljanje tradicije. Šta je tradicija i ko uopšte bira šta će biti tradicija? Smemo li da kritikujemo tradiciju i u kojoj meri? Ili smemo li i treba li da kritikujemo – umetnost?