Magazin Etnoumlje / Rubrika: Iz nacionalnog registra

Dan posvećen „pevanju na struju”

U organizaciji Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu, 27. novembra 2021. održana je radionica Pevanje iz vika, koju je, naizgled sa lakoćom, vodila uticajna interpretatorka tradicionalne muzike, Svetlana Spajić. Pomenuti Centar, pored mnogih drugih aktivnosti, pažnju posvećuje i prezentaciji elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, te je ovom prilikom prikazana vrednost tzv. pevanja iz vika, jednog od elemenata u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, upisanog pod rednim brojem 14.

Autor: Violeta Radić

Svetlana Spajić vodi radionicu iz vika, u organizaciji Centra za NKN (izvor: fotodokumentacija Centra za NKN pri Etnografskom muzeju u Beogradu)

U ulozi vodiča radionice, Svetlana Spajić je ukazala na to da se pevanje iz vika oslikava u društvu i kao „pevanje na struju”, upravo zbog težnje pevača, nosilaca ove tradicije, da pesma kao takva konstantno traje i na taj način daleko nosi svoju poruku, svoj „glas”. Saznali smo i da bi se prekidanje pesme iz vika, usled manjka vazduha, pevačke kondicije ili nekih drugih uticaja, smatralo sramotnim. Tako je jedan od bitnih faktora izvođenja i sama izdržljivost pevača, ali i dobra međusobna komunikacija između osobe koja vodi pesmu i onoga koji prati.

Radionica se sastojala iz dva dela, odvojena jednočasovnom pauzom. U prvom delu akcenat je bio na upoznavanju sa ovim stilom pevačkog izraza, sa njegovim poreklom, zatim sa literaturom koja nosi obeležja ove teme, uz osvrt na to da je pevanje iz vika u 21. veku doživelo novi zamah i sa novom svešću ponovo postalo aktuelno. Upoznali smo se i sa formom pesama iz vika, koja je veoma bitna za samo izvođenje, a sa čime je direktno povezan i tekst pesme.

Izvorište ovog pevačkog stila je oblast Stari Vlah, odnosno oblast Tromeđa, a za Svetlanu Spajić pevanje iz vika predstavlja zaseban i gotovo nezavistan jezik, uz pomoć kojeg se sporazumeju ljudi koji ga koriste. Takođe, Svetlana ukazuje na to da onima, koji nisu „tradiciju posisali sa majčinim mlekom” i na taj način se upoznali sa stilom pevanja iz vika, može biti izazovno da ovakav zvuk i muzičko razmišljanje prihvate i razumeju.

Adekvatno pevanje iz vika podrazumeva da se dva glasa uspešno rastanu i sastanu u toku pevanja. Rastavljanje se odnosi na trenutke kada jedan glas, koji prati, čvrsto „stoji” na svom tonu, dok glas koji je započeo pesmu poigrava oko njega, stvarajući disonantne intervale poput sekunde. Sastajanje glasova na jednom zajedničkom tonu, zapravo, može da se posmatra kao svojevrstan pevački „odmor” jer, kako i Svetlana kaže, ljudi teže da se sinhronizuju, te do toga dolaze prirodno i instinktivno.

Svetlana Spajić sa čuvenom pevačicom iz vika Tomkom Paunović iz sela Negbina, festival Retnik, 2015 (foto: Predrag Todorović)

Među polaznicima pevačke radionice našli su se i mladi, koji nisu imali prethodno znanje o ovom stilu izvođenja tradicionalnih pesama, te sam u razgovoru sa njima shvatila da je slušanje pesama iz vika, a i izvođenje, pravi izazov. Ovo je prepoznala i Svetlana Spajić, te je one, koji su bili pomalo uplašeni ili nesigurni, savetovala da je za početak „parodiraju”, odnosno, pokušaju da oponašaju nju i njeno izvođenje.

U praktičnom delu radionice upoznali smo se sa muzičkim primerom „Blago tebi, golube na grani”, čije smo izvođenje čuli u obliku terenskog snimka, a, takođe, i u Svetlaninoj interpretaciji. Analizom elemenata pesme, kao što su tekst, melodija, ritam, ostvarili smo bolje razumevanje pevačkog stila.

Pored zvučnih primera terenskih snimaka i  pevačkih grupa koje izvode pesme iz vika, u ovom stilu izvođenja mogli su da se oprobaju svi prisutni koji su to, naravno, želeli, uz podršku autora radionice. Na taj način, i oni koji su uspeli da savladaju svoju tremu i zapevaju sa Svetlanom, a i oni koji su pomno slušali sa svojih mesta, zasigurno su sa sobom odneli vrtlog emocija.

Za kraj susreta, Svetlana Spajić predstavila je svoj način zapisivanja znakova na tekstu melodije, odnosno, svoje „metode”, uz pomoć koje ona lakše spoznaje kretanje glasova u pesmama, a da se pritom ne služi poznavanjem notnog zapisivanja i čitanja nota. Time nam je ukazala da muzičko obrazovanje i muzička pismenost nije uvek preduslov da bi se muzika uspešno izvodila, i na taj način je dodatno motivisala i podržala sve one koji su pratili radionicu da slobodno i sigurnim korakom zakorače na put upoznavanja tradicije i tradicionalnog pevanja, bez obzira na sopstvena prethodna znanja i iskustva.

U razgovoru sa domaćinima radionice, Danijelom Filipović i Natašom Mladenović Ribić, saznajemo da ovakav susret predstavlja deo ostvarenja ideje o upoznavanju ljudi, kroz predavanja i radionice, sa živom tradicijom i kulturom, što i jeste fokus interesovanja Centra za nematerijalno kulturno nasleđe. A u vezi sa mojim ličnim doživljajem ove pevačke radionice i muzičkog jezika kakvo je pevanje iz vika, složila bih se sa rečenicom Svetlane Spajić: „Sve što je lepo, neka dugo traje”.

. . .