Magazin Etnoumlje / Rubrika: Umlje i etno

Dva beogradska etno-proleća

Slavni festival Beogradsko proleće konačno je dobio mesto u etnomuzikološkim narativima, zahvaljujući ovom pionirskom tekstu koji se odnosi na dva festivalska izdanja, održana 2022. i 2024. godine.

02/05/2024.

Autor: Predrag Đurović

Jelena Tomašević, Beogradsko proleće 2024 (YouTube screenshot)

Beogradsko proleće, sinonim kvalitetne i dobre muzike, ponovo je zablistalo u punom sjaju 20. aprila ove godine. O istorijskom značaju navedenog festivala je možda i suvišno pričati, imajući u vidu da se prvo Beogradsko proleće desilo 17. aprila davne 1961. godine.

Kult pomenutog festivala je živeo, živi i zasigurno će živeti. To je festival koji je diktirao modu i ukus toga vremena, a imao je svoj kontinuum izvođenja sve do 2000. godine, kada je prekinut da bi ponovo stupio na pozornicu MTS dvorane 2022. godine. Govoreći o MTS dvorani, nekadašnjem Domu sindikata, neophodno je pomenuti da je to bilo mesto održavanja festivala, kako nekada, tako i sada.

Oduvek je Beogradsko proleće važilo kao mesto sastajanja vrhunskih umetnika i prezentacije zabavne i pop muzike koja ima visoki umetnički nivo. Ali, da li je to prostor u kome egzistira i etno zvuk? To jeste veliko pitanje i enigma.

Ovim tekstom, kojim ću pokušati da pomenutu enigmu razotkrijem, Beogradsko proleće će konačno postati deo etnomuzikološkog narativa i predmet interesovanja etnomuzikologa, što do sad nije bio slučaj.

Kao reprezentativni primerci biće sagledane određene kompozicije sa Beogradskog proleća 2024, ali i Beogradskog proleća održanog 2022. godine.

Pominjući Beogradsko proleće koje je održano 2022. godine, neizostavno je istaći pesmu „Kompanjero”, koju izvodi Željko Vasić, a za koju je muziku i tekst napisao Predrag Marić, aranžman Željko Vasić, a orkestarski aranžman Tihomir Jakšić.

Već sam naslov pesme, a i prvi taktovi upućuju na činjenicu da je u pesmi zastupljen latinoamerički zvuk. Na samom početku se ističe deonica električne gitare, nakon čega ulaze limeni duvači. Latinoamerički prizvuk je dominantan, što ukazuje na glokalni značaj ovog podneblja. Zvuk domorodaca iz Latinske Amerike je definitivno glokalizovan, budući da su lokalni zvuci dobili globalni značaj.

Metroritmička struktura pesme je sve vreme u maniru latino nasleđa, a takođe i melodijski intonirani delovi pesme publiku odvode u prostor Latinske Amerike, tajanstven i nedokučiv, a opet prepoznatljiv i svoj.

Govoreći o pesmi „Lastavica” Borisa Režaka, za koju je muziku i tekst pisala Beba Balašević, aranžman Dragan Ivanović, a orkestarski aranžman Dragoljub Ilić Ilke, važno je reći kako se već na samom početku u deonici klavira izlaže etno lajtmotiv vrlo prepoznatljivog zvuka, shodno melodijsko-ritmičkim karakteristikama istog. Sam tekst referiše na narodni, s obzirom na to da se pominje bijelo lice, što je sintagma tipična za narodnog pesnika, ali i devojka, koja se poistovećuje sa lastavicom, što opet upućuje slušaoca u tradicionalni „ambijent”.

Bilo bi nesuvislo izostaviti i komentar koji se tiče slušljivosti navedene pesme. Naime, pesma je izrazito pevljiva i poseduje svojevrsni hook, odnosno udicu kojom mami publiku.

Pesma ovogodišnje takmičarke Tamare Živković, „Da li smeš” od samog početka se istakla metroritmičkim obrascem tipičnim za Latinsku Ameriku. Muziku i tekst je napisala Beba Balašević, a aranžman Saša Milošević Mare.

Na samom početku pesme, izdvaja se zvuk kastanjeta, što auditorijum upućuje na etno zvuk, sveprisutan u pesmama sa Beogradskog proleća.

Ovogodišnja pobednica Beogradskog proleća, prema glasovima publike, je Jelena Tomašević sa pesmom „Veruj mi da verujem”, za koju je muziku i tekst napisala Aleksandra Milutinović, a aranžman takođe Aleksandra Milutinović, zajedno sa Mahirom Sarihodžićem.

Ističući navedeni nastup, prokomentarisao bih činjenicu da je u toj pesmi Jelena Tomašević bila dosledna svom stilu. Naime, manir pesme je bio identičan onom koji je bio prisutan dvehiljaditih godina, a koji je propagirala, između ostalih, upravo pomenuta pevačica.

Pominjući vremenski okvir dvehiljaditih, izrazito je važno imati u vidu činjenicu na koju ukazuje etnomuzikološkinja Iva Nenić. U svom radu World/ворлд мјузик, etno, no name at all: između zajednice, scene i institucije (Etnoumlje br. 28, 2015), navedena autorka ističe kako je etno u to vreme označavao dominantnu, medijski promovisanu sliku obrada srpske tradicionalne muzike, uz upotrebu prepoznatljivih pop konvencija. Izvođačica koja je bila, ali i ostala reprezent takve muzike, odnosno pop muzike sa primesama etno zvuka jeste upravo Jelena Tomašević.

Pevačica je navedeni etno zvuk koristila tako što je izvodila ukrase koji upućuju na pomenuti zvučni milje. Upravo je ovog 20. aprila, u MTS dvorani, publika imala priliku da iznova čuje karakteristične etno ornamente u Jeleninom pevanju.

Na kraju, dolazimo do krucijalnog zaključka: etno zvuk je i te kako prisutan na muzičkom festivalu Beogradsko proleće, od osnivanja do danas. On živi i egzistira u okviru pomenutog festivala veoma dugo. Do sada nije govoreno o tome, iz razloga što bi pominjanje etno zvuka upućivalo na određenu etničku pripadnost, koja nije bila u skladu prvo sa idejom jugoslovenstva, a kasnije i srpstva.

Čelnicima festivala je bio potreban univerzalni, mondenski zvuk, koji ne upućuje na nacionalno. Shodno navedenoj činjenici, prećutno su davali prostor etno zvuku, ne pominjući ga u okviru javnog diskursa.

Najzad smo došli do toga da se progovori i o etno zvuku, koji je veoma zastupljen na festivalu i koji uopšte ne smeta ideji istog. Stoga je bilo neophodno uvrstiti Beogradsko proleće u etnomuzikološke narative, što je ovim tekstom konačno i učinjeno.