Magazin Etnoumlje / Rubrika: Uši pišu

Mimika Orchestra : Altur Mur

Menart / Rika Muzika, 2022

Kroz nasleđa i identitete Sredozemlja

Sa nadom da ćemo u Srbiji u što skorije vreme uživo slušati Mimika orchestra, osvrnućemo se na najnovije Mimikino izdanje, Altur Mur, i karakteristike muzičkog rada ovog autentičnog projekta.

Autor: Dušan Milenković

24. 01. 2023.

Mimika orchestra je sastav koji su u Londonu osnovali kompozitor, aranžer i multiinstrumentalista Mak Murtić i pevačica Maja Rivić. Tokom jedanaest godina postojanja, Mimika je objavila četiri albuma sa čitavim mnoštvom različitih muzičara u Londonu i Zagrebu, na kojima je – uprkos, a možda upravo zahvaljujući toj raznovrsnosti – uspostavila snažan, autentičan muzički narativ na tromeđi world music-a, džeza i popularne muzike.

Ovaj višedimenzionalni projekat predstavlja kontinuiranu stvaralačku refleksiju o bogatom muzičkom nasleđu Balkana i Mediterana, izloženu u složenim džez aranžmanima na tragu savremenih big bendova, ali i orkestarske tradicije klasične muzike 20. veka, koja se slušaocu neretko obraća neposredno i ekspresivno kao da je reč o nekom rok sastavu.

Mimika Orchestra (foto: Vedran Metelko)

U potrazi za odgovorom na pitanje o muzičkom izrazu ovog orkestra, ne sme nas navesti na pogrešan trag činjenica da njegova formacija najviše podseća na big bend, budući da je muziciranje Mimike mnogo slobodnije od konvencionalnosti koje u džezu podrazumeva sastav te vrste. Mimika ubira plodove stogodišnje tradicije velikih džez ansambala, ali lako napušta ograničenja uobičajenih praksi na tom polju, ukoliko sama muzika to nalaže – duvačka sekcija spremno ustupa prednost a cappella izvođenju u duhu horske muzike ili energičnim izletima električne gitare i ritmičkih instrumenata.

Neposredna muzička ilustracija govori mnogo više od reči, a na našu sreću, prva kompozicija na novom izdanju upravo nam obezbeđuje uvid u to bogatstvo Mimikinog stvaralaštva. Ta numera od gotovo dvanaest minuta može se smatrati svojevrsnim „trejlerom” za muzički stil ove grupe.

„Tuota Nuester” otvara sakralno višeglasje koje u određenim trenucima budi asocijacije čak i ka Mokranjcu, da bi se zatim celokupni bend uključio u uobičajeno Mimikino poigravanje sa duvačima u nižem registru na tragu San Ra Arkestra uz paralelni električni gruv, koji se na kraju pesme pretvara u kraći gitarski solo u duhu progresivnog roka!

U tom smislu, potrebno je napustiti limitirajuća žanrovska očekivanja, kako bi se muzika Mimike doživela na pravi način, što za slušaoce koji neguju džez i world music mentalitet neće predstavljati preterano težak zadatak.

U HRAMU MORA

Mimika ne uspostavlja dijalog između tradicionalnog i savremenog samo specifičnim muzičkim sredstvima, već i kreiranjem odgovarajućeg vizuelnog i tekstualnog narativa koji odlikuje njihova izdanja, ali i koncertne performanse. Ova tendencija posebno dolazi do izražaja na poslednjim dvama albumima ovog sastava – Divinities of the Earth and the Waters (2018) i Altur Mur (2022).

Poput vela u koji su zaodenute vokalistkinje na nedavnim nastupima ovog sastava, kompletno stvaralaštvo Mimike obavijaju zagonetke slovenskog kulturnog nasleđa i mističnosti paganskog, ali i antičkog Balkana i Mediterana. Ovaj orkestar muzički tematizuje neistražene mitske realnosti koje provejavaju našom svakodnevicom i obraćaju nam se neposredno poput nemuštog, izumrlog veljotskog jezika sa ostrva Krka, koji je iskorišćen za naziv albuma Altur Mur.

Muzika Mimike je podjednako neizreciv, jedini mogući odgovor na ova pitanja kulturnog identiteta, odgovornosti prema toj mnogostrukoj tradiciji, mogućnostima njene revitalizacije i reaktualizacije, ali i kritike njenih ograničenja.

Dok je na albumu Divinities of the Earth and the Waters pitanje slovenskog folkora istaknuto u prvi plan kao kristalizaciona tačka Mimikinih muzičkih stremljenja, na novom izdanju Altur Mur tu ulogu dobija tematika „izgubljene duše Mediterana”. Uspostavljeni muzičko-tekstualni kontekst u njemu na više načina sugeriše ovu tematsku preokupaciju. Reči „Altur Mur” na veljotskom znače „hram mora”, a numera „Thalassa” se naslovom i muzičkom simbolikom osvrće na nepregledna vodena prostranstva Sredozemlja. Razigranost vokalnog izvođenja na tragu tradicionalnih pesama Istre i Kvarnera u „Minotauru”, kao i muzičke reference ka stilu italijanskih kancona i popularne muzike Mediterana sredinom 20. veka u pesmama „A Luntun” i „Funestra” (bonus traka čije se objavljivanje u okviru albuma očekuje u narodnom periodu), takođe doprinose ovom utisku.

Ipak, kao što je retko šta jednoobrazno u stvaralaštvu Mimika orchestra, tako se idejna pozadina albuma Altur Mur ne može svesti isključivo na realizaciju mediteranske niti vodilje. Pre bi se moglo reći da se njime otvara šira diskusija o tome koje su granice Balkana i Mediterana, šta je rezultat njihovog prožimanja, imamo li pravo isticati tu podelu kulturološkim diferencijacijama i naknadnim teorijskim refleksijama i, u krajnjoj instanci, identifikovati se sa jednim na uštrb drugog.

Murtićev nepresušni entuzijazam za sve oblike tradicionalne muzike ovog dela Evrope sugeriše da je stvaralaštvo Mimike utemeljeno na ideji o temeljnoj povezanosti mediteranskih i balkanskih oblika kulturnog ispoljavanja.

Pored činjenice da je ovaj album rezultat njegovog pomnog istraživanja mediteranskih muzičkih sredstava, moj je utisak da Murtićevo kontinuirano interesovanje za balkanski folklor zaista doživljava svojevrsnu amplifikaciju na ovom izdanju.

Mimika Orchestra (foto: Vedran Metelko)

Kao što je uočljivo u kompozicijama „Fondo”, „Amuar” i „Brindiž”, koje bih, zbog bogatstva muzičkog izraza u njima, mogao nazvati svojim favoritima na izdanju, čini se da Murtić formuliše nove ideje na temelju svežeg, još preciznijeg proučavanja specifičnih tehnika koje u muzici primenjuju različite balkanske zajednice. Ilustrovanu mediteransku atmosferu ovde obogaćuju jasno uočivi elementi romske muzike i veštine koje često odlikuju ansamble okrenute srpskoj i makedonskoj tradicionalnoj muzici.

Iznenadni bljeskovi melodijskih i harmonskih rešenja koja sežu od muzike Šabana Bajramovića ili ansambla Teodosievski do istarskih muzičkih lestvica zabavljaju slušaoca na isti način na koji to čine sporadični delovi teksta koje on razume tokom slušanja.

Kao i sama muzika, tekst u ovim numerama obezbeđuje slušaocu neočekivane momente lucidnosti čak i kada mu zvuči kao opomena – to je, rekao bih, slučaj u pesmi „Brindiž”, kada se suočavamo sa stihovima poput ovih: „Svit se vrti, izgubili smo busolu” (autor stihova je Marta Kolega).

PROMIŠLJENI ARANŽMANI

Šarenolike muzičke intervencije ove vrste u muzici Mimike nipošto ne treba smatrati manirizmom koji interkulturalnost pretvara u svrhu po sebi – naprotiv, to koketiranje sa melodijskim i harmonskim navikama različitih lokalnih zajednica i dalje služi samoj „pesmi” u osnovi ovih kompozicija, pevljivoj i bez interpretacije tehničkih muzičkih sredstava ili značenja teksta.

Siguran sam da je fantastično vokalno izvođenje Maje Rivić, Dunje Bahtijarević i Marte Kolege primarni razlog za tu ubedljivost pesme kao pesme na novom albumu. Maja Rivić se na njemu gotovo u trenutku preobražava čas u praslovensku dodolu, čas u u sledbenicu Ele Ficdžerald! Neposredno dejstvo takvog muzičkog izraza doprinosi oslikavanju mitskog mediteranskog i balkanskog pejzaža, čiji nam se smisao obelodanjuje samo u snoviđenjima ove vrste, smelim iskorakom iz sfere značenjskog.

Brižljivo promišljeni Murtićevi aranžmani, koji sežu od koketiranja sa izražajnim sredstvima sving orkestara do smelijih izleta duvačke sekcije u pravcu slobodnijih oblika džeza i avangarde, predstavljaju okvir unutar koga ovaj sastav od samih početaka ispoljava svoje muzičke vizije. Kako bi obezbedio koherentnost takve složene koncepcije, Murtić preuzima na sebe i ulogu dirigovanja u ovom orkestru.

Mak Murtić / Mimika Orchestra (foto: Filip Kovačević)

Kada je reč o duvačkoj sekciji, ovakva unutrašnja organizacija, svakako, je i jedna od karakteristika koja povezuje novi Mimikin album sa prethodnim ostvarenjem Divinities of the Earth and the Waters. Nasuprot tome, novi album karakteriše izvesno odstupanje od muzičkih sredstava klasične muzike 20. veka, uočljivih na prethodnom izdanju. Eho muzike Stravinskog na Mimikinom ostvarenju iz 2018. godine pada u drugi plan u prisustvu snažnijeg odjeka balkanskih i mediteranskih muzičkih horizonata na novom izdanju. Istovremeno, drugačija postavka muzičara sa kojima Murtić radi na albumu Altur mur neminovno rezultira novim stvaralačkim vidicima. Nedavno objavljeni album odlikuje čvršća, dominantnija ritam sekcija, koja na njemu dobija novu boju i samostalniju ulogu.

Album „Altur mur” i Mimika Orchestra nalaze se na TOP 20 Balkan Chart listi albuma iz 2022. godine

Budući da majstorstvo ovog sastava upravo leži u činjenici da on kompleksnošću svog izraza osvaja publiku različitih interesovanja, možda će upravo u ovoj činjenici deo Mimikinih slušalaca pronaći posebno osveženje.

MITSKO I DIGITALNO

Nemoguće je ne osvrnuti se na čitavo bogatstvo solo deonica sa kojima Mimika orchestra raspolaže na ovom albumu. U demokratičnoj atmosferi koju Murtić neguje u svim sastavima sa kojima radi, gotovo svaki instrumentalista dobija priliku za solo: to nije nešto što se podrazumeva kada je reč o dvadesetdvočlanim orkestrima!

Mimika Orchestra (foto: Nikola Knežević)

Smela, uigrana savremena džez svirka na saksofonima Vojkana Jocića i Marka Gudelja obradovaće publiku koja tom sastavu pristupa sa džezerskog stanovišta, a moj je utisak da upravo takva publika u Hrvatskoj i Srbiji verno prati rad Mimike. Solo na kavalu u numeri „Funestra” (koji izvodi Aleksandar Jovevski) javlja se neočekivano i zapanjujuće vešto se probija kroz harmonske vratolomije mediteranskog, čak i šansonjerskog konteksta, koji podržava veselkasta duvačka sekcija u duhu svinga. Izrazita ekspresivnost solističke epizode na flauti u čvrstom „Minotauru” (za koju je zaslužna Nika Bauman), u trenucima gotovo frenetična, potpuno razmrdava slušaoca nakon kompozicija „Funestra” i „U slast”, uljuljkanog u mekanije big bend aranžmane.

Ne smeju proći nezapaženo ni brižljivo oslikana sint prostranstva Lea Beslaća (kao ni retki, ali jasno uočljivi gitarski efekti Josipa Šustića), koji nas u dodiru sa različitim balkanskim, meditaranskim, evropskim muzičkim tradicijama podsećaju da se ne može zanemariti realni stvaralački i slušalački kontekst – 2022. godina, 21. vek, era novih mogućnosti umetničke ekspresije. Oni ne razbijaju mitsko u osnovi muziciranja Mimike, već omogućavaju dijalog tradicionalnih mitskih snoviđenja sa svetom digitalnog, podjednako mitskim i obavijenim koprenom neistraženog i nepoznatog.

Mimika Orchestra (foto: Marina Uzelac)

Korišćenje sintova i efekata ove vrste nije novost u slučaju Mimikinog stvaralaštva – ono se može naći i na prethodnom albumu – ali je važno istaći da u njima leže veći muzički potencijali nego što se to inicijalno očekuje od sastava koji neprestano reflektira o muzičkom folkloru.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Stvaralaštvo Mimika orkestra zaslužuje veću afirmaciju na balkanskom i evropskom tlu, ali i na svetskom muzičkom tržištu. Mitskom atmosferom prožet audio-vizuelni spektakl, koji Mimika nudi svojoj publici na koncertnim izvođenjima, predstavlja iskustvo koje treba čuti i u Srbiji, u većim koncertnim dvoranama ili na džez festivalima. Ova muzička družina – bolje reći, jedna prava, dobro organizovana i međusobnom podrškom prožeta muzička komuna – mogla bi muzičarima u Srbiji biti podstrek za stvaralački rad sličnog oblika, kao i za dalje istraživanje kulturnog nasleđa ovog dela Evrope.

U vidu uzora, Mimika bi mogla podstaknuti i neke nove, interbalkanske muzičke saradnje, što bi moglo predstavljati jedno posebno ostvarenje muzičkih pretpostavki u osnovi projekta kao što je Mimika orkestar.

. . .