Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Razgaljivanja, rasplesavanja i gromki aplauzi

Zahvaljujući utiscima dve muzičke kritičarke, krećemo se duž koncertnog programa 12. festivala Todo Mundo, održanog u Beogradu, u Jevrejskom kulturnom centru i Muzikološkom institutu SANU, od 20. do 22. septembra 2024. godine. Sa ovogodišnjim fokusom na Romima, festival Todo Mundo 2024 je obuhvatio šest koncerata, jednu međunarodnu konferenciju, jedan javni razgovor i mentorske sesije.

15/10/2024.

Autori: Ivana Arsenijević i Marta Đačić

Odvajkada se Romi smatraju vrstom mađioničara u svetu muzike. Oni su čuvari vatre, đavoljeg trilera, pesme i tradicije, i imaju jedinstveni izraz i virtuozitet koje je teško kopirati. U njihovim rukama i pokvarena violina peva, a njihove melodije slamaju, pa isceljuju dušu. I to nije legenda, već živa istina! Oni su isključeni, ali su ujedno i oni koji isključuju. Ako se bolje zagledamo u njih, možda ćemo pronaći neke izgubljene delove sebe.

Široko polje za etnomuzikološka istraživanja romske muzike kod nas se upravo u ovo vreme ozbiljnije otvara, a tome su doprineli i razgovor sa Julijom Kozakovom u Muzikološkom institutu SANU i Međunarodna konferencija „Romi i muzika: sloboda, prilagođavanja, osvajanja” u okviru festivala, na kojoj su na ovu temu govorili muzičari, naučnici, menadžeri i izdavači. Sve ove aspekte, u samo tri dana, pokrio je festival Todo Mundo 2024, dokazavši još jednom kvalitet, posvećenost, širinu i ozbiljnost pristupa u okviru svog polja delovanja.

(Ivana Arsenijević)

„UKLJUČIVANJE” PUBLIKE

Koncertom grupe Kal otvoren je dvanaesti Todo Mundo, u petak, 20. septembra. Na programu su se našle autorske numere i hitovi grupe, poput pesama: „Vetrenjače”, „Mozzarella”, „Da li znaš ko sam ja?”, „Oh, ma cherie”, „Dik tu kava, tu kava”, „Turski bluz” i druge. Takođe, izveli su i novu autorsku pesmu na romskom jeziku „Duni, dun”, koja refrenom Oj, dragi moj evocira neka stara vremena, dok aranžmanom i improvizacijom na harmonici i violini stvara potpuno jedinstven, novi zvuk koji je publika srdačno prihvatila uz aplauze i ovacije. Publika je imala priliku da čuje i tradicionalne romske pesme, poput „Bubamara”, „Duj Sandale”, kao i himnu romskog naroda „Đelem, đelem”.

Virtuoznost harmonikaša Saše Jazarevića i violiniste Milorada Jevremovića bila je iskazana tokom čitavog koncerta, a posebno se isticala u instrumentalnim numerama, u kojima su ovi muzičari često izvodili naglašeno muzikalne improvizacije.

Frontmen Dragan Ristić, pevač i gitarista, na dopadljiv način je komunicirao sa publikom, učeći je i da zapeva refren pesme „Dik tu kava, tu kava”, što je publika odlično prihvatila i izvodila zajedno sa bendom. Izvođači su se trudili da se približe publici kroz zanimljive gestove, poput zajedničkog poziranja za fotografiju tokom izvođenja numere, pokazujući time koliko im je stalo do dobre atmosfere.

Intervju: Dragan Ristić/Kal (Remix Press, 19.09.2024)

Dragan je tokom koncerta uložio veliki trud da „uključi” publiku, često je pozivajući da prati ritam pesama. Iako se deo publike odazvao, celokupna reakcija je ostala pomalo suzdržana, zadržavajući statičnost koja je preovladavala tokom večeri. Na sredini koncerta frontmen je izjavio: „Nije ovo klasična muzika, ovo je nešto drugo!”, nastojeći da kreira opušteniju atmosferu i pokrene publiku da zapleše, uklanjajući barijeru koju stvara koncertni prostor rezervisan za kodifikovano mirno ponašanje. Bend je svejedno zadržao entuzijazam, nastavljajući da pruža vrhunski muzički performans.

Grupa Kal je ovim koncertom pokazala raznolikost svog repertoara, muzikalnost izvođača i poletnost čitavog sastava, te predanost muzici koju izvodi. Njihova virtuoznost, improvizacije i trud da komuniciraju s publikom, oslikavaju posvećenost muzici i želju da je dele sa svima prisutnima.

Dokazali su da onaj poznati, promotivni opis grupe kao „infuzije čiste energije i zvuka” nije stvar puke teorije i samoreklame benda, već da se potpuno reflektuje na muziku, koja ostavlja jak utisak bez obzira na to koliko je publika spremna da se prepusti ritmu.

Ovim nastupom, još jednom su potvrdili svoj status na domaćoj world music sceni, pružajući publici autentično i jednistveno, rock’n’roma muzičko iskustvo.

(Marta Đačić)

KOJI ODUZIMA DAH, INSPIRIŠE, RASTAVLJA I SASTAVLJA

Ima nečeg neopisivo divnog, pozivajućeg i nostalgičnog u momentu u kojem čovek prekida tišinu pesmom. Na ovaj način je, u punoj sali Jevrejskog kulturnog centra, koncert započeo Ća Limberher (Tcha Limberger), pevač, multiinstrumentalista, kompozitor i pripovedač. Rođen u Belgiji, očevom linijom pripadnik Sinti (zapadnoevropskih) Roma, odrastao je u tradiciji stila manuš (džipsi-sving), a još kao mladić zaljubio se u mađarsko muzičko nasleđe. Na svetskoj sceni je poznat kao „kralj romske muzike”, a na festival Todo Mundo je došao sa svojim Kalotaszeg Triom, sa kojim izvodi muziku istoimenog transilvanijskog regiona.

Nakon prve dve strofe, zasvirao je pratnju na violini, a zatim su se, jedan po jedan, uključila i preostala dva člana Kalotaszeg Tria: kontrabasista Vilmoš Čikoš, koji je ove večeri premijerno nastupio sa Triom, i Rudi Toni na pratećoj violi (brač). Na mirnoj smeni harmonija, za stihovima se prolomio violinski solo, setan i raspevan. Publika je prvu numeru pozdravila gromkim aplauzom, a zatim nam se veoma neposredno obratio Ća, prvo jednim „hvala lepo” na srpskom, a zatim i pitanjem na engleskom jeziku: „Are you ready for something different?”, pri čemu je mislio pre svega na njihov unplugged nastup, i to na prostoru ispred, odnosno ispod bine.

Usledila su tri legenješa (mađ. legényes): to su igračke melodije za mlade momke koji su virtuoznim plesom i nečim što bi se danas nazvalo „body percussion” nastojali da privuku pažnju devojaka, uz puno zabave i „čujogataša” (mađ. csujogatás) – šaljivih pokliča i zadirkivanja. Kako nam je objasnio, uobičajeno je u tradicionalnoj praksi da dobar violinista pre ili kasnije osmisli svoj legenješ, te je prvi u nizu bio upravo njegov lični.

Nakon ovih veselih i vrtoglavo brzih tema u parnom taktu, rumunska pesma o vojnicima koji moraju da pođu u rat i ostave uplakane žene i majke, a koja je ujedno i prva pesma na rumunskom jeziku u Kalotaszeg-stilu koju je Ća naučio, donela je veoma spore harmonske pokrete, akorde koji svojim krešendom iz krajnjeg piana i oštrim odsecanjem u forte kao da oslikavaju teške korake pod okovima straha i tuge. Molsku melodiju Ća je ispevao glasno i veoma emotivno, a na nju su se nadovezale dve virtuozne igre, kao svojevrsna koda.

Rumunska dojna, kako nam je umetnik objasnio uz šaljivu opasku da „samo Rumuni mogu da smisle tako nešto”, predstavlja spori lament sa specifičnom ritmičkom shemom u kojoj u taktu 7/8 samo violinista svira 8/8. Na nju su se nanizale jedna za drugom i u sve bržem tempu, tri plesne melodije, i sve ukupno, ova numera je ostavila utisak forme virtuoznog koncerta za violinu sa finalom u presto tempu. Slične strukture bila je i naredna, sa sve bržim delovima i svojevrsnim džipsi sketovanjem na kraju, a publika ju je ispratila tapšanjem u ritmu i dugim aplauzom.

Za kraj su nam podarili još jednu pesmu o momku zaljubljenom do ušiju, koji zbog lepote svoje izabranice ne može da prati sveštenikovu propoved u crkvi.

Stajaće ovacije i oduševljenje. Koga i ne bi bacili u delirijum ovi ritmovi, bravurozne violinske deonice, blistavi pasaži i ornamenti, harmonija koja je nekako i disharmonija, i dur i mol i sve u isto vreme, ali sa vrlo jasnim i glasnim IV-V-I kadencama na kraju, upakovani u svojevrsne forme svite, muzičke blokove tipične za ove krajeve. I sve to u emotivnim interpretacijama koje pogađaju poput strela i uz besprekornu pratnju violiste i kontrabasiste. Sve u svemu, koncert koji oduzima dah, inspiriše, rastavlja i sastavlja.

Ća Limberher je u okviru festivala Todo Mundo učestvovao i u Međunarodnoj konferenciji „Romi i muzika: sloboda, prilagođavanja, osvajanja” u Jevrejskom kulturnom centru, na kojoj je, kao i na koncertu, veoma neposredno govorio o svom odrastanju, muzičkom iskustvu, o Romima i muzici koju voli i izvodi.

Imala sam sreće da sa njim i ostalim muzičarima i članovima organizacije festivala provedem još neko vreme u druženju, koje je u nekoliko navrata ulepšala njegova spontana pesma. Po njoj ću ga najviše i pamtiti, kao i po spoju neverovatnog talenta i blistave virtuoznosti sa vedrinom, čistom energijom i skromnošću, što i jeste najlepši odraz istinskih velikana.

(Ivana Arsenijević)

DA BI SE DUŠA RADOVALA ŽIVOTU

Drugo veče festivala otvorila je mlada slovačka pevačica Julija Kozakova (Júlia Kozáková). Sa svega 13 godina ona je otkrila i zavolela svet romske muzike i kulture. U horu za talentovanu romsku decu i mlade Čavorenge provela je osam godina kao jedini član neromskog porekla, a zatim, na studijama u Londonu, dobila je priliku da ovu muziku prezentuje kao vokalni solista. Tim povodom pozvala je najbolje romske muzičare iz Bratislave da je isprate, i tako su nastali, sada već prepoznati i nagrađeni, projekat i bend Manuša, i njihov istoimeni debi album.

Koncert su započeli pesmom Vlaških Roma, u koju su nas uveli solo glas i viola (brač). Misteriozna melodija sa prekomernom sekundom i laganim refrenom na slogovima na-na-naj, poigravanje grlenog i mekanog falsetnog pevanja ispunili su prvih nekoliko taktova. Do kraja numere uključio se ceo bend i dostigao raskošan, pun zvuk, a pesma je prerasla u ritmičan, plesni instrumental, nakon čega je poslednja strofa dobila finalno ubrzanje. Postepeno podizanje dinamike  i tempa dostiglo je efektan kraj, nakon čega se Julija obratila već razgaljenoj publici.

Virtuozna akordska razlaganja na cimbalu i rubato melodija poslužili su kao uvod u „Nane maro nane mas”, meraklijsku numeru u parnom taktu. Pesma „A tu more” iz tradicionalnog repertoara Slovačke, Mađarske i centralne Evrope, dala je prostora da nas violinista oduševi načinom na koji prati vokalnu deonicu, kontrapunktirajućim linijama, dvozvucima i raznim stilskim finesama, a na kraju i ubrzanjem do sjajnog, virtuoznog čardaša.

Usledila je numera specifičnog, i Juliji omiljenog žanra halgato (mađ. hallgató). U pitanju je vrsta lamenta, načina da se kroz pesmu podeli tuga sa drugima, da bi duša sa olakšanjem mogla da nastavi da se raduje životu. Tako je i ova pesma, sa tekstom koji govori o težini socijalne nepravde, započela mračnom slikom stvorenom u basovoj deonici i dramatičnom melodijom violine, a na kraju je dobila vedrinu i ubrzanje do finala u kojem je cimbalista izveo zaista sjajne muzičke akrobacije.

Intervju: Julija Kozakova (Danas, 16.09.2024)

Potom je Julija pozvala gostujućeg muzičara sa albuma, gitaristu Žolta Varadija (Zsolt Varady) da im se pridruži na sceni. Žolt Varadi je u album uneo malo džezerskih, flamenko i manuš-začina u duhu Đanga Rajnharda. Dok se ostatak benda odmarao, Žolt i Julija izveli su laganu i tihu numeru „O Poštaris Javel”, a nakon nje i „Phend’ža Mira Dake”, u kojoj su još jasnije preovladali džez elementi, a Julijino pevanje postalo baršunastije i mekše. Na ritmičkoj podlozi u stilu brazilskih saudades, postepeno se uključio i violinista, a potom je usledila sjajna vokalno-gitaristička improvizacija

U sledećoj, ljubavnoj pesmi, dinamika aranžmana još jednom efektno raste. Violinski uvod u „Našad’om Savoro” i razvučena melodija pesme, kratak su predah pred još jedan porast tempa i viruoznosti. Srpskoj publici već dobro poznata numera „Dumbala dumba” sastava Taraf de Haïdouks, poslužila je za predstavljanje muzičara na violini, cimbalu, violi, kontrabasu i gitari. Za kraj, u pesmi „Kalo kalo”, gitarista nas je počastio još jednom fantastičnom solažom i uveo u poslednji čardaš za to veče.

Iako je nedostajao žar autentičnih romskih pevačica – ta specifična vatra iz pupka i napukao glas poput reakcije novorođenčeta na ovaj ludi svet, Julija je hrabro i profesionalno iznela veoma zahtevan repertoar, koji bi svakako bio ogroman izazov i za mnogo iskusnije muzičare neromskog porekla. Pored vokalnih nijansi koje je prezentovala, od džipsi do džez izraza, bez zadrške je podelila svoju radost i veliku ljubav prema romskoj muzici, a u tome su je podržali fantastični muzičari. Videla se uigranost i u zajedničkom scenskom kretanju, a sâm tok koncerta i talasi dinamizacije znalački su osmišljeni.

Ostaje da nam vreme pokaže u kom smeru će se dalje razvijati ova mlada umetnica, koja se trenutno školuje za džez vokalistkinju. Ono što je sigurno je da će nastaviti da širi poruku koju je i nama te večeri prenela: da svet može biti bolje mesto ako smo voljni da podelimo samo najbolje od sebe i ako smo otvoreni da uvidimo darove drugih ljudi i od njih učimo.

(Ivana Arsenijević)

U ATMOSFERI EKSPERIMENTISANJA I IGRANJA ZVUKOM

Koncert Lenhart Tapes-a i Tijane Stanković upriličen je divnim povodom: naime, Vladimir Lenhart, umetničkog imena Lenhart Tapes, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Draškoci”, koju WMAS svečano dodeljuje vrsnim domaćim umetnicima na world music sceni. Vladimirovu nesvakidašnju umetnost davno je prepoznao Oliver Đorđević, predsednik WMAS, koji je uvideo potencijal da Lenhart Tapes postane nešto poput „srpskog world music DJ-a”.

Poreklom Slovak, odrastao u Kovačici, a unuk Jana Lenharta, pevača slovačke tradicionalne muzike (otuda link sa prethodnim koncertom), Vladimir je umetnik fokusiran na eksperiment i istraživanje, a zaštitni znak su audio kasete čiji je strastveni kolekcionar. Njegovi instrumenti su vokmeni, kasetofoni i sempler, a polazna ideja – da spoji najtvrđi nojz sa tradicionalnim napevima.

U najavi pred dodelu nagrade, Marija Vitas, koselektorka festivala, opisala ga je kao jedinstvenog, izuzetnog, skromnog umetnika, operisanog od samopromocije, u šta smo mogli da se uverimo kada je Vladimir stupio na scenu i obratio se publici. On je naglasio da je ova nagrada dodeljena, koliko njemu samom, toliko i njegovim saradnicama, vokalistkinjama: Tijani Stanković, Svetlani Spajić, Mirjani Raić Tepić i Zoji Borovčanin, koje su doprinele da projekat ispliva na površinu i bez kojih bi, kako kaže, njegova muzika ostala „težak andergraund”.

Intervju: Lenhart Tapes (Etnoumlje, 16.09.2024)

Vladimirova zbunjenost, diskrepancije i kognitivne disonanc(ij)e prema ulozi nagrađenog muzičara nestali su istog trena kada se našao za svojom miks mašinerijom – umetnik kreće u akciju! Bordunsko repetitivni škripavi i bučni intro sa saksofonom objavio je početak koncerta, a sa ulaskom ritma, na scenu je izašla Tijana Stanković, vokalistkinja i violinistkinja. Etnomuzikološkinja i nekadašnja članica sjajne pevačke grupe Rođenice potiče iz, kako je slobodno nazivam, „vojvođanske škole srpskog tradicionalnog pevanja” kojoj se iskreno divim. Kao violinistkinja, okrenuta je improvizaciji i eksperimentu, fridžezu, a uz sve to je i muzička saradnica u Radio Beogradu 2.

Prva numera „Vodu brala” takođe je i prva numera na najnovijem albumu Lenhart Tapes-a, pod nazivom Dens, čiji naziv asocira i na Srbiju devedesetih, ali i na englesku reč density. Semplovano lupovane gajde, saksofon i bas, plus ritam sekcija a la šerpe, lonci i poklopci, sačinili su podlogu za Tijanin glas.

Publika je od starta oduševljeno pozdravljala duo, a Tijana je najavila da ćemo mahom slušati pesme sa novog albuma, ali da će biti i onih sa prvog albuma Duets. Usledila je numera „Što si glava” (primećujemo sklonost ka goranskim pesmama), zatim slovačka pesma iz Vojvodine „Moje nôžke” (selo Gložan kod Bačkog Petrovca), koju je na albumu Duets ispevala Mirjana Raić Tepić, a onda i jedna od vodećih numera novog albuma: „Mejremo”.

Ovde je momenat da istaknemo povezanost sa opštom tematikom festivala – Romima, budući da je „Mejremo” zapravo goranska varijanta pesme „Sine moj”, poznate u interpretaciji čuvenog romskog pevača Muharema Serbezovskog, a koja je opet varijanta turske pesme „Leylim ley”. Psihodelični oktavni motiv u basu, improvizacija na kavalu i, naravno, buka, a u refrenu prepoznatljiv motiv u violini.

Tokom Tijanine improvizacije na violini činilo se da je koncert dostigao svoju kulminaciju: Vladimir je potpuno u svom elementu, a Tijanina violina pod reflektorom izgleda kao da se dimi, zbog raspršivanja kolofonijuma pod direktnim svetlom. Sjajan kadar za fotografiju.

Hipnoza i psihodelija se nastavljaju i sa pesmom za novi album koji Vladimir priprema, a za koju je inspiracija vanvremensko – verovatno je to jedan od razloga što je gotovo čitava numera na fonu jednog jedinog trozvuka, nad kojim se gusto prepliću gajde i saksofon, a sve to u ritmu kao da će početi „Lipe cvatu”. Numera „Kuje je dejčeno” nas vraća u plesni gruv, a vraća se i ritam sekcija u stilu junkyard orchestration, kako je opisano u pratećem tekstu izdanja albuma na Bendkempu. Mogli bismo pomisliti i na gomilu romske dečurlije koja svira po limenim kantama i improvizovanim instrumentima. Za sam kraj, „Kurvin vodenjak”, takođe pesma sa prvog albuma, na kojem ju je otpevala Mirjana Raić Tepić – čisti indastrijal turbo folk.

Potencijal nesvakidašnje muzike koju smo čuli, WMAS je uvideo još u ranoj fazi, a u novije vreme prepoznao ga je i jedan od najprestižnijih izdavača u svetu danas: Glitterbeat records. Lenhart Tapes je sada veoma tražen na klupskoj i koncertnoj sceni Evrope, i čini se da vreme za njega i njegove saradnice tek dolazi. Originalan pristup spoju tradicije sa mešavinom raznih urbanih stilova poslednjih dekada 20. veka, kao i moćan vokal i stilski izuzetne interpretacije Tijane Stanković, obeležili su i zaokružili drugo veče festivala Todo Mundo.

Dvojac se sjajno proveo na bini, kao da su kod kuće, u atmosferi eksperimentisanja i igranja zvukom, a koju su nesebično podelili sa nama.

Podsetih se po ko zna koji put kolika je privilegija bila odrastati u devedesetim, čekati i snimati pesme sa radija, skupljati kasete, časopise, tekstove, muziku prethodnih decenija, seckati i lepiti… Vreme sasvim drugačijeg upijanja, vrednovanja i interpretiranja umetnosti, kada je bilo prirodno zaigrati se i uživati u tome.

(Ivana Arsenijević)

EMOTIVNO I ENERGIČNO

Na trećoj večeri, u nedelju, 22. septembra, publika je imala priliku da uživa u nastupima dva benda, koji su na različite načine obeležili poslednju noć festivala. Raznolikost muzičkih stilova i autentična energija oba sastava učinili su ovo veče posebnim, pružajući upečatljiv završetak trodnevne manifestacije.

Prvi na scenu izašao je Romano Drom, najistaknutiji predstavnik savremene romske kulture u Mađarskoj. Ovaj sastav osnovali su otac i sin, 1999. godine, a danas je bend proširen i čine ga izvođači na akustičnim gitarama, bas gitari, bubnjevima i raznim perkusionim instrumentima.

Nastup je započeo tradicionalnom romskom pesmom „Aj Devla”, koju je frontmen benda Antal Kovač obradio za album Colors, izdat 2014. godine. Muzičari su veoma brzo privukli pažnju publike energijom i virtuoznošću. Izvodili su autorske kompozicije poput „Kanak Kheles”, „Hajdi Phrala”, „Mol Mangav”, ali i obrade tradicionalnih romskih pesama. Njihova muzika kombinuje staro romsko nasleđe, katalonsku rumbu, arapske i balkanske ritmove sa novim aranžmanima, što je naišlo na dobar prijem kod publike, koja je ovacijama podržavala bend.

Koncert Romano Drom-a odlikovala je neprestana energija i predanost, zahvaljujući kojima su umetnici na sceni istinski oživeli duh romske muzike, u sadejstvu sa komponovanom muzikom na jeziku Vlaških Roma. Posebno su se isticale improvizacije na gitari i perkusijama, što je dalo pečat celokupnom zvuku. Kulminacija nastupa bila je izvedba poslednje pesme, tokom koje su muzičari učinili da se publika potpuno prepusti ritmu, te da ustane i zapleše ispred bine.

(Marta Đačić)

RAZIGRANO I POLETNO DO SAMOG KRAJA

Nakon emotivnog i energičnog nastupa Romano Drom-a, posle kraće pauze na scenu je stupio drugi bend – Terne Čhave (što u prevodu sa romskog znači mladi momci), unoseći dodatnu živost u završno veče festivala.

Bend Terne Čhave dolazi iz Češke, a njihov zvuk se oslanja na tradicionalnu romsku muziku, obogaćenu elementima fanka, roka, džeza, bluza, soula i drugih uticaja. Sastav čine truba, klarinet, bas gitara, električna gitara, klavijatura i bubanj, što je na scenu donelo drugačiji muzički izraz u odnosu na prethodni sastav, ali uz odlično energetsko nadovezivanje. Svoj nastup započeli su u laganom soul stilu, čija je meditativna energija polako uvodila publiku u bogat muzički spektar koji će uslediti. Ubrzo su prešli na brži ritam, izvodeći autorske pesme poput „Pankova”, „Vyšus”, „Devla”, „Lubni”, koje su izazvale oduševljenje kod publike i podstakle na ples.

Vedra energija Terne Čhave-a kulminirala je povratkom Romano Drom-a na scenu, kada su oba benda izvela nekoliko zajedničkih numera, među kojima se istakla izvedba slavne romske pesme „Čhaje šukarije”. Zajedničkim snagama, ovi bendovi su transformisali završno veče festivala u pravi muzički rom’n’roll spektal. Publika je tokom cele večeri bila na nogama, što je rezultiralo celokupnoj opuštenoj atmosferi.

Bendovi nisu ostavili ravnodušnim ni domaću, ali ni međunarodnu publiku, u čijim redovima su bili predstavnici Češke ambasade i Collegium Hungarium-a, koji su takođe uživali u autentičnim zvucima Romano Drom-a i Terne Čhave-a.

Završno veče dvanaestog world music festivala Todo Mundo donelo je pravi vrhunac izvođenja romske muzike, oživljavajući raznolike i slojevite kulturne i muzičke tradicije Roma. Bend Romano Drom je svojim emotivnim i energičnim nastupom otvorio put za dalju razigranost i poletnost Terne Čhave-a, koji su na kraju transformisali prostor u pravi plesni podijum.

Osvrt na 53. manifestaciju „Crnorečje u pesmi i igri” održanu juna 2024. godine

Zajedničkim izvedbama oba benda, atmosfera je dostigla vrhunac, uzajamno prenoseći energiju sa scene na publiku i obrnuto. Veče je time dobilo simboličan završetak u muzici kao sredstvu povezivanja ne samo izvođača, već i publike, koja je bila naglašeno internacionalna. Time je festival Todo Mundo uspešno zaključio još jedno izdanje, obeleženo bogatstvom muzičke raznolikosti i kulturnog nasleđa.

(Marta Đačić)

---