Magazin Etnoumlje / Rubrika: Bez paradajza, molim!

Šetnja u bašti zvukova

Na sredini između muzičke kritike i putopisa, ovaj članak donosi priču obavijenu oko desetog izdanja world music festivala „Gardens of Sounds” , koji je održan od 10 – 12. juna 2022, na jugu Poljske. Katovice su grad u kojem je smešten ovaj festival, dok organizaciju potpisuje institucija kulture Katowice – the City of Gardens.

Autor: Marija Vitas

Elina Duni, na koncertu sa Robom Laftom, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

Boravak u Katovicama je ovoga puta bio džekpot. Najlepša verzija posete nekom festivalu „preko grane” jeste ona u kojoj imam priliku da manifestaciju smestim u širi kontekst. Drugim rečima, to je mogućnost da osetim mesto u koje sam došla, kao i ljude koji tu žive, rade, kreću se… Tada mogu još bolje da doživim sam muzički festival zbog koje sam zapravo došla. Jer, to onda nije tek zaseban, strogo oivičeni entitet, već svojevrsni mali ritual u životnom ciklusu jednog grada.

Formalno, ovo mi je bila druga poseta Katovicama, ali ja je vodim kao prvu. Prethodni, nulti put, odigrao se oktobra 2017. godine, kada sam kao deo tima World Music asocijacije Srbije učestvovala na WOMEX-u. I, zna se kako to ide sa najvećim sajmom etno muzike… Odeš u neki grad i „ne vidiš belu mačku” od celodnevnih aktivnosti u sajamskom, kao i celovečernjih događaja u koncertnim prostorima. Jer, kad ideš na WOMEX, ti si otišao na WOMEX, a sam grad je tek zvanična odrednica koja ti piše na avio-karti ili služi za pravdanje troškova ili dobijenih sredstava od institucije koja je dala podršku za putovanje i rad.

Sastav Czeremszyna, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

U Katovice, na festival Gardens of Sounds (Ogrody Dźwięków), došli smo zahvaljujući Martini Van Njuland (Martyna Van Nieuwland), koja nas je direktno, tête-à-tête (bilo je to u Budimpešti, u aprilu, gde smo se sreli na festivalu Budapest Ritmo), srdačno pozvala da budemo gosti festivala. Kasnije ćemo shvatiti da je, pored Martine, tu i mali tim vrednih „mrava”, zaposlenih u instituciji kulture Katowice – the City of Gardens (Katowice Miasto Ogrodów), koji nas je razmazio ljudskom toplinom i odličnom organizovanošću. Da pomenem samo jedan, sporedan element, a to je velika plišana igračka lav, koja nas je čekala u sobi, pored reklamnog materijala (cegeri, brošure), bonova i mape sa naznačenim lokalima za doručak i ručak. Lav je svakako bio namenjen našoj ćerki, koja silom ili lepotom prilika redovno sa nama obilazi srpske i evropske festivale.

SLATKI UKUSI

Nije bilo potrebno napraviti mnogo koraka u Katovicama da bih već tog prvog dana (10. jun) došla do zaključka da Poljaci upadljivo vole slatkiše. Ako kažem da raznih prodajnih i ugostiteljskih objekata povezanih sa slatkišima u Katovicama ima mnogo više nego pekara u Beogradu, onda je svakom mom sugrađaninu/čitaocu članka jasno kakva je dostupnost slatkih ukusa na katovičkim ulicama. Rečju – na svakom koraku.

Jedan od posebno dizajniranih klavira u zgradi institucije ”City of Gardens”, Katovice, 2022 (foto: Marija Vitas)

Slatki ukusi su jurili za nama, spopadali nas, čak i onda kada nismo prvi pokazali želju za upoznavanjem. U restorančiću Coffee-jka, vrlo interesantnog, cool ambijenta, gde smo redovno doručkovali (a izvrsne ručkove smo imali u lokalu Krystynka), naivno smo prvog jutra naručili, pored ostalog, prženice, računajući da znamo šta ćemo dobiti. Neočekivano, bile su slatke, prelivene filom i opremljene jagodama, malinama, borovnicama, bananom, jabukom itd. To je bilo tako dobro da smo svakog sledećeg jutra pokazali prema istom jelu notu slabosti i dokazali da smo i mi „Poljaci”. Ispadosmo i veći Poljaci od Monjike Madejske (Monika), divne, brižne članice kolektiva Gardens of Sounds i Katowice – the City of Gardens, koja sama kaže da je „izrod” jer uopšte ne voli slatkiše, što je izgleda retka osobina u tom delu Poljske.

Ali, imali smo i planski obilazak jedne slatke turističke destinacije. Reč je o prodavnici vrhunskih sladoleda Lody, koja ti najpre namiguje na jednom ćošku, pa ako ne pokažeš interesovanje, sledeća iz lanca brenda ti maše posle dvadeset metara, pa naredna viče za tobom, a ona tamo te vuče za ruku. I onda, trećeg dana, kažeš: Idemo na sladoled!

Ako bih u programu jubilarnog izdanja festivala Gardens of Sounds tražila pandan poljskom sladoledu i svim drugim doživljenim slatkim ukusima, onda bi to bio koncert Eline Duni i Roba Lafta (Luft). Jedini su koji su nastupili u bašti kluba Drzwi Zwane Koniem, u blizini Crkve Svete Marije (Kościół Mariacki w Katowicach), primerka neogotike izgrađenog šezdesetih godina 19. veka.

Crkva Svete Marije, Poljska, Katovice, 2022 (foto: Marija Vitas)

Sve se sklopilo tog trećeg dana (12. jun), na festivalskoj završnici – relaksirajući baštenski ambijent sa dovoljno zelenila, stambene zgrade u okolini, pogled na deo prelepe crkve, toplo popodne, sunčeva energija i muzika.

Ovo mi je bilo treće slušanje Eline Duni uživo. Prvi put, u Beogradu, na Danima švajcarske muzike (2015), Elina je nastupila u kvartetu, što je imalo jako dobar vajb. Drugi put, na kragujevačkom festivalu Estam (2019), pojavila se u triju sa engleskim gitaristom Robom Laftom i albanskim harmonikašem Gentom Rušijem. Utisak mi je bio da je to više duo Eline i Roba nego trio, te da između ovo dvoje umetnika postoji intenzivna muzička (i emotivna) komunikacija, dok je Gent bio u drugom, nejasnom planu. I, dokazalo se to, u Katovicama, tri godine kasnije – Elina i Rob jesu vrlo skladan duo.

Elina Duni & Rob Luft, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

Rob je u ovom slučaju funkcionalan gitarista mekog tona, idealan partner Elininom suptilnom i pokretljivom, soft-pop-džez glasu. Ona peva slatko, umilno i vedro, bez naročitih dinamičkih promena. Glasom, a katkad i dairama, skakutala je po stolovima za kojima je sedela uljuljkana publika i uživala pride u laganom letnjem piću.

Slušali smo niz obrada tradicionalnih pesama mahom iz Albanije. Krase ih osobine koje su svima nama, Balkancima, bliske, kao što su pečalbarske i ljubavne teme, ritam 7/8, te „disbalans” između veselog zvuka pesme i njenih stihova prožetih ozbiljnom tugom… Tu su se negde udenuli i džez standardi „Look For the Silver Lining” i „Willow, Weep For Me”, te Sinatrina  „I’m Fool to Want You” (na bis), pa jedna arapska prastara stvar… Za mene je zlatni presek koncerta bio zvuk crkvenih zvona iz okruženja, koji se tako dobro smestio između, ako ne grešim, razigrane albanske pesme o zavodljivoj ženi i poletne Genzburove „Couleur Café”.

KJAROSKURO

Jedna od prvih stvari kojih smo postali svesni kada smo se posle pređenih 900 kilometara, u četvrtak uveče, 9. juna, parkirali ispred zgrade insitutcije kulture Katowice – the City of Gardens, jeste „ukrajinsko pitanje”. Delom opravdano geografijom, ali i kao posledica političkih stavova, to „pitanje” je mnogo drugačije i transparentnije postavljeno u Poljskoj nego u Srbiji. Kao turobna protivteža slatkišima na svakom ćošku, i fenomen rata u Ukrajini je stalno pred očima – u vidu ukrajinskih zastava i platna u bojama iste na brojnim katovičkim zgradama, preko informacija o raznim događajima socijalnog ili umetničkog karaktera koji sa tim imaju veze.

I sam prostor Katowice – the City of Gardens je tokom festivala bio semantički vrlo kompleksan. Ispred glavnog ulaza imao je postavljenu binu za prve dve festivalske večeri. Pritom, u samoj zgradi se nalazi punkt za prijem i pomoć izbeglicama iz Ukrajine, pored kog smo svakodnevno prolazili. Ovaj efekat kjaroskuro je za mene bio emotivno snažan i samo pojačao lični stav o raznobojnosti i složenosti života, u kom možeš, kao masa ili pojedinac, nekada i sinhrono da vodiš dve putanje suprotnih karaktera.

Igor Zakus and Usein Bekirov, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

Naša ćerka se družila sa troje malih Ukrajinaca, koji su prebegli sa svojim roditeljima-muzičarima. Baš tu, u zgradi City of Gardens, oni nalaze mir i sigurnost u poslednjih nekoliko meseci. Imali su smeštaj u jednoj od soba, baš kao i mi, gosti festivala. Samo, mi smo tu proveli četiri noći i nakon toga se vratili svom pravom domu.

Ukrajinski element je imao i svoj minut u programu festivala Gardens of Sounds, ubačen u poslednjem trenutku. Mini-koncert Głos z Ukrainy (11. jun), smešten između nastupa trija Monsieur Doumani i ansambla Czeremszyna, doneo je fini džez dua Igora Zakusa (bas gitara) i Useina Bekirova (sintisajzer), Krimskog Tatara. Bio je to kratki, relaksirajući most između moćne world-rok psihodelije i narodske žurke. Mada im u biografijama stoji da su okrenuti i folkloru kao inspiraciji, ovde se to nije čulo. Naprotiv, čuli smo sasvim klasičan džez zvuk, što je nebitno, jer je muziciranje Dua Zakus – Bekirov nosio neki poseban, vanmuzički sloj, koji je svima nama, tamo prisutnima, bio gotovo opipljiv.

WORLD ROCK

Ispostavilo da su čak tri koncerta na festivalu nosila taj neki muzički i vanmuzički „pogled” ka domovini, rodnoj grudi, za koju je dotični umetnik prikačen nevidljivom vrpcom. Taj zanimljiv, a verovatno neplanirani festivalski lajt-motiv, osetio se kod Eline Duni, ukrajinskog dua, ali i kod umetnice koja je otvorila Gardens of Sounds (10. jun). Munlajt Benžaman (Moonlight Benjamin) često opusuju bombastično, kao „sveštenicu vudu-roka”, predstavnicu „vudu bluza” i tome slično. Delom je to zasnovano na činjenici da je rodom upravo sa Haitija, odakle se kasnije izmestila u Francusku, ali jeste i terminološka posledica same muzike.

Moonlight Benjamin, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

U suštini, stil Munlajt Benžaman i njene petorke mogli bismo da definišemo kao rok muziku unutar world music kišobrana. O tome svedoče instrumentarijum (električne gitare, bas gitara, bubnjevi), stav muzičara na sceni, energija… Ipak, ima kod Munlajt i nečeg od specifičnog nasleđa koje takođe nosi u sebi. Kao mnogi „crni” pevači, i ona voli naglašenu muzičku interakciju sa publikom, a sklona je i društveno osvešćenim porukama, noseći i ponešto od navijačke ekspresije. Pored ovakvog umetničkog pristupa, Munlajt krasi i zavidan vokalni volumen, zaobljen glas i pevanje sa osetnim, neevropskim roots elementima, na kreolskom i francuskom jeziku, a sve to je pratila čvrsta svirka.

Još uvek, međutim, čekam trenutak da me muzika Munlajt Benžaman emotivno dirne, te da prevaziđe moj dominantni utisak o vrhunskom profesionalizmu i izvođačko-tehničkoj besprekornosti.

ENERGIJA I PSIHODELIJA KIPRA

Do Poljske sam mislila da smo mi neobični roditelji, čudaci, koji vucaraju dete od koncerta do koncerta, od festivala do festivala… U Poljskoj sam shvatila svu našu običnost, normalnost i potpunu neoriginalnost.

Na festivalu Gardens of Sounds bilo je mnogo dece – najmanje, male i malo veće. Sedeli su roditeljima na ramenima, gegali se oko njih, skakutali, jurcali ili plesali ispred bine. Jednoj rasplesanoj devojčici je Munlajt Benžaman nakon koncerta poklonila album!

Naša iskusna, mala festivalska hodočasnica se, pak, snebivala u početku, da bi druge večeri (11. jun) raskrstila sa stidom i otpočela svoje plesanje uz trio Monsieur Doumani. Ova kiparska ekipa nam je uveliko muzički i ljudski veoma bliska. Srećemo se povremeno, lepo družimo, pričamo, smejemo, a sad smo ih treći put slušali uživo, pri čemu su prva dva puta bila u Beogradu, upravo u našoj organizaciji. I dok su na festivalu Todo Mundo (2018) i koncertu u klubu Dim (2019) nešto više isticali tradicionalni zvuk (u svom inače prevashodno autorskom radu), u Katovicama su pokazali onu noviju verziju sebe, materijalizovanu na aktuelnom albumu Pissourin (2021).

Monsieur Doumani, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

I dalje su to oni, nema sumnje, nisu se transformisali, već prirodno razvili svoju muzičku priču. Samo su sada više u atmosferi roka, pa i psihodelije. Monsieur Doumani su takođe doneli, da citiram samu sebe, „taj neki muzički i vanmuzički pogled ka domovini (…)”, ali fizički iznutra, ne spolja. Antonis Antoniu (curas, glas), noseći stub trija, živi na Kipru, svakodevno osećajući problematiku i specifičnosti sredine i prilika, pretačući ih u stihove i muziku, a isti je slučaj sa Dimitrisom Jasemidesom (trombon, flauta), dok gitarista Andis Skordis, takođe Kipranin, rezidira u Holandiji.

Monsieur Doumani su, kao i uvek, bili ubedljivi. Definitivno su ušli u red mojih omiljenih world music sastava. Iznenadilo me je, samo, da je na njihovom koncertu (i celoj večeri) bilo procentualno više starijih ljudi u inače generacijski lepo prošaranoj publici festivala. Očekivala bih upravo suprotno, s obzirom na zvuk ne samo Kiprana, nego i potonjih Poljaka, ansambla Czeremszyna, uz koje je teško sedeti.

TRADICIJA DUVAČKIH ORKESTARA

Naše dublje sjedinjavanje sa poljskom kulturom na licu mesta desilo se u dva navrata, i to oba puta u subotu, 11. juna. Najpre je to bilo prilikom posete gradiću Tarnovskje Gori (Tarnowskie Góry), u koji smo otišli opet radi muzike.

Centar grada Tarnovskje Gori, 2022 (foto: Bojan Đorđević)

Do ovog šarmantnog grada se stiže autoputem, za oko pola sata. Imate utisak da je to još jedan od, doduše, nešto udaljenijih delova Katovica, jer su Katovice sa obližnjim mestima na tom putu (Bitom, na primer), tesno povezane i nadovezane u stilu našeg „Morava grada” (Jagodina, Ćuprija, Paraćin), samo bez političkog predznaka. Radije ćemo reći da ovaj svojevrsni poljski megalopolis, poznat kao Metropolia GZM, ima predznak industrijalizacije, budući da je taj kraj postao posebno važan i popularan nakon otkrića rezervi uglja.

Rudnici uglja, izgradnja prve železničke pruge, industrija… To je značilo preokret u istoriji Katovica i okoline, tokom 19. veka. Tako je i u krugovima radnika krenula da se neguje praksa duvačkih orkestara, koja je jedna od prepoznatljivih odlika ovog (šleskog) kraja, pa i samih Katovica, koje su član Uneskove Mreže kreativnih gradova u oblasti muzike, baš kao i naše Vranje.

Helikon u jednoj od kancelarija institucija ”Katowice – the City of Gardens”, 2022 (foto: Marija Vitas)

Tragom duvačkih orkestara, uz Martininu logističku pomoć, otišli smo u parohijsku crkvu, na probu Duvačkog orkestra Kamiliańska (Parafialna Kamiliańska Orkiestra Dęta). Jeli smo dobre kolače i pili kafu i sok, dok je orkestar, na čelu sa kapelmajstorom Olekom Kenihom (Olek König) uvežbavao instrumentalne obrade hitova Ejmi Vajnhaus, grupa A-ha, Bee Gees itd. Pripremali su prigodni program za neki nastup.

Oni nisu tradicionalan bras bend, ali jesu jedan od savremenijih oblika tog nasleđa. Stoga ne neguju lokalni repertoar, mada mi je u pauzi probe Olek objasnio da jesu okrenuti i delima autora iz toga kraja, kao što je Juzef Šved (Józef Szwed, 1929 – 2006). Ovaj dirigent, profesor i kompozitor, rodom baš iz mesta Tarnovskje Gori, imao je sklonost i ka narodnim, naročito šleskim melodijama, a značajan deo njegovog opusa čine upravo dela za duvačke orkestre: marševi, uvertire, svite…

Na probi Duvačkog orkestra Kamiliańska, Tarnovskje Gori, 2022 (foto: Marija Vitas)

Kamiliańska je velika grupa entuzijasta, na čelu sa Olekom. U orkestru ima i studenata muzike, kao i starijih meštana bez formalnog muzičkog obrazovanja, i sve su to ljudi iz grada i okoline. Koriste moderne duvačke instrumente, a stariji tipovi (flighorne itd) koristili su se u ovom kraju do perioda između dva svetska rata. Olek voli za sebe da kaže da je Šležanin, što se podudara sa vrlo prisutnim i živim osećanjem šleskog etničkog identiteta na ovom području. Pa i sami kolači koje smo jeli, puni sira, bili su tako šleski, ili nemački, kako bismo mi u Srbiji to rekli.

Orkestar Kamiliańska je od početaka vezan za crkvu, te redovno nastupa na crkvenim i gradskim svečanostima, u punom ili manjem sastavu. Olek mi je naglasio da duvački sastavi ovog kraja tradicionalno sviraju i u samim crkvama, za Božić, Uskrs i pojedine svece.

Bez obzira na nenarodni repertoar, ja sam uspela da zamolim da mi, nakon probe, neko od muzičara odsvira nešto tradicionalno. To je ljubazno učinio Edvard Papaua (Edward Papała), izvevši na bas klarinetu melodiju šleske pesme „Poszła Karolinka”, koja je u pogledu popularnosti nešto kao naša „Ajde, Jano”.

Ovo računam kao svoje prvo, diskretno „njuškanje” po poljskom brass band nasleđu. Nadam se nastavku, nekad u životu…

POGRANIČNA ENERGIJA

Drugi direktni kontakt sa specifičnom poljskom kulturom desio se te večeri, na koncertu sastava Czeremszyna. Devetočlana ekipa, sa raznolikim instrumentarijumom i nekoliko pevačkih mikrofona, obećavao je „visoki napon” i snažan udar folklorne energije. Oduvali su.

Uigrani, „vremešni” sastav postoji od 1993. godine. Dvoje članova je opstalo od godine osnivanja do danas i oni su se pokazali kao nosioci velike scenske sigurnosti, živosti i pozitivnih vibracija čitavog benda. Barbara Kuzub-Samošuk (Samosiuk; harmonika) i Mirek Samošuk (Samosiuk) vizuelno i energetski su bili vrlo privlačni, a Mirek dodatno i zbog impozantne bas balalajke u rukama.

Na nastupu sastava Czeremszyna, Festival ”Gardens of Soounds”, Poljska, Katovice, 2022 (Arkadiusz Ławrywianiec)

Primer su šarolikosti i uzbudljivosti „pogranične muzike”. U konkretnom slučaju je reč o fantastično izmešanim i izbalansiranim poljskim, beloruskim i ukrajinskim slojevima. Vokalno višeglasje, jasna svirka i funkcionalni aranžmani, koji kao da ne menjaju, već samo pojačavaju dejstvo sirovog narodnog izraza, bili su elementi ovog, po meni, savršenog koncerta.

Dok je katovička publika pevala zajedno sa njima, očigledno odlično poznajući folklorni opus ovog dela Poljske (Podlasko), razmišljala sam o tome koliko li je lako privući publiku na njihov koncert u nekom drugom kraju Evrope. Jer, oni su s jedne strane verovatno nepoznati većem delu evropskog kontinenta, a poljska muzika nije popularna ni blizu kao flamenko ili fado. Istovremeno Czeremszyna nudi kvalitetno, živo tumačenje tradicionalne muzike i odličnu žurku. Svakako mogu biti izbor za neki veći festival raskošnijeg budžeta.

KATOVICE, GRAD ZA ISTINSKE RADOZNALCE

Stanovnici Katovica kažu da njihov grad i kraj nisu toliko atraktivni turistima, kao neka druga mesta u Poljskoj (na čelu sa prestonicom Varšavom). Rekla bih da je to samo posledica navika ljudi da hodaju utabanim turističkim stazama (kud svi Turci, tu i mali Mujo). Šetnja Katovicama podrazumeva uživanje u priličnom izobilju arhitektonske lepote i odnegovanih fasada.

Muzička akademija u Katovicama, 2022 (foto: Marija Vitas)

Vidan je i potencijal pravog „zelenog grada”, budući da se i u taj aspekt ulaže. Ako odvedete dete do jedne naročite fontane u centru, sa mnoštvom kombinacija vodenih mlazeva, možete da opustite mozak na duže vreme, jer će se dete tu zabavljati do „prekosutra”.

Digitalna izdanja magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Katovice su grad koji voli muziku, umetnost i gaji razne manifestacije. Jednu smo u potpunosti „upili” i zavoleli – Gardens of Sounds – dok su nas na veče jednog drugog festivala, usmerenog na teatar i performans, spontano odveli Martinini prijatelji, nakon našeg poslednjeg festivalskog after-parti druženja. Gledali smo predstavu, negde, napolju, pod skoro punim mesecom…

. . .