RUBRIKA: Uši pišu

Nemanja : Cosmic Disco

Yem, 2020

Surfovanje na talasima world music-a

Autor: Dejan Vujinović

Sreća je, pa na Balkanu sve češće nailazimo na dobro koncipirane albume, koji na ovaj ili onaj način zadiru u world music. Preferencije unutar tog velikog poližanrovskog koša su različite, baš kao i njegove definicije, ali kada dopremo do dobrog zvuka, sve to možemo da okačimo mačku o rep, prepustimo se i, jednostavno, uživamo. Upravo to i radim, po ko zna koji put u poslednje vreme, od kako je album Cosmic Disco pulsko-zagrebačkog sastava Nemanja objavljen na digitalnim platformama, pa i na mojoj omiljenoj, Bandcamp-u.

Gde sve neki album biva objavljen, govori i o samom pristupu, često i o umetničkoj poetici. Ko prati BC, zna o čemu govorim. Takav je slučaj i sa svim recentnim projektima i idejom potpisanom kao Nemanja, a iza koje stoji Luka Šipetić. Priznajem, malo pratim druge muzičke platforme. Deezer i Spotify me, na primer, uopšte nisu „uhvatiliˮ, a YT pratim jer moram – jedini me još podseća na nekadašnji MTV. Ali, Bandcamp je tu konstantno godinama, budući da pokriva najveći spektar mojih muzičkih interesovanja.

Nemanja (foto: Alma Drnovac)

Kako deluje, albumi sastava Nemanja se ređaju vrlo brzo jedan za drugim, međutim, kvalitet svakako ne nedostaje. Štaviše! I ovaj put, kao i posle „Tarot Funkˮ-a ostajem zatečen, ne toliko nekim pojedinačnim utiskom o jednoj ili drugoj numeri, već koncepcijski dobro upakovanim muzičkim materijalom.

Ono što ostaje kao glavni utisak nakon prvog ili drugog preslušavanja, jeste prilično zarazan vajb, i višežanrovska stilska aglomeracija… I preispitivanje: da li sam, zapravo, dobro kapirao uvezanost sadržaja i naslova albuma? Šta je Cosmic, a šta se poima pod terminom Disco u svemu predstavljenom?

Već sam početak albuma sa numerom „Dāw Yĕnˮ me je kupio surferskim prizvukom, čak podsećanjem na tursku klupsku muziku nekih, sada već davnih, decenija iza nas. No, produkcijski (napominjem: naročito u našem užem okruženju), ovako upakovan zvuk čini, možda, i presedan. I, za razliku od nekih njegovih predhodnih materijala, Luka u kompoziciju odmah uvodi vokale, dajući do znanja da će ih ovaj put biti napretek. Istina je i to da vokali nisu glavni adut, nisu pretenciozni, niti istaknuti u prvi plan. Oni čine jedan bitan lejer većine kompozicija, a čine i kosmičnost prisutnom. Naročito njihova repetitivnost, slično afričkoj muzici sedamdesetih.

Na prvu, logično se nadovezuje i druga kompozicija „Terra Magicaˮ, u bezmalo istom bitu, ali i sa vokalima koje će svakoliko balkansko građanstvo, tj. pučanstvo lako upiti putem radio talasa. Pod uslovom da urednici na radio stanicama shvate kako ovde ipak imamo jedan sasvim redak i poseban muzički materijal, zahvalan za kvalitativno preoblikovanje aktuelnih hit lista. Jer, da, ovo je savremena plesna muzika. Sa jakim letnjim prizvukom, i prava je šteta što je pandemija stala na put izrazitijoj disperziji Cosmic Disco-a.

Nemanja (foto: Alma Drnovac)

Dopada mi se gitarski zvuk na ovom albumu. Prijatan je, i opet, kao i kod gore pomenutih vokala, nepretenciozan. Upakovan sa bas linijom, naročito mi je odgovarao prilikom nešto dužih trial trčanja po obližnjoj šumi. Ali ga vrlo lako i lepo zamišljam i kraj logorskih vatri malih, ambijentalnih festivala, gde mu je zapravo i pravo mesto.

Festivala će nadamo se uskoro i biti, a Nemanja, siguran sam, neće izostati. Slušajući Lukin razgovor sa Emirom u Izvorištima, zaparalo mi je uho činjenica da Luka ne planira dugo da radi, da ovaj niz dobrih albuma možda ima i svoj skori kraj, a naročito usled neverovatno brze smene generacija i njihovih muzičkih interesovanja, za koje sada nisu potrebne čitave decenije, već se sve to dešava u realom vremenu. Ipak, voleo bih uživo da čujem ekipu okupljenu oko projekta Nemanja. Čini se da imaju osigurano, rezervisano mesto na binama širom Balkana.

I dok se sredinom albuma ređaju numere „Kozmik Oyunˮ, „Juju Dancerˮ ili „As Above, So Bellowˮ, sve u sada već prepoznatljivom nemanjijanskom ambijentu, cikličnom kretanju, podsećajući na zmiju sa naslovnice albuma koja do beskonačnosti vija ili jede svoj rep, opijenost zvukom možda i uzima svoj danak kod slušaoca, koji bi lako mogao da se izgubi u brojanju i prepoznavanju pojedinačne numere.

Pred kraj, kroz „Rama Discoˮ imamo povratak vokalima na hrvatskom jeziku, sa tekstovima koji, opet, ostaju svedeni i sasvim dovoljni za plesnu muziku, dok je Luka za samo zatvaranje albuma ostavio i jedan manji stilski preobražaj, u kojem nas vodi na plesne podijume Latinske Amerike. „Cumbiaˮ, pa još Cosmica, pravo je legla za kraj. Pre svega, ona jeste kompatibilna sa ritmovima koji su dominirali u prethodnim numerama, ali je doprinela dodatnom zagrevanju atmosfere i lansiranju u izrazite kosmičke visine. Da li je autor ovakvim zatvaranjem dao naznake ili obrise nekog budućeg projekta koji je već u izradi, ostaje da vidimo i čujemo.

I da Luki odgovorim lično na stih „hoćeš li slijedit’ moje korake… moje pokreteˮ koji zatvara album, iako se lično ne poznajemo: da, hoćemo slediti korake Nemanje, samo dođite da zasvirate na nekom od obližnjih world music festivala.