Rubrika: Opus, fokus…

Jelena Popržan (2. deo)

Popržan Jelena je naša sagovornica. Njeno glavno muzičko oružje su glas i viola. Ovo je drugi deo članka u centralnoj rubrici „Opus, fokus…” u 34. štampanom broju magazina „Etnoumlje”, objavljenom krajem septembra 2021. godine.

Autor: Marija Vitas

Madame Baheux, 2012 (foto: Igor Ripak)

NALAŽENJE SVOG PUTA

• Kada si počela da otkrivaš svoj glas? Da li si ga ikada školovala ili razvijala uz nekog mentora ili je tvoj vokalni izraz samo produkt ličnog karaktera, emocije, unutrašnjeg naboja?

– Još kao klinka sam volela da pevam. Ustvari, zbog pevanja sam i krenula da se bavim muzikom. Često sam se snimala na kasete ili za ukućane imitirala omiljene pevače i gnjavila i njih i razred u školi da organizujemo priredbe. Kasnije, kao tinejdžerka sam uz pokoji akord na gitari pevala rok i pop šezdesetih i sedamdesetih i neke nove hitove – ekipa iz kvarta u Novom Sadu je najviše volela da im pevam What’s Up od 4 Non Blonds (Ta stvar ima za mene dalju priču, jer sam je, dvadeset godina kasnije, pevala u praznom karaoke-baru sa dve drugarice, a to je nekim ludim slučajem dovelo do saradnje sa džez kompozitorom i vođom sastava Vienna Art Orchestra, Matiasom Riegom/Mathias Rüegg). Od sedmog osnovne do kraja srednje škole sam pevala u zrenjaninskom amaterskom horu Josif Marinković. Osnovao ga je Slobodan Bursać, a hor je iznedrio dobar broj profesionalaca, poneki i sa svetskim karijerama. Ovaj hor je bio od izuzetnog značaja za omladinu devedesetih godina – da njega nije bilo ko zna šta bi ta ekipa radila u osetljivom periodu. Nakon što se hor raspao, mnogi su podlegli drogama i alkoholu. Ali, kroz horsku pevačku praksu skroz sam se odučila svog prirodnog, grlenog glasa. Dobila sam klasičnu postavku i nakon šest godina hora mi je trebalo valjda još šest da povratim kontrolu.

„Razmišljala sam da upišem pevanje, ali nisam mogla da odlučim da li da to bude klasično ili džez, a i bojala sam se toga što mi se već u horu desilo – da me neko oformi pre nego što sama shvatim šta tačno želim od svog glasa.”

– To je bila dobra odluka. Kad mi je nešto tehnički bilo potrebno, raspitala bih se kod kolega. Tako da nisam školovala glas, al se radilo na tome. Dobar deo mog pristupa jeste to što si navela u pitanju.

Jelena Popržan kao srednjoškolka (iz porodične arhive)

• Da li si se tokom studiranja viole u Beogradu osećala kao riba u vodi ili kao crna ovca? I, kako se desila Austrija? Da li si se odmah tamo srodila sa sredinom, ljudima, stilom života?

– U Beogradu sam provela samo dve godine. Prva je bila uzbudljiva zbog promene sredine i snalaženja u svakom smislu, a tokom druge sam ja mentalno već bila na drugom mestu. Naime, krajem prve godine studija, kod profesora Dejana Mlađenovića, sasvim sam slučajno dobila stipendiju (koleginica koja je bila izabrana nije mogla da ide, pa je predložila mene) za master-klas na letnjoj akademiji i festivalu kamerne muzike Allegro Vivo u Hornu u Austriji. To je bilo 2001. Bila sam oduševljena i zbunjena time što sam tamo doživela. Studenti muzike iz celoga sveta, čije se samopouzdanje baziralo na sasvim drugim stvarima nego što je to bilo kod omladine u Srbiji. Docenti, profesori, koji su za vreme nastave držali svoje instrumente u rukama i koji su svirali na koncertima kamerne muzike. Svirali su, nastupali… A od toga čak i zarađivali! Taj odlazak me je motivisao da vežbam čitave sledeće godine. Izabrala sam tada dosta ambiciozan repertoar, a baterije koje sam tamo napunila su stvarno trajale godinu dana. Po svaku cenu sam htela da ponovo odem. Za taj drugi put je carica majka digla kredit (jer, otkud u to vreme prosvetnoj radnici i samohranoj majci dvoje dece 1000 evra?). Na master-klasu sam ovoga puta imala časove kamerne muzike kod Herberta Kefera, profesora viole i člana Kvarteta Artis. On me je pred kraj kursa pozvao da studiram u njegovoj klasi. I kako drugačije, nego – da, ići ću. Sećam se da je mama kroz suze od radosti i tuge rekla – Pa, Jelo, ti se nikad nećeš vratiti. Elem, zadesila sam se u jednom selu koji se zove Oberšicen (Oberschützen), u priličnoj zabiti, na zapadnoj obali Panonske ravnice u Burgenlandu. To je istočni deo Austrije, nekada više mađarsko nego nemačko govorno područje; mešovito stanovnišvo, a jaka desnica. E, tamo postoji odeljak akademije iz Graca, u kom predaje odlična garnitura profesora za sve klasične instrumente, gde je i moj profa predavao. Većina studenata i profesora živi u Beču ili Gracu, a ovamo se ide samo kad se mora. U Oberšicenu sam provela dve godine i htela sam ostati još jednu, da bih vreme studija iskoristila kako treba i konačno počela ozbiljno da vežbam. No, pala sam u depresiju, dok mi drugarica nije lepo objasnila da je to zbog moje odluke da ostanem. U roku od jednog dana se sve rešilo – prvog koga sam srela na faksu u Oberšicenu sledećeg jutra bio je bivši cimer, koji mi je odmah ponudio sobu u Beču na mesec dana, besplatno.

„Taj prvi period u Beču je bio jedan od najtežih. Tada sam osetila onu groznu samoću, koje ima samo u velikom gradu.”

Jelena Popržan i Damir Imamović, Salam Orient Music & Art festival, Beč, 2020 (foto: Georg Cizek-Graf)

• Da li si se ikada zanosila karijerom violinistkinje/violistkinje u sferi umetničke muzike ili je tvoj duh uvek žudeo za alternativnijim oblicima umetničkog izraza, za avangardnijim idejama, vodeći muzičkom buntu i eksperimentu?

– Ja od početka nisam sebe zamišljala kao klasičnu muzičarku. Zanimalo me je da pevam i da se pratim na nekom instrumentu. Nisam ništa znala o tome šta me čeka u školi. Krenulo je sa dosadnim skalama i glupim melodijama, ali to sam prihvatila kao nešto čiji smisao još ne prepoznajem, a što se mora proći da bih stigla tamo gde sam pošla. Kasnije sam se bavila samo klasičnim repertoarom, iako sam slušala sve ostalo. Sa šesnaest me je moj drugar, tadašnji dečko, koji je svirao rok gitaru, pozvao da uradimo nešto zajedno. Doživela sam šok, jer sam shvatila da ne umem da odsviram ni jedan ton „iz glave”, iako sam tada već svirala zahtevan klasični repertoar. Napravili smo tri stvari, ali se ja nisam osećala slobodno. Trebalo mi je desetak godina da se oslobodim i krenem da improvizujem. Dok nisam upisala akademiju, nisam se pitala mnogo o budućnosti, jer je sistemom školovanja do tog momenta bilo jasno kojim se putem ide. Tek sam se na prvoj godini studija zapitala: a šta sad?

„Klasično obrazovanje u muzičkim školama i akademijama te priprema za solistu, a to je apsurdno, nerealno postići. Na početku te ne uči da se igraš kroz muziku, kasnije te ne uči da razmišljaš o i u muzici, i sve vreme ti sugeriše neki put koji nema veze sa realnošću.”

– Tržište rada nudi samo po nekoliko mesta u orkestru i prosveti, a to ti niko ne kaže, niti te iko priprema za ta dva posla. Orkestar me nije mnogo zanimao. Govorila sam da bih radije prodavala šrafove nego da sedim tamo. Iako volim da sviram klasičnu muziku u svim oblicima, brzo sam uvidela da bih ja u orkestru više smetala i da bi mi bilo teško da se ustrojim i podredim toj hijerarhiji. Nakon završenih studija i nakon što sam krenula da radim svoje projekte, ipak sam razmišljala da bi trebalo da uđem u neki orkestar, zbog sigurnosti. A onda se desilo nešto divno. Prijavila sam se na audiciju za mesto u orkestru u kom sam povremeno radila kao zamena. Ali, odgovor je bio negativan, tj. nisu me ni pozvali na audiciju, što je vrlo neobična stvar! Nakon kratke zbunjenosti, čula sam u sebi glas… Kao da mi duh te skupine ljudi iz žirija govori: Jelena. Šta ćeš ti tu? Nemoj da trošiš vreme, ovde bi se osušila. Počela si da radiš to svoje i ostani pri tome; može samo biti dobro. I to je bio kraj svih predstava i zabluda o radu u orkestarskoj kancelariji.

KAD MI SE DIGNU ROGOVI

• Koja je tvoja prva autorska kompozicija?

– Prva stvar je bila Gyere ide babe, za Catch-Pop String-Strong. Fazon je možda post-etno, sa rokerskim nabojem i liričnim kontrastom. Taj rif na violi sa glasom, imala sam dugo kao ideju, ali je nisam razvila u stvar, tj. posložila note do tri minuta dužine. Koleginica iz Dua, Rina Kačinari (Kaçinari) insistirala je na ideji da sviramo autorsku muziku i hvala joj na tome. Dok sam ja bila sumnjičava po pitanju mog komponovanja, jer nisam znala kako se to radi, ona je sa lakoćom i jakim samopouzdanjem donosila svoje ideje. Za Madame Baheux sam uradila nekoliko kompozicija na narodne teme, ali sam ipak više aranžirala. Prva veća kompozicija su sedamnaestominutne varijacije na temu La Folia, a ideju za to sam imala još u srednjoj školi, kad sam svirala Korelija. Razmišljajući o ideji za master, setila sam se nje, a istovremeno sam htela da naučim da koristim luper. Tako sam spojila te dve ideje, a usput je rad ostao meni, tj. nije završio kao skupljač prašine u nekom univerzitetskom magacinu. Prvi skok u hladnu vodu je bio kad me je režiserka Sara Ostertag pozvala da komponujem muziku i igram u dečjoj predstavi Warum das Kind in der Polenta kocht (Zašto se dete kuva u palenti) Aglaje Veteranji. To je bio veliki zalogaj. Namučila sam se, ali sam i uživala u radu. Inače, ja uglavnom radim sa Sarom Ostertag. Kad radim sa njom, nikad ne znam šta će do kraja da ispadne. Sa Sarom sam uradila 6-7 predstava, tako da mi već imamo uhodan proces, koji funkcioniše po rajsferšlus-principu. Ja se nadograđujem na njene ideje i ona na moje, tako da su produkcije vrlo intenzivne – ne isplati se mnogo da komponujem pre nego što produkcija uopšte počne. Ono što pripremim unapred je izbor instrumentarija ili ideje o boji zvuka. Ponekad osmislim malo veće instrumente/instalacije, koje usklađujem sa scenografijom. Za predstavu Muttesrache Mameloschn sam koristila princip springdrums-a (u ovom slučaju bubnjevi sa federima) za čije federe sam zakačila violinu, i time dobila prirodni dilej i prirodno pojačanje zvuka.

• Kako bi opisala svoje osećanje identiteta? Smatraš li se građankom sveta? Austrijankom? Da li u srcu nosiš Banat, Bosnu, bilo koji kraj sveta na poseban način?

– Meni je moj deda Dušan često objašnjavao da smo mi pravoslavci odnosno Srbi, iako je njegova žena, a moja baka Valja, Ruskinja, koja verovatno potiče od nekog naroda sa Kavkaza. Mislim da je njegova ideja srpstva bila daleko od ove novokomponovane i da potiče još iz vremena kad su važili religija, jezik i pleme, tj. familija. On je doživeo Drugi svetski rat, bio je u logoru, a rođen u Kraljevini Jugoslaviji. Mislim da je sve nepravde i mučenja tokom rata povezivao sa neprijateljem koji je pripadao katoličkoj strani. Ljude je voleo bez obzira na pripadnost, bio je Vojvođanin. Njega pamtim kao predivnog, blagog, strpljivog čoveka, koji je umeo da nasmeje ljude, a svoje duševne muke je natapao kapljicama. Mene je kao desetogodišnje dete jako pogodio raspad Jugoslavije. Tek sam krenula u školu, u kojoj su nas učili bratstvu i jedinstvu, kulturnom bogatstvu naroda i narodnosti, i meni se sve to jako sviđalo. Sa tim sam se identifikovala. Kad se desio raspad i rat, osećala sam se prevarenom. Ništa mi nije bilo jasno. A još pre nego što sam shvatila ideju nacije i nacionalizma, ona mi je bila jako sumnjiva. Instinktivno, nikad mi to nije štimalo. Još manje sam sklona patriotizmu.  Ne mogu da prihvatim identitet tj. osećaj pripadnosti koju dobiješ za džabe. Nacionalni identitet vidim kao slepo verovanje sopstvenim ugnjetavačima, prodavcima magle i laža u bojama zastave. On zamenjuje sve mogućnosti individualno stvorenog identiteta, iz sopstvenog napora. Ono što mi je blisko, što volim i što mi je dato koz porodicu i prijatelje, ne vezujem ni za koji čoporativni identitet.

Jelena Popržan sa sestrom Vanjom, levo (iz porodične arhive)

„Ja se osećam kao kod kuće na bini, kad komponujem, u prirodi, i kad mi se dignu rogovi – a to je kad otkrijem nešto novo kroz razmišljanje ili korespodenciju sa svetom oko sebe.”

• Kako bi opisala svoj odnos prema tradiciji, tradicionalnoj muzici, kao i muzici koja ima dodirnih tačaka sa tradicijom? Da li širiš svoje znanje i vidike vezano za tradicionalnu muziku, možda i sa ciljem daljeg obogaćenja svog umetničkog jezika? Koje su ti tradicionalne, narodne muzike, oblici, pesme, najbliskije?

– Narodnu muziku sam slušala nedeljom, dok su bake kuvale ručak. Devedesetih, narodnjaci nisu bili kul. Bili su deo neprijateljske propagande i paušalno sam bila protiv svega narodnjačkog, osim ponekad kad su stariji uz gitaru pevali starogradske i nekoliko tradicionala. Tek kad sam otišla u Austriju, od ćaleta sam tražila da mi snimi na CD neki kvalitetan narodnjački miks. To mi je dosta značilo u momentima nostalgije, tj kad se nisam snalazila u novom okruženju, jer ta muzika uglavnom nosi osećaj bola, pa je pogotovo u takvim momentima lako identifikovati se sa njom. Ja sam tek u Austriji, sa jedne drugačije pozicije, uspela da čujem lepotu te muzike, oslobođenu svih negativnih konotacija. U to vreme je bilo mnogo muzičara sa celog Balkana u Austriji. Oni su dalje razvili žanr Balkan-džez, koji je svakako uticao na mene da nešto u tom fazonu i sama probam. Pretpostavljam da su donekle bili i pod uticajem bugarskih kolega koji su se tu našli, jer Bugarska ima malo dužu tradiciju fuzije tradicionalne muzike sa drugim stilovima. U to vreme se zapadni svet baš ložio na tzv. balkansku muziku. Verovatno iz potrebe za nečim iskonskim, za šta se veruje da su sami izgubili, a što Balkan još poseduje. Tu ima mnogo egzotičnih i romantičnih projekcija, tako da sam ja već od početka bila svrstana u world music i to ne toliko zbog mog repertoara, koji se samo delom bazirao na tradicionalnoj muzici, nego zbog činjenice da dolazim iz Srbije, a balkanskim ili tzv. etničkim narodima se naravno folklor ubrizgava sa majčinim mlekom. Jednom me je jedan profesor, nakon izvedbe Gusarke Dženi, pitao kako sam ja došla do Brehta. U tom momentu je trebalo da ga isto to pitam, ali me je njegovo pitanje mnogo zbunilo, pa nisam. Mogla sam i da preuzmem ulogu koju je okolina projektovala na mene, pa da iz zabave ili koristi radim ono što se od mene očekuje, a to mnogi i rade, što je sasvim u redu. Teško je na zapadu dokazati individualnost odnosno dugo traje dok se ona prizna kod umetnika koji dolaze iz tih tobože etničkih-zemalja. Pristup klasičnih kompozitora poput Bartoka me je takođe inspirisao da obrađujem tradicionalne melodije. U mojim repertoarima ima i irsko-škotskih tradicionala, a do nekih bugarskih tema sam čak došla preko snimaka npr. Endija Irvina (Andy), irskog muzičara.

„Kad obrađujem neku tradicionalnu temu, pokušavam da joj pristupim tako kao da je nikad nisam čula nego sam samo pročitala notni zapis (kao da sam je sanjala). Time dobijam posebnu vrstu slobode interpretacije.”

JELENA POPRŽAN – 3. DEO

JELENA POPRŽAN – 1. DEO

. . .