Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Muzika i priča: A to JazZ 2024

Trinaesti festival A to JazZ održan je u Sofiji (Bugarska), od 4. do 7. jula 2024, u Južnom parku 2 i Kulturnom centru Toplocentrala. Prvi dan je bio rezervisan za dvanaest šoukejs koncerata, a utisci o njima jesu okosnica priče koja sledi.

17/07/2024.

Autor: Marija Vitas

Ovo je bila naša druga poseta festivalu A to JazZ u Sofiji. Prva se desila u julu 2023, u vreme kada je festival postao partner u evropskom projektu UpBeat, pa je tada prvi put dodat world music šoukejs-odeljak u program ove izuzetno posećene manifestacije u glavnom gradu Bugarske, koja je orijentisana na džez ili, preciznije, fjužn.

Upravo zbog te novosti u istoriji festivala, Bojan i ja, u paketu sa Mitrom, otišli smo kao delegati sa određenim zaduženjima, ali i puno prostora za hedonizam i komunikaciju, i to na ljubazni poziv Petra Dimitrova, osnivača i direktora A to JazZ-a. Iako je tek na početku „srednjeg veka” svog života, Peter se ističe kao veoma sposoban čovek, sa talentom za organizaciju i održivost ideja, i koji zna kako se rad na muzici pretvara u veliku priču, te postaje biznis.

Moja uloga članice žirija za izbor world music šoukejs-nastupa najpre je, u martu mesecu, podrazumevala osam dana slušanja preko 80 bendova, da bi nakon toga konačno bilo odabrano 12 grupa, čijim je koncertima otpočelo prvo festivalsko veče i noć, 4. jula.

Od 18 časova, sve do dva ujutru, četrdesetominutni „pokazni koncerti” su se smenjivali najpre na velikoj bini na otvorenom (prevelikoj za većinu šoukejs umetnika), u Južnom parku 2, da bi drugih šest nastupa bilo prebačeno u prigodniji ambijent Toplocentrale, ali sa jednom drugom manom – koncerti u dve sale debelo su se preklapali, što je nama, delegatima koji smo sutradan sa tim istim umetnicima imali tzv. spid-mitinge, onemogućavalo da doživimo celokupan tok nastupa svakog od tih bendova.

POLJSKA ALTERNATIVA ILI UMIVANJE NA IZVORU

Noviju poljsku scenu predstavila su čak dva sastava, mala i jaka! Onaj veći, trio, pod imenom Chrust, otvorio je program na velikoj sceni u parku, očekivano pred manjim brojem posetilaca. Ipak, ciljna publika bili smo mi, delegati, koji su pak različite utiske poneli sa ovog koncerta.

Svi smo se složili da je Malgožata (Małgorzata) vlasnica divnog, kristalno čistog glasa, od eteričnog do energičnog. Meni lično je i veoma zanimljiv, netipičan način na koji Karol barata sintisajzerom, dok je Darijuš (Dariusz) podario ubedljivu podršku modernom, elektro-rok zvuku prošaranom folklornim odjecima i inspiracijama.

Trio Chrust još uvek crta svoj pravac, koji se naslućuje ne samo u muzici, već i u odelima i pagansko-hrišćanskim vencima na glavi. Ako probaju da upotpune svoj muzički izraz i učine ga ubedljivijim, lično mislim da mogu biti zanimljivi široj evropskoj publici, pa tako i organizatorima događaja u Srbiji.

Drugi, još manji poljski sastav, duo Jarzmo (značenje: jaram) dao je čvršću, oštriju, tvrđu, stoner rok priliku za uživanje. I zreliji su sa konceptom od Chrust-a, tako da imaju u ovom trenutku šansu za brži prodor na međunarodno tržište.

Nikelharpa (Pjotr) i bubnjevi (Kašja), uz povremene vokalne uplive, vrlo su moćno udruženi, eksperimentalni i jasni u isto vreme.

Potrebno im je samo da bolje poentiraju tokom koncerta svoju stidljivo naznečenu poruku o ponovnom uspostavljanju harmonije između čoveka i prirode.

VELIKI SASTAVI IZ MALE BELGIJE

Raste broj sastava na savremenoj world music sceni koji kombinuju Gnava nasleđe i modernije, zapadnjačke muzičke izraze. Među njima je i belgijski projekat Kosmo Sound ft. Imane Guemssy, u kojem se muzičari benda Kosmo Sound udružuju sa umetnicom Iman Gemsi (glas, gembri, krakeb) i stvaraju sopstvenu, prilično originalnu priču.

Zanimljivo je bilo provesti sa njima tih 40 minuta u parku. Kosmo Sound su krenuli umereno, pletući svoju dab-džez-ambijentalnu mrežu toliko strpljivo i nepretenciozno da sam posle prvih desetak minuta pomislila da mi u ovoj muzici nešto nedostaje, neki pokret, trzaj, ideja… Međutim, njihova udica vremenom postaje sve izazovnija, gruv raste, muzičke ideje se konkretizuju, pa shvatite da im je razmišljanje blisko istočnjačkom, sa dugim uvođenjem u atmosferu i evolutivnim pristupom gradnji muzike.

I gotovo u idealnom trenutku, šestorci iz Henta se na sceni priključuje njihova sugrađanka Iman da do kraja, pravo žensko, uredi stvari i napravi bolji poredak. Odličnog glasa, srasla sa gembrijem, Iman ipak ne vuče svu pažnju ka sebi, već ostaje član tima.

Kosmo Sound bi samo trebalo da svoje koncertno uhodavanje malo skrati, učini ga zanimljivijim i uspeh preko „grane” ih čeka!

Osmorka iz Brisela, naprotiv, startovala je jasno i glasno u Toplocentrali. Uz M. Chuzi se svaka publika diže na noge, bilo na world music bilo na rok festivalima. Posmatrajući nasleđe svog grada i zemlje kao smesu raznih kultura, kao nasleđe nasleđa, te „muziku kao sos”, M. Chuzi stvara i izvodi repertoar baziran na world gruvu, fanku, džezu, sa čujnim obožavanjem afričke ritmičke palete.

Iz te dobro podgrejane, vesele atmosfere, morala sam ipak da odjurim na preklapajući nastup koji me je možda i najviše zanimao: italijanski duo na čelu sa Hiram Salsano.

VESNICI JUGA

Kad sam pre skoro tri godine dva puta u roku od mesec dana uživo slušala Mariju Macotu, pomislila sam da nikada više, nijedan kontakt sa italijanskim jugom neće moći da me uzbudi. Toliko je Marija moćna. A onda se desila Hiram Salsano. Najpre preko snimaka, a potom uživo, u Toplocentrali u Sofiji. Očekivan scenario i instrumentarijum: Hiram sa snažnim glasom, divnim trešenjem daira (dve vrste: tamora i tamburin), te spretnim i neprimetnim korišćenjem lupera, a uz nju i harmonikaš i drombuljaš Katelo Garđulo (Catello Gargioulo), jednako upečatljiv i spontan.

Hiram izuzetno stapa tradiciju i moderno, toliko dobro da se zapitate gde je granica. I luper je u službi tradicije. I eksperimentisanje sa glasom. Prava, živa tradicija Kampanije i Juga Italije.

Delić tajne kaže da se uskoro može očekivati nastup ovog dua u Srbiji…

Hiram sam odslušala do kraja i potom, u drugoj sali upala na nastup Rakel Kurperšuk (Raquel Kurpershoek), koji bi se mogao opisati kao latino-holandski, s obzirom na to da Rakel po roditeljima ima špansko i holandsko poreklo, te da pretežno živi u Holandiji. Međutim, zvučno – to je čist jug Španije i Latinske Amerike, u svima dobro poznatoj simbiozi sa džezom.

Nisam mnogo očekivala, tako da sam dala prostor veoma pozitivnom iznenađenju. Ne samo što mlada Rakel vlada scenom i čvrstom ženskom rukom predvodi momke na gitari i udaraljkama (kahon, pre svega), ne samo što je beskrajno vedra i simpatična, nego i izvrsno peva. Ima tamniju boju i kreće se tik ispod linije savršene intonacije, što je prava prednost u ovakvoj muzici. I ne samo to – u nekim trenucima me je podsetila na izraz pokojne Lase de Sele, kanadsko-američke pevačice, koju je krasio jedinstven glas.

Još jedno iznenađenje, ali napolju, u parku, priredio mi je mladi Portugalac Manel Fereira (Ferreira). Dok sam slušala njegove snimke, onomad u martu, nisam osetila umetničku specifičnost izvan perfektne tehnike i poznavanja raznih južnih stilova, kao što su flamenko, fado, tango, „brazilijana”, ali i finese klasične muzike i džeza. Međutim, na festivalu A to JazZ sam rešila da stanem tik uz ogradu ispred bine i probam da uronim dublje u muziciranje Manela na gitari i dvojice kolega na kontrabastu i bubnjevima. To me je dovelo do konačnog utiska o Manelovoj umetničkoj izuzetnosti, ali i o jedinstvu zvuka koji grade sva trojica muzičara.

AFRIČKI VESELO

Verovatno jedini od šest šoukejs sastava kome je bila sasvim odgovarajuća velika bina u parku, a u kojoj se do sutona sabrala brojna publika, bio je kvintet predvođen Seržom Ananuom (Serge Ananou).

Francuska je danas baza velikog broja afričkih umetnika poreklom iz frankofonih zemalja. Muzika koju ovakvi umetnici prave, obično u sadejstvu sa rođenim Evropljanima (Francuzima i dr) pruža osvežavajuću kombinaciju fanka, bluza, džeza i afričke ritmike, a u slučaju Serža i njegovog rodnog Benina – reč je o lahorastoj muzici koja podstiče veselo, lagano njihanje i cupkanje.

Kraće rečeno: Serž (vokal, gitara) i njegovi pratioci na bas gitari, udaraljkama, bubnjevima i klavijaturama razgalili su i delegate i običnu publiku, ispunivši svojom pozitivnom energijom ogromni binski kvadar i osvojivši ogromni zeleni eksterijer pred sobom.

Ipak, afričke, kao i francusko-afričke, te evropsko-afričke dobre muzike ima napretek. Nije lako izboriti se za svoj prostor i svoju fan-bazu, pa u tom smislu i cilju, Serž bi mogao da još više poradi na prepoznatljivosti svojih aranžmana i koncepta, tek da se ne utopi u more kvalitetne svirke.

BALKAN

Prirodno je da jedan world music šoukejs-program u Bugarskoj podari neki od slotova balkanskom sastavu i muzici Balkana. Na ovogodišnjem izdanju festivala A to JazZ bilo ih je čak četiri: dva u parku i dva u Toplocentrali.

Domaću scenu predstavio je Aleksander Mihajlov sa svojim kvintetom Patardia. Poznat muzički vokabular, koji volim da nazovem „bugarskim fjužnom”, otkriva u ovom slučaju visoke izvođačke kvalitete frontmena, koji na kavalu plete duge, razigrane teme. Aleksander je i autor kompozicija nadahnutih folklorom i džezom u jednakoj meri, a u njima svirački učestvuju još i muzičari na udaraljkama, bas gitari, bubnjevima, kao i na klavijaturama u osvežavajućoj smeni sa harmonikom.

Svirka je bila odlična, a za uvećanje potencijala međunarodne karijere mislim da bi bio od koristi fokus sa harmonici umesto na klavijaturama, kao i još svežija aranžmansko-jezička rešenja, koja bi učinila ekskluzivnijom umetičku ekspresiju sastava Alexander Mihaylov & His Patardia.

Tik pre njih, na velikoj bini na otvorenom muzicirale su tri grčke dame iz Turske. Sinafi trio mi je pre nekoliko godina otkrio Danko Strahinić, kada je napisao za Etnoumlje recenziju albuma Iho (2019). Jako mi se dopao album, a njihov jedini nastup u Srbiji do sada (Zeman fest, 2022) nisam mogla da posetim, tako da sam se šoukejsu u Sofiji unapred veoma radovala. Njih tri su skromne i svedene na sceni, udubljene u makame, lestvice, fino pulsirajuću ritmiku, improvizacije i stihove koji emituju izazovno prigušenu senzualnost i čulnost. Lako uvlače slušaoca u svet Anadolije i pružaju čisto uživanje. Malo više priče o pozadini pesama učinilo bi magiju još delotvornijom, a svakako i prigodniji, intimniji ambijent.

Poslednja dva šoukejsa na A to JazZ-u bila su rezervisana za grupe iz Mađarske (Nasip Kismet) i Hrvatske (Balkalar).

Mađarski Nasip Kismet je zapravo bend koji nas povezuje sa Turskom i Balkanom, na toliko snažan i blizak način da imam utisak da se nalazim na nekom od onih vatrenih veselja i zabava na jugoistoku Srbije ili u krugovima dijaspore, gde kao ukus i stil vlada „orijental”.

Arif Erdem Odžak (Ocak), glavni je akter na sceni i van scene, a pored njegovog pevanja i svirke na gitari, najveću pažnju privlače zavodljive kretnje, ubedljivi vokalni doprinosi i šljašteća odeća Arifove sestre Darije (Derya). Ostali, ne-turski deo ove mešovite mađarske ekipe, na saksofonu, klarinetu, bas gitari, bubnjevima i udaraljkama, potpuno razume Arifa i Dariju, oseća njihov temperament i bez ostatka isporučuje energične ritmove i opojne melodije, koje razmrdavaju publiku i oslobađaju od raznoranih okova.

Mada u neku ruku umerenija, sama završnica šoukejs-programa ovogodišnjeg A to JazZ-a nastavila je da održava publiku u plesnom raspoloženju. Grupa Balkalar iz Hrvatske se već pokazala kao sjajna, vesela i razdragana četvorka. Oni plene jednostavnošću i neposrednošću, kakva obeležava dobru uličnu svirku ili angažovani nastup na svadbi i drugim veseljima, dok kvalitetna svirka i pevanje svemu daju i prohodnost na koncertne scene.

Repertoar je šaren, jugoslovenski i balkanski, a koncept – poletan, tako da skoro svaka pesma, čak i kada kreće u dertu ili mistici, ubrzo se pretvara u poskočicu.

Nije lak posao izboriti se na balkanskoj sceni, u moru sličnih projekata koji šire balkansku muzičku lepezu i aranžmane baziraju na tipičnim instrumentima, poput violine, kontrabasa, gitare i udaraljki, uz tople i prodorne vokale. Ipak, Balkalar lagano iscrtava svoju stazu, a po vedrini se retko ko sa ovih prostora može sa njima meriti.

RASPRIČAVANJE

Vrućina je bila velika, tako da ove godine nismo imali motivaciju da se šetamo Sofijom. Umesto toga, sve vreme smo proveli na A to JazZ-u. Pored posvećenog praćenja šoukejsova, učestvovanja u spid-mitinzima (ja), kao i treningu za muzičare (Bojan), slušali smo i konferencijski deo festivala, podržan takođe kroz UpBeat platformu.

Ukupno osam panela, zanimljivih, informativnih i korisnih, okupilo je iskusne govornike i kulturne poslenike, a teme su se najviše odnosile na muzičke festivale. Bojan je bio jedan od učesnika panela New content for festivals? World Music as a cultural bridge, na kom se na početku povela i sve aktuelnija diskusija (po mom ukusu suvišna i besmislena) o tome da li termin world music treba odbaciti ili zadržati.

Pored svih tih i još nekih formalnih događaja, naš boravak na A to JazZ-u podrazumevao je i opušteno sedenje ili stajanje u manjim ili većim skupinama razgovorljivih ljudi iz mnogih krajeva Evrope, sa čašom belog vina ili rozea, aperola ili piva u ruci. Preko dana – bez muzike, a uveče – uz mahom fjužn koncerte koji su krasili ostale festivalske večeri.

---