Magazin Etnoumlje / Rubrika: Izvrnuta torta

Jedna za gazda Miladina

U rubrici „Izvrnuta tortaˮ donosimo peti tekst serijala o romansiranim sećanjima terenskog gitariste. Acart nas ovoga puta zadržava u okvirima Beograda… U redu, i Zemuna. Kirija, kafa, svirke itd, to su neki od lajtmotiva. Naredni tekst u okviru ovog ciklusa biće objavljen 1. januara 2022. godine.

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

Nailazio je prvi u mesecu. Kirija za stan mi je ponovo kao oreol visila nad glavom. A svirke na dijeti. Gazda Miladinu (stanodavac se uvek pravilno zove Miladin) bi se svakog prvog neodoljivo pripila kafa. U svom stanu. U kome živi neki lik što nešto svira (uvek bi zaboravljao da l’ sam orguljaš ili sviram dvojnice). Ta kafa tog prvog bi morala da se događa u devet ujutro. Obavezno posle moje celonoćne svirke. Da dođe gosn da mi osiromaši novčanik. I uveri se da li i ovog meseca #hvalabogunismo obili pločice iz klonžeta. Ili skinuli nove PVC prozore. A ovi su gadni, kao narodna kola na usnoj harmonici.

Članak „Svi moravski tamburašiˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Kako bilo, ovaj prvi u mesecu mi je kao zombi disao za vratom. Lovu za kiriju sam imao u tragovima. Ni blizu da se skrpim. Zato me je obradovavavavala obogaćena tezgomuzikološka ponuda za produženi vikend. U to vreme moje psihofizičko biće još nije upoznalo reč odmor. Bio sam verovanja da produženi vikend znači kad furaš tezge svaki dan od četvrtka do utorka. Videćemo da to i nije tako superkul ponuda…

Misija: Kirija. Dan 1.

Dakle, četvrtkom smo prašili neku tavernu na Zemunskom keju. Sedeli u mraku iza bačvi u dibidus praznom lokalu. A svirali božanski divno. Naš akustik trio je nosio ime pevačice i najviše smo se ložili na fank i soul. Za uvode bih izvodio Kleptonove tripove Roberta Džonsona. Na pola svirke bismo se setli Vondera i Čake Kan. Za kraj bi išla Erika Badu. Ređe bismo, samo kad uđu gosti, uz primetan autosmor cepali domaćice. Ali i to kroz bosa novu. Da ih lakše svarimo. U to vreme smo se ložili na osvajanje slobode u muzici. I da sviramo svaku svirku drugačije. Pošto sam jedini bio na harmonsko-melodijskom instrumentu, privatizovao bih akorde, kasapio i menjao vojsinge kao stečajni upravnik obamrlo državno preduzeće. Svakako, rađali bismo magične note i puštali ih niz liticu večnosti.

Naša jedinica se sastojala od pevačice, perkusioniste i, dozvoli, mene. Ona je odrasla u poznatoj muzičarskoj porodici. I volela dobru svirku više od svih para koje su nam svima trebale. Imala bi visoke kriterijume za kolege instrumentaliste pa su mnogi vremenom poispadali iz priče. Koja je čekala mene. On je bio multitalentovani dasa po čijoj bi se tačnosti mogli baždariti najnemačkiji metronomi. Svirao je masno kao crnac. Crnac iz novobeogradskog naselja Blokovo.

Voleli smo se i iskreno prijateljovali. Muzika nas je tananim nitima prišila. Brzo smo počeli da se u aranžmanima kapiramo bez namigivanja i gestikulacije. Bez reči i pogleda. Uvek bi bivala samo – muzika. I mnogo zajebancije. Na bini i oko nje.

Članak „Mrzim bas-binove, kolo i fudbal!ˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Ali, kako je tezga u ovom lokalu vremenom postajala dosadna i amorfna, vremenom smo krenuli da klonemo. Pored svakog truda da ostajemo budni, savladavao bi nas smor pri kraju dana. Verujte, i vas bi – da sedite iza nekih bačvi u ćošku pored fikusa. U čijoj saksiji završava kraj punjača za mobilni. Onda smo eurekasto skontali poze u kojima bismo štedeli baterije. A ipak svirali. Drugar bi obesio glavu o svoje levo rame i ne više od jednom po bloku otvarao oči dok sedi na kahonu. Kidao je svirku istovremeno. Ona bi bačvu koristila kao stalak za mikrofon. Da odmara ruke dok žmuri, peva i gustira moje neuviđavno duge solaže. Ja bih uspevao da se toliko savijem da bih glavu navaljivao na telo gitare. Kao na najmekši jastuk.

Ovim smo došli do stadijuma do koga retko ko stigne – da dremajući zarađujemo lovu. Posle tezge bi nas prosviravanja ledenog vetra sa Dunava razbuđivala taman toliko da se odvezemo kućama. Tamo, gde bi nas gutao veliki grad.

No, posle ekonomsko-propagandnog programa, vraćam se u epizodu Kirija. Eto, baš tog četvrtka su ušla dvojica u lokal. Nije da baš nismo poverovali u to, ali je bilo u rangu bosanskih piramida. Sedoše preko puta nas i posle kratke priče zamukoše. Slušaju kao da su platili kartu za cert. Jedan je bio veliki domaći glumac. Tada u srednjim godinama. Iako vidno alkoholom namazan, nosio je vedar detinji osmeh. Koji nam je milovao svaki ton. Za drugog mi kolega kroz šapat dobaci da je to proslavljeni fudbaler. U penziji. Eto – ta dvojica se ukrcaše na našu muzičku plovidbu. I mornari su se dali probuditi…

Članak „Trista grama gladi za ponetiˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Opako smo svirali. Sve skupe note. Sve tajt. Sve maštovito. Pršti strast. Šibam gitaru ki kad sam je izvuko na loz. Obasjavala nas je ideja da postoje likovi koji sa pažljivom pažnjom opažaju pažljivo muziku. Koja se pred njima i za njih rađala. Čak i aplaudiraju. Moj davni dolazak u Beograd sa koferom punim diskova i partitura počinje da biva kolorizovan smislom. Mislim – ako se u kafani dešava aplauz za akustik fank, vanzemljaci postoje zilion posto. Glava na panj.

Svirali smo tako jednu poštenu blokčinu. Dobre muzike. Onda nas je doajen glumac šmekerski zaustavio privatnim monologom. Usred prazne i mračne kafane. Neke novembarske noći. Na foršpil do Dunava. Rekao je nešto što nas je oparilo. Ili smrzlo kao led u viskiju. Nešto što mi je godinama kasnije prizivalo poslednje atome snage. Na pola dosadne svirke u poš hotelu. Na pretposlednjem satu ivanjičke svadbe. Sačekivalo na poslednjem Rođi u četiri ujutro na savskoj splavčini.

– Svirajte uvek kao da vas neko sluša. Jer uvek vas sluša. Uvek ima neko kome vaše note znače…

***

Kasnije, u novom kadru, ganja me da pratim neku njegovu novu pesmu. Ali, to nisam imao pojma. Pa sam je svirao na pogađanje. Jes’ ona tad upravo postajala hitčina, ali sam ja tih dana skidao fraze Erika Džonsona. Bilo me briga za neku kafansku stvar. Kada smo se dokljakavili do kraja stvari, začuđeno me je skrozirao sa svoje barske stolice (sada je već morao da obitava u sedećem položaju, jer se pretenciozno uradio). Prvo je huknuo u pod. Boem začuđen mojim tadašnjim nepoznavanjem kafanske diskografije. Onda me zabrinuto pogledao preko ramena. Potom me je, uz mili osmeh, gotovo roditeljski savetujući, pitao: Gde ti živiš, čo’eče?

Misija: Kiriju ću noćas skupiti. Dan 2.

Petak. Prošlo jedanaest uveče. Kiseo kao kupus tražim parking. Prastari Pežo štekće kao Rakovica penjući se s Dorćola uz brdo. Centar je grada i civili se već razmileli po izlascima, smetajući muzičarima da pronađu parking mesto. Sve češće primećujem da postoje ljudi koji noću ne rade. Idu u grad na zezanje. Žešća fora.

Već me izluđuje ovo noćno kruženje po ulicama čekajući da se neko umilostivi i isparkira se. U stvari, da vas ne lažem – na ovu svirku idem k’o na kolac. Eto, to me izluđuje. Tačnije, živim za trenutak da prođe. Kao rat ili glad. Iščekujem tren kada se u zoru ukrcam u svog dvadesetšestogodišnjeg ortaka koji šljaka na benzin. I kada startnem Dajanu Krol u noćnom krstarenju osvetljenim gradom. Ali sada tek stižem na riljažu. A već sam naježen od kvazimodizacije koju znam da ću svirati noćas. Sebastijane Baše, ako možeš – praštaj!

U ove paklove sam uleteo mesecima ranije. Kad sam dogovorio saradnju sa likom. Da ga pratim na tezgama. Aranžer i ja. Grozota samo za vaše uši. Hteo sam da se opečem za još iskustva koga je u muzici nikad dovoljno. I baja je plaćao odlično. Bio je grdan saradnik, ali zato bahat i neljubazan. Uličarskog mentaliteta, ali zato iskompleksiran. Svirali smo najgore smetlište od tonova, ali zato u skaradno prebrzom tempu. I nikad nisam znao u koje doba noći ili jutra ću kući. I da li ću kući. Molio bih se svim svecima od božanstva Ra pa naovamo da ujutro uopšte stignem na posao. Uzgred, baja koga sam pratio je jedan od najpoznatijih pop pevača kod nas…

Dok sam se uparkiravao pored kluba, video sam ga kako bleji sa cigarom na ulazu.

– Matori, ne možeš OVIME da dolaziš kad sviraš  sa mnom!!!

Sa facom kao da je ugazio u kravlju balegu pokazao je glavom na mog viševekovnog Pežoa. Nisam razumeo informaciju.

– Što, brale?

– Brale, ne možeš da OVO voziš kad sviraš SA MNOM. Ti jasno?

Nikad nisam čuo ništa slično. Do dan-danas. Shvatio sam da su mu praziluci odzadi nagnječili šuljeve. Zamišljam Stinga koji Dominiku Mileru kaže:

– Dok mene pratiš nemo’ da sam te video sa Vespom. I žena da ti više ne kupuje onaj jeftini parizer.

Očaran besmislom izjave koju sam čuo ulazim u klub i postavljam svoju opremu. Ne podnosim da kasnim i zato sam često prvi. Posledica toga je da uglavnom zateknete samo čistačicu koja vam mokrim džogerom ćuška procesor po bini. Večeras je nema. Samo presmoreni šankadžija koji na on-lajn kladži prati šta će uradi Arsenal.

– Daj jednu vilju.

Uzimam je i prosipam se po najzabačenijem separeu. Dok me kasnije ne istisnu gospoda sa kajlama koje nose na mestu gde je predviđen vrat. Oni sa tompusima i red gus vodkama. Pripremam svoju psihofiziku za nastup. Mada i razmišljam da odmah odem. Istupim iz sveta kome nikad neću pripasti. Prilazi gospodin pevač da nazdravi sa svojim slugom zaduženim za instrumentalnu pratnju.

– Aj živeli, brale!

–  Živeli!

***

Klavijaturista je kasnio. Svež je vozač i imao je minijaturni udes na ulasku u grad. Taman da mu se onesposobe kola. Dok je sačekao ortaka da ga preveze, u klubu se nakotila rulja. Šiba neki besmisleni didžejizam, mračno je i sečem dim kao pogaču. Pred muškom klonjom gužva za crtanje. Čim je drugar stigao i postavio aranžera startovali smo one ogavne folkerske note. Svaku petnaestu pesmu sam čuo. Ime svakog trećeg pevača kog sviramo podseća na ime automehaničara iz Gadžinog Hana i Tribroda. Čeprljam nešto po Jamahi i jurim harme po vratu. Samo gluv bi rekao da uspevam da se skrpim.

Članak „’Bem ti Fićeˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Zvuk je za nijansu gori od odvratnog. Ne mogu da razaznam da li je ovo što izlazi iz klavijature kontrabas ili okarina. Glas zvuči kao na ded metal certu. Tempo za balade je 196 bpm. Brze stvari umetnik skoro da repuje dok mu ovaj uvija tercu na zurli. Foršpil ide samo po jedan. Onda strofa-refren, strofa-refren i vezuje se pesma dalje. Tako u besmisao. Glasno je i bludno. Mužjaci iz separea sudaraju glave mereći čija će prva da prsne. Ženke se prskaju šampanjcem. Grozno mi je i nema sile ni da glumim da je kul. Niti izdržljivo. Saznajem da sviramo likove poput Rodića Rokija, Bekija Bekića. Za Šabana sam čuo, ali ne i za pesmu o galebovima. Najpop je bio Dženan. Nema pauze za klonju. Sviramo do sudnjeg dana…

***

U nekom trenutku gazda je proglasio kraj. Mislio sam da je napolju već podne. Više puta sam zaspao sa Jamahom. Budili me navijači što su mi prosipali pivo po procesoru i galamili svoje lukasoidne muzičke želje direktno u moj čekić, nakovanj i uzengije. Ali, ipak je kraj. Dobro, još ova i kraj. Aha, kul: još Sudbino sestro i kraj. Dobro, sigurno ide i Živote, ženo bez morala. Ne, ipak još Slavija i Vukov spomenik. Ali, nema kraja. Nema. Nema.

Pevački interpretator se i sam zapio i krenuo da naručuje pesme. Od svog benda. Da on peva. Sebi. Da on peva sebi sa svojim bendom u tuđoj kafani. I ovo besmišlje traje. Dugo traje. Jedini tračak nade mi ulivaju proliveni evri i dolari, krune, jeni i dinari. Lova olaraund po podu. Ulepljena u pivo. Po njoj nemilice gazimo…

***

Kraj tezge se desio u mojoj osmoj inkarnaciji. Pijem burad đusova prizivajući život da mi se vrati. (Priznajte da i ovo zvuči kao pesma). Klavijaturista broji novce. Deli na tri bratske gomile. Umetnik je odbio svoj deo:

– Ne treba mi, uzmite vi…

***

Nekako mi je drago zbog mog stanodavca, đavo ga odneo. Ipak ga neću nasekirati i ostaviti kirijless. Imam dovoljno da ga skinem s grbače. A i da ujutro kupim wah. Ima da mi džitra žvaće fank k’o seljače žvaku. Ododavno želim tu pedalu. Da i po njoj prosipaju pivo u klubu…

***

Misija: Danas sviram za dušu. Dan 3.

#hvalabogu subota. Za svirku u raspad pabu, u kome ovim danom sa ekipom brutalno dobro & uvredljivo preglasno sviramo rok, mogu da napišem da je rendom lik zbog dernečenja na #jelmožeakoimabogaoddugmeta pucao pištoljem u klonji u vis i da je banula interventna koja se razdernjosala: Spuštaj instrumente¸ ali su nam gitare već kaišem visile o grbinu i da je jedini bubnjar mogao da spusti – palice. Mošaaaaa, drugari!

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

***

Točak pice sa kulenom i feferonima proglašava kraj muzičarskog vikenda. Opet preživeh. Vraća mi se vera u život. Ostalo mi love čak i za gorivo u jednom smeru. Koliko da se otociljam na posao. U muzičku školu. Da učim decu da sviraju…

. . .