Magazin Etnoumlje / Rubrika: Uši pišu

Dunjaluk : Dunjaluk

Cantus, 2022

Strast, tuga i toplina u „onom” i „ovom vremenu”

Autor: Ivana Dimitrijević

Reč „dunjaluk” izvorno nema mnogo veze sa dunjama. Ona dolazi iz arapskog jezika i islamske metafizike, i određuje „ovaj svet”, koji stoji nasuprot „ahiretu” iliti „onom svetu”.

Međutim, album koji nam donosi sevdalinke na moderni način ima veze sa dunjama, budući da ga je ispevala Dunja Bahtijarević, koju na gitari prati Luka Čapeta. Dunjin vokal možemo čuti i u eksperimentalnom zagrebačkom Mimika Orkestru (Mimika Orchestra). Luka, takođe iz Zagreba, komponuje muziku za ples, pozorište, i film.

Mimika Orchestra: „Altur Mur” (prikaz albuma)

Njih dvoje na Dunjaluku tumače sevdah na nov način, igrajući se disonancom, glasom, frulom i električnom gitaru, mireći tako stare pesme i moderni nemir.

Pesma koja otvara album, „Bogata sam”, jeste pesma sa interesantnom istorijom. Iako se njen autor zna – radi se o Marku Nešiću (1873 – 1938) – ona se vremenom folklorizovala i danas se smatra pravom narodnom sevdalinkom. U njoj slušamo o mladoj ženi koja ima sve, samo ne onog koga voli.

Tematika se čini kao i dalje aktuelna. Iako nema više ugovorenih brakova koji su stajali na putu ljubavi u vreme nastanka ove pesme, moderne žene su bogate, ali ne dolaze do ljubavi zbog obaveza i posla, migracija, nerazumevanja…

Dunjaluk (foto: Marina Uzelac)

U drugoj, veoma igrivoj pesmi, slušamo reinterpretaciju poznate sevdalinke „Oj, djevojko, džidžo moja”. Pesma, koja se može prevesti i kao „Oj, djevojko, lutko moja”, govori o majci koja je nagizdala ćerku nakitom, pa se pokajala kad je time privukla pažnju sarajevskog kujundžije. Tačnije – majstora za nakit.

Pesma „Kamen gori” počinje dramatično. Dok se devojka žali što se njen dragi pravi važan sa drugom, slušamo matricu koja podržava neprijatnost i nepodnošljivu lakoću prevare.

Kada nam pričaju priču o Muji koji po mejdanu vodi svoga konja ukrašenog zelenom dolamom i svilenom maramom i Ajki koja ga gleda sa visokog čardaka, Dunjin glas i Lukina gitara mnogo se bolje slažu nego u prethodnoj pesmi. Čak čujemo i toplu, umiljatu frulu, koja je tu da podrži atmosferu slatkog iščekivanja i zaljubljenosti. Ova pesma je ubedljivo težište celog albuma, i zato traje preko 11 minuta – teško se opraštamo od ove lepršave topline.

„Srdo moja” nam priča još jednu večitu priču, o onome što danas zovemo love-hate relationship. Pa tako vidimo da su oni koji su stvarali sevdalinke patili od istog problema u odnosima sa voljenima – o svađama iz kojih izvire senzualnost.

Dunjaluk (foto: Marina Uzelac)

Pred kraj albuma, prisustvujemo poznatom dijalogu dva prijatelja koji napuštaju Banja Luku. Latif Aga, poznati lik iz balkanskih narodnih pesama, pita druga Sulejmana da li žali za izletima na kojima su flertovali sa banjalučkim devojkama po brdima iznad mahale. Kako to sevdalinke često umeju, i ova nas ostavlja bez odgovora. Ne znamo hoće li Sulejmanu nedostajati Banja Luka. Valjda zato što na to pitanje ne postoji jedan i jednostavan odgovor, što najbolje znaju mnogi od nas koji su morali da napuste svoj rodni grad i odu u daleke zemlje.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Album završava melanholično i čežnjivo, pesmom „Vrbas”, u kojoj devojka kujundžiji daje nemoguć zadatak: da joj iskuje dragog od zlata, ali tako da bude crnokos. Još jednom, osećaj koji nije iskorenjen ni danas, kada se čini da imamo neuporedivo više od ljudi koji su patili od sevdaha.

U aranžmanu ovih pesama i tokom postprodukcije je očigledno mnogo toga ostavljeno nedovršeno, ali zato i otvoreno za improvizaciju tokom živog nastupa. Čini se, takav pristup odgovara sevdalinkama, koje i ne vole zaključke koliko nepatvorenu strast i duboku tugu, obično u istom dahu..

. . .