Magazin Etnoumlje / Rubrika: Izvrnuta torta

Mrzim bas-binove, kolo i fudbal!

U rubrici „Izvrnuta tortaˮ nastavljamo serijal o romansiranim sećanjima terenskog gitariste. Acart nas u svojoj trećoj priči smešta u Ljubljanu, na svadbu. Naredni tekst u okviru ovog ciklusa biće objavljen 1. jula 2021. godine.

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

O-Em-Ve na Adi je najmuzikalnija pumpa na svetu. Tu se vikendom, u najgluvlja doba, poput viteških mačeva ukrštaju raznorodni muzičari. Svako stigao sa svoje tezge. Svako doneo šta ima. Neko priče. Neko lovu. Da časti ekipu koja je te večeri svirala rok na karte.

Za istim stolom, zagrljeni piju okoreli bluzer i enciklopedijski primerak folkera. Pristigao sa tezge iz ljiške diskoteke (u daljem tekstu: diskoteka u Ljigu). Srešćete, tek iskrcanog iz aviona, pratećeg gitaristu neke estradnjakuše kako isplaćuje poslednju ratu za gitaru. Kolegi koji je te večeri peglao džez. Stanodavac mu, zbog tri kirije duga, preti iseljavanjem sa gajbe. Negde u Mirijevu. Četrnaest.

Po ustanovljenoj tradiciji, tad se ismevaju bubnjari. I ilustruju blamovi sa upravo gotove tezge….

Večeras gitaristi stendapišu: Neka pevačica je uprla mikrofon u zvučnik i izmikrofonirala ceo svežanj splavova. Sa podsmehom se upire prstom i na basistu koji nije skinuo rumbe. Klavijaturista-dugmetarac je zato levom rukom prašio i njegovu deonicu pola tezge. I zato ga cima za polovinu gaže.

U ovo vreme, kad muzičari kadenciraju svoje priče, standardni homosapiensni model nije budan. Osim ako ga zavrće stomak od premasnog subotnjeg kupusa. Ili ako njegovoj mlađoj kopiji rastu prvi zubi.

U to doba, jedne tople letnje večeri, naš bend kreće na put…

***

Jul je poznat po morima. I po tome što penzosi tada furaju u Banju Vrujci. Da mažu noge blatom. I kupuju komšijama nemaštovito dizajnirane magnete za frižider. Tezgomuzikolozima, jul je poznat po postu (čitaj: manjku tezgi). Ovo sam na vreme skontao i te godine prihvatio prvu julsku ponudu za svadbu.

Kada u julu svirate svadbu, to može da znači dve stvari:

A:

Mladenci nemaju crkveno venčanje, pa se babe iz kruševačkog autobusa teleportuju dva sata ranije u salu. U njima tada gori želja da ih bend odmah, s’ vrata, zabavlja i cirkuzaniše se. Iako dogovoreni (čitaj: plaćeni) termin startuje kasnije, uvek bude:

– Deco, će bude nešto od Novice? A?

B:

Svirate negde van Srbije, kičmite se devet kombijskih sati u smeru, ne vidite krevet dva dana, satima vas žilave graničari, tuša se sećate kao uspomene iz detinjstva i mladenci vam traže još neizmišljene pesme da skidate. I Ipanemu, što kuma voli da peva. Ali iz As-dura. (Nikad neću shvatiti potrebu za As-durom).

Tačan odgovor: opcija B!

Članak „Transkript za ponosˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Dakle, ove julske večeri, koja ne miriše na rakove i školjke (normalno, iz D-dura), naša se tezgomuzikološka desantna jedinica, posle opraštanja sa bučnim pumpnim drugarima, ukrcava u Mercedesa. Kreće u Ljubljanu. Sviramo bračno veselje Čileanca i Slovenke. Odakle je kum, nisam smeo da pitam.

Zbog usuda što sam mladost ostavio kombajnu, uvek sam nevoleo da imamo sajt. Verovao sam da je bolje da nas što teže nađu za posao. Pa da sviramo na lokalu. Po preporuci. Pored narodskog folklornog verovanja da kao muzičar putujete kojekude i vidite sve – istina je da se pozamašno zlopatite i ne vidite belog Boga na tim putovanjima.

Uvek je žurba, jer se teško nalaze sale u Konarevu, Rači i Mrkonjić gradu.

I uvek prekidaju zlatni kablovi za uklete bas-binove. I nizak je napon za klavijaturu.

Uvek je red pred prljavom drumskom klonjom, koja se zaključava namotavanjem kanapa o zarđali ekser (ali zato ne radi svetlo).

I poput sećanja na prvu dvojku u školi, želite da potisnete sugestivno hladne pumpne sendviče u pet ujutro. I kasirku koja nad njima kašlje.

U društvu tih misli se približavam snu. U stvari, na foršpil sam do sna. Glavom naslonjen na truckajuće kombajnsko staklo. Ostavio sam basisti zaduženje da pedeset kilometara proziva pevača za ogavne bekove prethodnog vikenda. Poslednja slika koju vidim su harizmatično crvene Starke zamenske pevačice. Znao sam da ih je ona apila od onog maloletnog konobara u Podgorici pre nekoliko nedelja. Uz smeh sam i otišao…

Članak „’Bem ti Fićeˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Trenutak kada mi se podiže sistem je rano jutro, pola šest (svakog dana putuje moja Milena). Samo što nema Milene. Iz G-dura. Na hrvatskom smo auto-putu i džadom klizaju pretovareni karavani koji šibaju na more. Zapahnjuje me oblak sreće iz tih vozila. Srećan sam zbog njih.

Ja, i ove godine, kao i svake druge, neću ići na more. Jer, i ove godine, kao i svake druge – imaćemo svirke. Ja, i ove godine, kao i svake druge, neću ići na doček Nove godine. Sviraću onima koji su sebi priuštili luksuz da ih veselimo. Ja, i ove godine, kao i svake druge, neću proslaviti svoj rođendan. Planiram da to uradim za dve. Kada pada u ponedeljak.

Muzika, vremenom, postaje nonstopni šizofreni drugar. Custom-made Stokholmski sindrom. Moj najbliskiji prijatelj je postao crveni Stratotezger.

Ali, vratimo se u kombi. Koji prolazi pored autoputskog skretanja za Zagreb. Kombista tera žustro. Kao da je vozilo izvukao na loz. Mada mu je stil pouzdan. Istrebljen od nesuvislih pasaža i bikordalizama.

Kada smo se gotovo svi razbudili i obrisali bale sa obraza, startuje ‘rapava halabuka spolja. Načuljili smo uši kao kad pokušavamo da ukačimo odakle je pevač krenuo Mostove na Morači. Oseća se veliko trenje u vozilu. I gromoglasni poljubac metala i asfalta. Pri brzini većoj od sto. Basista jedini ne reaguje. Nabio sluške i sluša neku mrtvu metalčinu. U dead-u su takvi zvukovi uobičajeni.

U ovom suludom trku, kombista uspeva da sputa motorno vozilo i zaustavi ga na nekom random delu auto-puta. Koji izgleda kao bilo koji random deo auto-puta bilo gde na Balkanu.

Stali smo. Vozač izlazi i kaže:

– ‘bo te. Pukla ruda!

Jedan od dva kraka čeličnog spoja prikolice i kombajna se odvalio i počeo da ore put. Prikolica je počela da ševa, ljulja kombi i decentralizuje nas suštinski. Dobro da je baja uspeo da stane na vreme.

Svi smo kul. I oprema. Jedino mi krivo što nisu poispadali bas-binovi u okolišne njive (u daljem tekstu: o.nj.).

Kako prikolica više nije u voznom stanju, prinuđeni smo da brzo smislimo rešenje. Jer, žurimo u Ljubljanu. Ispravka – jer uvek žurimo. Zato, valjda, i sviramo brzo i oporo.

U hvatanju, svako za svoju ličnu glavu tražeći rešenje, kombista, inače prevoznik na filmu, se setio. Ima nekog kombističnog kolegu blizu Zagreba. Jedino što je nedelja u sedam ujutro. U julu. I što on verovatno spava uz ugašen telefon. I što ne znamo gde živi, osim da su neka brda nadomak grada. I što, vrlo verovatno, nema slobodan kombi. I što ne umemo tačno da objasnimo gde se nalazimo. I što stojimo na zaustavnoj, na plus šesto. I što mrzimo što danas nismo poslali drugi bend da nas zameni.

No, putevi su se otvorili i vozači su se uspeli čuti. Ideja je sledeća:

Vrludaće zagrebački kombista auto-putem dok nas ne ukači. Ukrcaće ljudstvo i prevesti na prvu pumpu. Za to vreme će naš kombista u stilu na sva četiri, pa petnajs na sat, primarnim kombajn vozilom odvući prikolicu na remont. Sa tri tone opreme u istoj. Da probudi nekog drčnog majstora. U nedelju ujutro. U julu, na plus koliko hoćeš. U brdima pored Zagreba.

Članak „Trista grama gladi za ponetiˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Od dodatnih zanimljivosti izdvajam pogled policajca-motocikliste koji se u rano jutro, na auto-putu nadomak Zagreba, zaustavlja pored kombija sa Bege-tablama. Sa šestoro klipana i jednom gospođicom. Koji psuju svoj posao uz zaklinjanje da će opremu rasprodati i sutra se zaposliti u Pošti. I prikolicom punom nedefinisanog nečega. Čija je ruda stotinama metara uzorala drum. Amejzing, priznaćete.

I tako, posle desetina minuta, u stilu Džejms Bonda, zaustavlja se zift crni kombi na santim od nas. Stigao je kombistin kolega. Najkraće ošišan, sa naočarima na glavi. Osmeh kao u Aladina. Već ga volimo.

Kromanjonski zagrljaj sa analognim kombistom koji nas prevozi. Grli ceo bend i kao krompir utovaruje u kombi. Unutra miriše na skupo, lajt kao u diskoteci, kožna sedišta jedna preko puta drugih i sto od mahagonija u sredini. Fali bazen i ruski hrt.

Izvinjava se što nije imao drugi kombi. Ostala vozila su mu negde na filmu zauzeta. Ovaj crnja mu je blejao na gajbi.

Upitah:

– Brale, koga voziš ovim? Koga si zadnjeg radio?

– Radili Pirsa Brosnana. Sad završili Selmu Hajek.

Glup sam ako nastavim razgovor.

U sledećoj sceni bend zeva na pumpi, pijući svoju dvadeset i sedmu kafu. Vadimo muve iz sendviča. Posle, poređani po azbučnom redu, cimamo bubnjara da nam pravilno izbroji Jovano, Jovanke. Jedan nam je 7/8 brojao na: jen, dva, tri, čet. Ovo ubrajam u svoja najveća muzička osvešćenja u karijeri. Da sedmica ide na četiri. I da je H u stvari dur, a da G ne može da bude mol…

Godoovska dosada počinje da nam baca magiju na ovo vrelo podne. Čekajući da nas opravi mrzovoljni matori mehaničar (u daljem tekstu: 3m). Da zavari rudu i zaletimo se dalje. U Ljubljanu.

Dosta je prošlo dok nismo spazili da pevačica odavno ne postoji sa nama.

– Jao, gde se ova sad izgubi?! Daj, bre, samo da odradimo ovu tezgu, pa posle nek’ se udaje, ako ‘oće… (anonimni srpski autor sa početka 21. veka).

– Brate, ne’am pojma, Tražila mi sluške i ode negde – brani se basista.

Proverili smo prvo sve klonje. Pa kukuruz pored pumpe. Rastrčasmo se do kanala iza nas. Dobro je, nije upala.

– Acooooo! Aaaacoooooooooo! – dernja se pevač.

Nekim čudom, sad mu je dobra intonacija.

– Šta je breee, maaaali? Šta si upr’o ko june u plas’?

– Eeevo jeeee! Eeeevoooo! – pokazuje na pevačicu na nekoliko metara od sebe, koja se sve vreme nije odazivala na svoje ime. Ono, koje nosi od rođenja. Statistički je nemoguće da ga do sada nije upamtila.

Ali, i dalje nas ne vidi. I ne čuje.

Prilazim. Vidim skakutavu devojku u ukradenim crvenim Starkama sa sluškama u ušima. Otpanjila neki fado do daske i gleda u granje. Tako je, u granje. Na pumpi kod Zagreba. Na plus koliko ‘oćeš. Do apsolutnosti ne postojimo za nju. Zabacila glavu na maks i gleda kontrast lišća i oblaka. I mrmlja neke bajalice kao mutava plovka. Ne shvatam gde sam pogrešio u životu…

***

Trenutak kada je naš kombi stigao, u društvu sa zavarenom prikoličnom rudom, proslavljam kao svoj sekundarni rođendan. Verovanja sam da smo na put krenuli u ranom detinjstvu. Transponovani smo u Ljubljanu.

***

Sala je nekakav retro lovački dom. U stvari, po definiciji lovačkih domova, retrost se podrazumeva. I kljove što vire iz zidova. Klavijurista je na istu umalo isterao oko dok je po mraku pipao svetlo za klonžé. Doista čudnovato mesto za organizovanje svadbe. Čileanca i Slovenke. Stolovi – blizu. Konobari, zato, mršavi. Plafon – nizak, a ton grozan. To jest – mikrofonija iz kondenzatora koji fura pevačica je obilata. I neuništiva kao Dinakord 5-55. Drugo pravilo tezge je da foršpil ide dva puta, i da se pesma mora završiti na drugom duplom refrenu.

Pošto smo stigli na jedva, tuš je ostao kontemplativna ideja. Ne mari, od noćas smo se više puta tušnuli sopstvenim znojem. Mada smo se i umili na pumpi. Vremena imamo knap za loš tonjak i dobru kafu. Tresu nam se ruke dok je ispijamo. Jer smo unosili trotonsku opremu u ovaj bizarni prostor. A riljanje tek treba da počne.

Uz tradicionalan tekst: Mrzim bas-binove, tortu i kolo! – proglašavam početak svirke.

Gledam bendovska lica pored sebe. Prvi je takt, a već smo zreli za penziju. Postoji li još neki posao na koji se putuje osamnaest sati? Pitam za ortaka iz Kumodraža.

***

Iz neutvrđenih folklornih razloga, ovdašnje svadbe kreću uveče. Oko osmice. Ali, zato nije dozvoljeno da gosti napuste ivent pre šest ujutro. Da, odnosi se i na starce. Da, i na decu. Makar streljački vod to naredio. Kako bismo prištedeli energiju i nekako stigli do kraja, vadimo keca iz rukava:

Pevačica je dugo šljakala na kruzerima i peva širok internacionalni repertoar. To piči Španija, Meksiko, Kuba, Italija, Burkina Faso, Gana i šta ti ja znam. Pratimo je koliko da ne smetamo. Stranci se istopili. Onda ABBA i Tom Jones, pa AC/DC. Sve kako ide. I sve – pun pogodak!

Pošto znam da će biti odron sa ženskim narodnjacima, odlučujem da tad odrešim ovog malog. Da napada Harisom i Lukasom. Dok ih ne napipamo. Na veselju je tridesetak Čileanaca i ova naša, plemenska muzika, čini im se zabavnom. U bučnoj atmosferi, derem se ka basisti:

– Kada bi ovi carevi znali kakve su ovo ogavštine koje pevamo…

– Aj im uvalimo i vlaško? – daje mi sugestiju suve genijalnosti.

– Aj probamo!

Uh! Od tada sam odlučio da u paket benda za svadbe uključim i honorarnog ortopeda. Pored bas-binova, četiri satelita, dva svetlosna panela i tri pesme koje mogu da izaberu: za ulazak, ples i tortu.

***

Ponoć je. Pokojni smo od umora. Sviramo pesmu za tortu i odlazimo na pauzu. Tako je – na pauzu u ponoć. Pred salom smo i podupiru nas plekani burići sa ulogom šank stolova. Iako teže pogađamo usta, jer nas ruke odavno izdaju, pokušavamo da se hranimo tortom. Ne progovaramo. Gledamo u prazno. Recimo, u kera koji brlja po kontejneru. Samo bubnjar povremeno odlazi do miksera da pevaču skida gejn. U pauzi, da ovaj ne primeti. Šabanotti se toliko dernjao u prethodnom bloku, da me je strah za zdravstveno stanje slovenačkih srčanih bolesnika.

Odosmo nazad. Riljanje dvojki i rumbi. I ciklusa ostale besmislene muzike uz koju ljudi imaju tendenciju da đipaju. Čak i strani državljani. Ruke same sviraju. Ja sam hibernirao.

***

Dva iza ponoći. Spavam za gitarom. Odjednom – stop!

Po tradiciji, ovde u ovo vreme ide gibanica. Sledi čaroban multiprizor:

1) Pauza

2) Gibaničariš u središtu noći

3) Počinje finalna tekma za fudbalskog prvaka Južne Amerike u kojoj je Čile u finalu.

Ovo poslednje znači da nećemo svirati punih sat i po. Sat i po! Iako ga nikad nisam gledao, počinjem da razmišljam da nabavim karte za fudbal za celu sezonu. Nebitno za koji tim bih potencijalno navijao (predlozi: u inboks). Samo iz poštovanja prema ovom trenutku!

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

***

– Čile je pobedio! Čile je pobedio! Čile je, po prvi put, prvak Južne Amerike u fudbaluuuuuu! – ide sa TV-a.

– Aaaaajmo muziiikaaaa!!! – ide iz sale.

Neki mizantrop iz mase se setio da postoji bend koji svira na ovoj svadbi. Kakav čovekomrzan zaključak! Kako smo srasli sa ranije pomenutim šank stolovima u bašti, odlepljuju nas od istih. Da sviramo poslednji blok. Euforija Čileanaca je grandiozna. Veseli neki ljudi. Igrali bi još petnaest dana. Ali, nas je nespavanje zakucalo. Niko iz benda više nije siguran kako se zove. I u kojoj je zemlji trenutno. I šta bi u ovom trenutku trebalo da uradi sa svojim životom. Mrzim fudbal više od bas-binova!

***

Nedelja. Šest ujutro. Sve još miriše na nju i kraj! Gotov radni dan. Počeo je pre gotovo trideset sati. Gitara je uključena ostala na bini. Ispario sam iz sale i u padu na sedište Mercedesa zaspao. Bude me malo kasnije da iščekiramo da li smo sve upakovali u prikolicu. Onu sa zbudženom rudom.

Basista me je ćušnuo u rebra da mi pokaže tip of the day:

Roudi na eks ispija bombu piva od dva litra! Posle podriga i brisanja ustiju podlakticom, njegoševski kadencira:

– Pali kombi i vozi za Beograd! Dosta više!

. . .