Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Muzički sastanak pod vedrim holandskim nebom

Zahvaljujući projektu „Sounds of Europe” podržanom kroz programe Kreativne Evrope, Voja Malešev se našao u gradu Najmegenu u Holandiji, u vreme festivala „Music Meeting” (27 – 29. maj 2023). Voja je tamo otišao kao predstavnik Udruženja „Ring Ring”, koje je zahvaljujući svojim festivalima „Todo Mundo” i „Pocket Globe” jedan od partnera pomenutog projekta. Po povratku, Voja je seo i skockao ovu reportažu za magazin „Etnoumlje”.

Autor: Vojislav (Killo Killo) Malešev

Još od kako sam dobio spisak festivala koji su uključeni u projekat „Sound of Europe”, moja pažnja je bila usmerena ka ovom malom holandskom gradu. O njemu sam vrlo malo znao, tek toliko koliko mi je kratko guglanje otkrilo, a to je da se radi o najstarijem gradu u Holandiji (dokazi o prisustvu Rimljana u prvom veku vidljivu su i dan danas) i da ima negde oko 170 000 stanovnika. To je već bilo dovoljno privlačno da Najmegen uvrstim među poželjne destinacije za razvijanje međufestivalskih dobrih odnosa i započnem upoznavanje sa učesnicima festivala. Iako mi imena uglavnom nisu bila poznata, opisi i video klipovi su me veoma privukli.

SAN SVAKOG BICIKLISTE

Imao sam let do Ajndhovena, a tamo me je dočekao volonter festivala po imenu Tomas i odvezao do Najmegena. Već od njega sam dobio toplu dobrodošlicu u vidu jutarnje kafe u Nijmegenskoj luci uz prijatno ćaskanje i brojne informacije o gradu i festivalu.

Luka me nije oduševila nekim šarmom, pogotovo što je okružena građevinskim radovima za koje je Tomas rekao da se izvode upravo na objektima koji su donedavno bili pod upravom umetnika, a sada su žrtva sveprisutne džentrifikacije. Na ovu temu se uvek može debatovati, ali nesporno ostaje žal što nisam stigao lično da prisustvujem nekim koncertima u tim starim oronulim fabrikama i osetim taj artistički anarho duh.

Jedan od prvih utisaka je  da ogroman broj ljudi vozi bicikle. To saobraćaj u ovom  gradu čini izuzetno rasterećenim i lekovitim za čoveka poput mene, zakletog biciklistu koji dolazi iz jedne nervozne i nesređene sredine i zna koliko napeto jedna vožnja može da izgleda.

Unapred uračunat „plus” za domaćine kod kojih sam bio smešten je činjenica da sam dobio bicikl na korišćenje tokom boravka i iskustveno potvrdio da je Holandija san svakog bicikliste.

S obzirom na to da sam stigao u petak, a festival je počinjao u subotu, prvi dan sam proveo u laganoj vožnji i razgledanju starog gradskog jezgra i prelepih, bujnih i mnogobrojnih parkova koji u proleće zaista izgledaju čarobno.

Pojeo sam i lokalni specijalitet pod nazivom „kapsalon”. U pitanju je pravi produkt multikulturalnosti – mešavina kebaba (Bliski istok) i pomfrita (Evropa), prelivena topljenim sirom, poslužena u ukusnom sosu od majoneza, kečapa i crnog luka. Zvuči kao bućkuriš, ali je iznenađujuće ukusno.

OD BINE DO BINE

Iskoristio sam slobodan dan da obiđem lokaciju na kojoj se festival održava i upoznam organizatorski tim. Radi se o ljudima koji se decenijama bave organizacijom različitih muzičkih događaja i festivala.

U opuštenom razgovoru smo upoređivali iskustva iz kulturnog menadžmenta…

Lokacija je bila skoro pa savršena za jedan takav festival. Naime, u parku Brakkenstein, na centralnoj, prostranoj livadi, bila su raspoređena dva srednje velika stejdža, od kojih jedan pod šatorom, sa tribinom za publiku, a drugi klasičan, na otvorenom. Postavljen  je jedan poveliki bar, kao i mali stejdž za intervjue i mikro-sesije gostujućih umetnika. Postojalo je i četiri-pet prikolica sa raznovrsnom internacionalnom kuhinjom.

Prvi utisak – prostrano i lepo organizovano. No, na moje pitanje koliko očekuju ljudi, dobih prilično neočekivan odgovor – do hiljadu. Ja sam mislio da su samo oprezni u svom optimizmu, ali procena se, u narednih nekoliko dana, ispostavila prilično realnom.

Interesantan momenat je bila vožnja električnim vozilom koje se obično može videti na golf terenima. Njime  su me odvezli do treće bine, postavljene nekih 300 metara dublje u parku. Ova blago izdvojena bina po imenu „Mistik” ugošćavala je umetnike sa uglavnom akustičnim instrumentarijumom. Sakrivena je nečim nalik poluotvorenom cirkuskom šatoru i okružena botaničkom baštom. Ograničenog je kapaciteta, sa negde oko 200 sedećih mesta. Dakle, idealna za intimne koncerte.

S obzirom na to da sam taj dan započeo još u tri ujutru, rano sam se povukao. Usput sam posetio supermarket ne bih li se odmah opskrbio fenomenalnim sirevima i omiljenim holandskim poslasticama (ali o tome više u mom gastro-blogu).

DOŽIVLJAJ ZA RADOZNALE GENERACIJE

Ceo moj boravak propraćen je velikim klimatskim blagoslovom. Temperatura je bila idealna (17 – 23 C), a nebo vedro. Gledajući vesti iz Srbije, shvatio sam da smo se zarotirali što se vremenskih prilika tiče. Mislim da su i sami lokalci bili zatečeni, jer su, nemajući poverenja u sunce, masovno nosili obuću za ozbiljne planinske šetnje.

Program festivala je bio izvanredno dobro osmišljen. Satnica je tako ukrojena da, ako ste baš gladni muzike, možete da postignete da ispratite skoro svaki koncert. Preklapanja su bila minimalna.

Nakon što sam odradio nekoliko volonterskih misija (hosting za tek pristigle izvođače), za koje sam se ponudio kao neko ko ima vremena, a voli biti od koristi, popodne sam se prvo susreo sa jako dragom prijateljicom, a sada i ozbiljnom facom u svetu muzike – Jelenom Popržan. Već unapred sam bio ozaren ponosom na ovo poznanstvo, uveren da je ovo pravo mesto za Jelenu da svojom jedinstvenošću oduševi sve prisutne (što u ovako šarenoj konkurenciji nije lak zadatak).

Publiku ovog festivala mahom čine ljudi srednjih godina. Preko dana je bilo i dece, jer postoji i deo predviđen za njih, a uveče, iako bi se očekivao nalet omladine, ovde su se uglavnom kretali ljubitelji tzv. world music žanra, koji su godinama bili izlagani kvalitetnom i probranom programu i vrlo dobro umeju da prepoznaju umetničke bisere.

U nekom smislu mi je, kao čoveku u srednjim godinama, ovaj profil publike odgovarao, ali u nekom drugom, bio sam blago razočaran, pa čak i zabrinut nedostatkom mladalačke energije. Gde je nestala radoznalost? Gde je želja da se uživo čuju izvođači iz udaljenih delova planete, pritom u ovako dobroj organizaciji  u prelepom ambijentu? Da li je moguće da su telefoni i TikTok pesmice toliko uticajni da će ovaj najorganskiji mogući oblik muziciranja postati atrakcija interesantna samo retkim zaljubljenicima?

O ovim stvarima svakako više razmišljam kad sam u poziciji muzičara ili organizatora festivala, te sam se ovoga puta ipak prepustio uživanju u koncertima, a teške teme će mozak da sačuva za dosadna čekanja na aerodromima.

Moram da priznam da sam malo kršio pravila festivala, jer sam uneo pola litre naše „Sokolove” šljivovice kupljene u fri-šopu pri polasku. Imao sam želju da počastim nove prijatelje nečim egzotičnim iz svoje domovine, a i sebi popravim festivalski osećaj, jer, iako imaju sjajna piva, nisam imao stomak za celodnevno nalivanje istim.

SPEKTAR OSEĆANJA

Da se vratimo na muziku. Prvi dan mi je svakako obeležila predivna muzika koju su proizveli Jelena Popržan i njen sjajni kvartet. U ambijentu pomenute botaničke bašte, zvukovi i uopšte čitav Jelenin nastup za vreme i između pesama su svojevrsni spektakl.

Jelena Popržan, intervju u rubrici „Opus, fokus…” (1)

Toliko raznovrsnih muzičkih stilova i tretiranja viole na neuobičajen način, kao i poliglotski odnos prema tekstopisaniju su u meni, kao i ostatku publike, budili čitav spektar osećanja od sete do razdraganosti, vodeći nas od mistike do prefinjenog humora. Rezultat je bio oduševljenje i višeminutne stajaće ovacije koje su svakom umetniku najveći honorar.

Jelena Popržan, intervju u rubrici „Opus, fokus…” (2)

Video sam još nekoliko odličnih nastupa u afro-stilu na velikim binama, koji su kvalitetom bili vrhunski (istakao bih Faakruatu Dakar Edition), ali sam ja lično bio u potrazi za nečim novim, a to sam dobio u samoj završnici večeri, kada su na binu izašli Jaubi & EABS.

EABS  je ozbiljan mladi poljski sastav koji izvodi mahom gruvi-džez i to na majstorski način sa puno duvačkih bravura, maštovitom klavijaturom i odličnom i stabilnom ritam sekcijom. Ono što ih izdvaja je primena elektronike u savršenom, suptilnom promeru, kojom se bavi klavijaturista koristeći kompjuter i sempler.

Ispred njih, na ćilimu sede dva Pakistanca koji sviraju tradicionalne instrumente i pevaju. E, tu dolazi do fuzije zvukova na koju moja duša reaguje ushićeno, a uši traže još. Upravo su snimili album In Search in a Better Tomorrow i gledajte da ih negde uhvatite na turneji jer im predviđam sjajnu budućnost.

NATALOŽENO U KRVOTOKU

Ovaj dan proveo sam sa svojim najboljim drugom iz školskih dana. Započeli smo ga uživajući po šarenim ulicama Najmegena među lepo raspoloženim stanovnicima. Nismo dugo oklevali i već rano popodne smo bili na festivalu. Započeli smo festivalski dan još jednim odličnim nastupom grupe Gyedu-Blay Ambolley & His Sekondi Band, a specijalan gost je bio Peter Somuah.

U pitanju je sastav kombinovan od muzičara iz Belgije i Gane koji je na bini proizvodio izuzetan energetski naboj, nalik Feli Kutiju ili Džejms Braunu. Ovaj koncert nas je podigao i dao nam elana za nastavak večeri. Na moje insistiranje, iako plašeći se da to možda neće prijati mom drugaru (malo drugačijih muzičkih aspiracija), otišli smo na Jelenin solo koncert koji nas je obojicu već u startu razgalio. Još stajaćih ovacija zrele i izuzetno zahvalne publike.

Jelena Popržan, intervju u rubrici „Opus, fokus…” (3)

Jelena poseduje sjajnu performativnost potrebnu i za solo nastup. Pored virtuoznosti na violi, veoma vešto koristi luper, a odlične glasovne mogućnosti kombinuje sa nesvakidašnjim tehnikama pevanja. Više od deceniju pratim njen rast i razvoj kao svestrane umetnice i očekujem sasvim izvesno da nastavi da se penje na lestvici priznatih i uspešnih umetnika u vodama world i nove muzike.

Veče smo proveli u šetnji kroz park, uz razgovor i još nekoliko interesantnih nastupa, a izdvojio bih KUTU – hipnotička kombinacija elektronike, violine, etiopskih vokala, sa pop-vajbom. Nestrpljivo smo iščekivali završni koncert na glavnoj bini, koji je najviše doprineo odluci mog drugara da dođe na festival čak iz nemačkog grada Kelna

U pitanju je kolumbijska atrakcija Meridian Brothers čiji sam, sasvim prirodno, postao instant obožavalac. Kombinacijom kumbije, surfa i blage psihodelije, ovaj sastav me je vozao iz pesme u pesmu. Moje telo se sve više opuštalo i plesalo kao da su pesme, koje čujem prvi put, negde u mom krvotoku bile nataložene i čekale baš ovaj dan. Predvođen harizmatičnim muško-ženskim dvojcem, ovaj sastav je izvodio izuzetno ambiciozne aranžmane.

Malu nesavršenost predstavljala je jedna od veoma retkih grupacija mladih Holanđana, očigledno razularena, neočekivano divljeg ponašanja. Baš im je bilo lepo tu pored nas, pa sam stalno čekao da mi prospu vino ili me gurnu, što mi je za nijansu remetilo savršen ugođaj. Sa druge strane, bilo mi je drago da se zabavljaju i da su uopšte došli (za razliku od ostalih mladih im sugrađana). Nažalost, verujem da nisu zapamtili ime izvođača niti su dublje primili i propustili svu tu muziku kroz sebe

NA AFTERU I POSLE AFTERA

Posle ovog koncerta, organizator je ponudio tzv. after-party u centru grada. Odazvali smo se pozivu, jer nam je bilo teško da se pomirimo sa rastankom i završetkom festivalskog dana. Iako je bilo tek nešto posle 23 časa, umor i celodnevna aktivnost su izlazili na videlo. Na „afteru” smo se zadržali tek nekih pola sata, premda je DJ ekipa „rasturala” klub, a masa je zadovoljno plesala. Na rano povlačenje sa žurke je uticala i svest o tome da moram ustati pre 6 a.m. Uz zdravicu, razmenu zagrljaja sa organizatorima, pa i obezbeđenjem i nasmejanim volonterima, ovom danu došao je neizbežni kraj.

Festival se nastavljao još i dan posle, u ponedeljak, jer beše neki državni praznik. No, raspored letova poslao me je kući te zore…

Rezimirajući utiske tokom putovanja ka kući, došao sam do zaključaka da, ako bih išta imao da zamerim, neka to bude manjak kamioneta sa još nekom, drugačijom hranom (to je zato što je autor teksta halav, debeo i večito gladan) i eventualno slab marketing koji očigledno ne cilja mlađu publiku. Pohvalio bih najčistije festivalske toalete (a videh ih u životu baš dosta), odličnu produkciju bina, zvuka, svetla, kao i ljubazne i mnogobrojne volontere uvek spremne da pomognu ali i da se zabave.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Odličan festival sa raznolikom muzičkom ponudom u rukama stručnih i sposobnih organizatora kod kojih se, na moju radost, nervoza nije nazirala ni u jednom trenutku (bravo Martyna, Julia, Rui, Iris i drugi). Ja tako ne umem, ali sad bar imam na koga da se ugledam.

. . .