PROJEKAT: PORTRETI ŽIVIH LJUDSKIH RIZNICA, 2021 (9)

Boško Vujačić : Izrazi čojstva, a ne sujete

Narodni guslar Boško Vujačić nije samo jedan od predstavnika guslarske zajednice u Srbiji, već, mnogi bi rekli, i najbolji među njima. Potiče iz durmitorskog kraja, završio je gimnaziju i tehničke studije. Radio je u mnogim fabrikama, a u isto vreme usavršavao pevanje uz gusle, istraživao epsku pesmu i sve druge sadržaje naše tradicije, kradući vreme od redovnih poslova. Danas, na sredini osme decenije života, dobro pamti da je od onog momenta igre na patosu i od prvog proizvedenog tona na guslama, kada je imao samo pet godina, postao srećni zarobljenik, učenik, istraživač, pevač, pesnik i tumač istorije, narodne poezije i tradicije njegovog, srpskog naroda sve do današnjeg dana. Sa Boškom smo uradili intervju u Beogradu, 26. novembra 2021. godine. Ovaj članak, takođe, pripada ciklusu magazina „Etnoumlje” u okviru projekta Portreti živih ljudskih riznica, finansiranog sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Članak je objavljen u 35. štampanom izdanju „Etnoumlja”, krajem decembra 2021. godine.

Autor: Oliver Đorđević

Boško Vujačić, nastup u Kolarčevoj zadužbini, Hercegovačka akademija, 8. jun 2015 (foto: Trifko Ćorović / Slobodna Hercegovina)

Bio sam mlad kada sam u jednom stanu na Bežanijskoj kosi osetio kako zvuk guslanja može da zapara uši. Neko je u susedstvu, na prejakom ozvučenju, pustio da trese od glasa, gudala i žica. Tog istog dana, nešto ranije, slušali smo tada aktuelni i predobri album Pepersa, Californication, takođe glasno, naravno, bez pomisli da komšijama isti može da zasmeta. Očigledno, jednog smo podstakli na „osvetu”.

Pevanje uz gusle, ni tada ni godinama kasnije, nisam razumeo, a uveren sam da nije ni taj komšija. Da je guslanje razumeo, ne bi ga doživljavao kao muziku kojom će provocirati druge i dokazivati svoje rodoljublje. Nije to muzika koja treba da trešti. Naprotiv.

„Guslarsko pojanje je isto što i crkvena liturgija, nose istu suštinu. I obe zahtevaju tišinu”, reći će narodni guslar Boško Vujačić.

Od sredine devedesetih, sve više sam ulazio u svet world muzike. Bilo je i biće tu svega, razne hibridne muzike do koje sam mogao doći tih strašnih godina. Mahom sam u startu zaobilazio sve ono što nije produkcijski upakovano, što je sa izvora, jednostavno i neposredno. Možda zato, jer je i mladost nejasna i složena. Sada mogu reći da nisam bio dorastao za guslanje, pesmu izvika ili svrljiške gajde. Danas sam srećan što pobrojano mogu sa uživanjem da slušam, pa sam čak u prilici i da neke albume produciram.

Prošle godine, World Music asocijacija Srbije je objavila knjižicu Gusle: epska tradicija Srbije, kao četvrtu iz edicije vodiča za potrebe predstavljanja Srbije na WOMEX-u. Ovom izdanju su prethodila studijska snimanja i druženja sa guslarima kojima je prisustvovala urednica izdanja Marija Vitas. Upečatljive su njene reči u uvodniku ovog izdanja: „Jedno toplo, septembarsko popodne provela sam sa guslarima. Kao da sam bila u paralelnom svetu, u dimenziji koju ne dodirujem u svakodnevnom životu, ali za koju znam da postoji, da je moćna…” Marija je primetila i sledeće: „Dotakla me je lepota zajedništva i njihovog međusobnog odličnog poznanstva. Neupitno je poštovanje drugog, ali i uživanje u šalama na račun onoga ko jeste blizak i drag. To je vrsta zajedništva kakva je danas retka u urbanom stilu života. Podrazumeva da se ljudi generacijski ne odvajaju sekirom, deleći se na mlade, koji su cool, i dosadne matorce. Naprotiv, oni dišu bez prepreka u zajedničkom trenutku i prostoru.”

Da, to je guslanje, pomislio sam, kada sam pročitao ovo zapažanje – to nije samo epska pesma praćena krajnje svedenom muzičkom podlogom, već i lepota zajedništva. Upravo zato je guslarska zajednica opstala, a veština i specifična emotivnost u pevanju uz gusle ne bledi sa svakom narednom generacijom, uprkos tome što su gusle potisnute od strane drugih, „savršenijih” muzičkih instrumenata, ali i „vrednovane” kao instrument koji slavi Srbiju i srpsku naciju u periodu posle Drugog svetskog rata, i kao takve skrajnute.

Među vodećim predstavnicima guslarske zajednice u Srbiji, a mnogi bi rekli i „prvi među prvacima” je Boško Vujačić, „živa ljudska riznica”.

Preuzmite ceo članak „Izrazi čojstva, a ne sujete” (Portret: Boško Vujačić) u PDF formatu

. . .