Magazin Etnoumlje / Rubrika: Izvrnuta torta

Trista grama gladi za poneti

U rubrici „Izvrnuta tortaˮ nastavljamo serijal o romansiranim sećanjima terenskog gitariste. Acart nas smešta u Švicu, Valjevo i kontekst zvan svadba. Naredni tekst u okviru ovog ciklusa biće objavljen 1. juna 2021. godine.

Autor: Aleksandar Mitrović Acart

– Kako ti, bre, nije jasno?

… Znači zvekneš kombajn na gajbi. Teraš na Mirijevo. Pakujete opremu, roudije i karnet. Pičiš u Švicu preko Mađarske. Gurni im neku lovu da te ne koče na granici. Treba da stignete do subote u zoru. Roudi ima adresu i vozi pravo na ciriško jezero. Tamo sviramo svadbu. Mi slećemo iz Begea taj dan oko 10. Tad treba da stigneš nazad po nas na ciriški aerodrom i da nas baciš u smeštaj da se resetujemo. Posle nas voziš na riljanje, a ti pališ da spavaš. Skupljaš nas kad završimo svirku i istovaruješ u smeštaju. Malo spavamo i ujutro nas zvizneš na aerodrom. Mi pravac Bege jer jurimo da sviramo Valjevo. Ti nazad na jezero. Pakujete sve i sebe. Nazad u Beograd. Javljaj se uz put.

Vidiš da je lako!?

Zbunjeni kombista zeva u mene. Usta mu zjape kao rasušeni stari trokrilac. Gledamo se kroz dim Drine koju mahnito pali. Od one, od koje ti i treće koleno vuče hronični bronhitis. Davno bi mu cigara ispala iz usta da se nije zalepila za donju usnu. Tako bleji cigara. Bleji i on.

***

Ovaj suludi plan o međunarodnoj tezgomuzikološkoj akciji zipovanoj u dva dana, prošao sam sa menadžerom. Konkretno, 18 puta. Kaže mi na kraju:

– Ajde, ajde, možete vi to. Znam da ćete biti sigurni i ne sumnjam u tebe.

– Ali, druže, sumnjam ja! – govorim, avaj, sebi.

Švajcarsko-valjevska turneja je počela da me radi na kiselo nedeljama ranije. Kad sam počeo da jurim povoljne kombi ponude. I obesmišljeni ata-karnet. I jeftine avio-karte. I hindu avionski obrok za bubnjara. I vegan sendvič za pevačicu. I da l’ u avionu imaju sok od paradajza. Doduše – za mene.

***

Tako smo se jednog popišanog jutra skupili k’o šljive u julu. Ne svraćamo na do sada podrazumevana pumpna peciva. Pravac – aerodrom. Ješćemo nešto ludo čim sletimo. Sto posto. A i radujemo se putovanju. Jedina koska je to što je Švica samo pola vikend-akcije. I to što ćemo ređe spavati.

U avionu – sendviči. Svima isti. Al’ zato bezveze. Hladni kao i svet kome hrlimo. Koca i kafa svima. I, vozi bajo. Pevačica nas gasira da svi naručimo po viski. Surduknula ih je sve u sebe.

Po sletanju, utopistički jurim ćevape na šljaštećem aerodromu. Da poništim grozotne leteće sendviče. Ali, ćevapa nema. Dobro, može burek. Ali ga nema. Dobro, šta bre ima?

Aerodromska pekara svetli poput ljiške diskoteke. U njoj mi pružaju amorfno i ultra-haj-gejn-deluks spakovani poluzalogajni sedmoevarski kroasan. To je najbliže hrani u čitavoj njihovoj gastronomskoj ponudi. Kaže, time se ovde ožderu za doručak. Još im ostane pola. Jednog. Kroasana.

– Auuuu, Miiile – mislim.

– Zemlja gladi – kažem bendu – Sledeći put slanina pod mišku.

Smeštaj koji su nam mladenci uplatili je negde. Ako postoji mesto Kloten, to je to. Toliko je negde da je skoro nigde. Na rubu kosmosa. Ali, po iskrcavanju iz kombajna ne ulazim u smeštaj. Jok ja. I basista jok. U stvari, kompletno smo se rastavili na desantne jedinice od po dvoje. U potrazi za nečim sklonim jedenju. Praistorijski lovci transponovani desetinama hiljada godina unapred koji hitaju u prodže. Kapiramo da bar tu postoji nešto prehrambeno. Da rsnemo neki štap kulena. Na primer.

Nekoliko minuta kasnije izlazimo odatle kao popišani. Sa anemičnim italijanskim grisinima u rukama. Kažu, to se ovde ožderu. I ostane im pola. Kesice. Grisina. Stomak zvoni u kvartama. Kud je i došao ‘vamo.

***

Zevali smo nekoliko sati u smeštaju. Čisto je koliko i dosadno (čitaj: mnogo). Sviram polazak na ciriško jezero. Kažu, to je odmah tu. Blizu. Taman tamo da ukačim neki hot-dog uz vodu. Ili, one plažne krofne pred tonjak.

Posle 50 kilometara vožnje stižemo. Na jezero. Bez jezera. Ono, doduše, postoji na starim jezeroplovačkim mapama. Ali ga ispred nas nema. Možda je tu živelo u krečnjačkom dobu. Ili je u njemu Atila spirao čukljeve. Ali, sada ga nema. Jednako nema ni hot-doga. Stigli smo na svadbu u Cirih bez Ciriha, koja je na jezeru bez jezera. Strepim da se i naši poslodavci nisu pokroasanili u tuđini. Nadam se da ovde postoji ritual prehranjivanja gostiju. I muzike. Ili ću ugristi tranzitnog konobara za nogu. Toliko sam gladan. Maštam sutrašnje Valjevo i duvan čvarke.

Ali, kombista je upadljivo kul. Zadovoljno & dugo je trljao ruke od nabijenih stotina i stotina kilometara puta 35 centi, pa je izgulio kožu. Sreća, pevačica uvek ima pomade sa reklame. I šminku. I ogledalce. I pudlicu. I krilo za Golfa-dvojku. I sve to drži u tanjiru. Tako vara apetit. Kad bode direkt iz ovala.

Mislim se nešto:

– Nećeš se ti, sestro, ovde najesti. Nema ti ovde krcatog ovala i konobara za vratom koji ti dosipa sarmu. Preko glave dok srčeš supu. Kao u mladenovačkoj kafani. Ovde nam infuzija ne gine.

Sala je oniža i oldskul. Sa titobilnim glomaznim tepihom. Kao u Moroviću. Cenim, biće kosovski boj namestiti zvuk u ovom petozvezdičnom hotelu. Brifingujem tefter da vidim šta su hteli za ples i tortu. Tako se i prisetih mnogih esperanto mejlovanja sa mladom. Ova Makedonka je rođena tamo. To jest, ovde. Svoj maternji zna na otprilike. Srpski nikako. A, tek engleski…

Mladoženja je Crnogorac. Nije čovek želeo da se meša u pregovore oko svoje svadbe. To, ionako, rade žene. U tom mantranju, dok cimamo espresa pred nemili ulazak gostiju, skoro da već vidim kako Sokolići nišane pevača i potražuju mu 600 uzastopnih Mostova na Morači.

Kum – Banja Luka. Vizualizujem tu umilnu seču karasevdahom: Izgrišću ti oka oba, bićeš moja sve do groba.

Članak „’Bem ti Fićeˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Svim srcem priželjkujem da ne ugazimo u takav daun. U te, svima poznate, čile svadbe gde individua upre u muziku kao june u plast i sebi pravi gušt. A ostalima parastos!

– Ae sad Žal za mlados’. Al’ unazad.

Moje košmare iz bliske budućnosti prekida konobar turajući nam đus pod nos. Da, spešl-đus sa ciriškog jezera. Bez Ciriha. I bez jezera. Mada, ovdašnji đus ima neku posebnu vibru. Verovatno što ga pijemo iz čistih čaša. Na to nismo navikli. Jer, mi smo, ipak, muzika.

Gosti ulaze u formacijama kao na banketu na travi u ljizgavom američkom filmu. Pretpostavljam da stupaju u salu u već švajcarski predviđenim rutama i tajmigu. Ono malo laganih pesama koje klackamo na finjaka nam upropasti pevač. Juri keca po sali, a intonaciju po bašti restorana. Aj’ što bubnjar svira kao sekirom, nego što ovaj mali peva k’o nogama. Ej, peva k’o nogama. I ništa mu ne možeš.

Uglavnom, ovde su svi kul. Nit’ je dosadno, niti veselo. Nije baš da je euforija. Ali nisu ni zadušnice. Procenat balkaničnosti opada u ljudima po svakom kilometru udaljenosti od grude. Posle kraćeg prvog bloka zove me mladoženja na razgovor sa strane. Kada se to desi nikad nije kul. I uvek je nešto zapelo. Pod obavezno. Ne zato što ne radimo dobro. Jer, da sviramo bolje držali bi cert. A mi smo veseljačka družina. Pretpostavljam da hoće da nas riba zato što je Balkanac. To jest, jer mu se može. I to su legitimni razlozi. Dok mu prilazim listam po glavi šta je moglo da bude neokej.

– Zovem te, brate, da vas platim.

Šokiran sam jednako kao kada nas je zvao lik da mu sviramo čistokrvnu rok svadbu na 8. spratu hotela Slavija.

– Ako bude i jedan narodnjak – pucam! – rekao je taj u Slaviji.

Pitam trenutnog mladoženju:

– Brate, je l’ sve u redu? Hajde, lovu ćemo na kraju. Uživaj ti u svom danu.

I mogu ovako do prekosutra. Vremenom sam iskristalisao čitavu svadbarsko-frazeološku podobnu lepezu. Koja mnogo kaže. A slabo znači.

– Jok. Daj da te sad isplatim.

– Nadam se da ste do sada zadovoljni i da sve ide po planu.

– Ma sve je, mrgo, kako treba. Nego, ja volim posle da jedem i neću da mislim na to.

Čovek, ovaj divni kršni stvor ispred mene, rekao je dve suštinske stvari. Prvo: evo para. Drugo: biće hrane. Hranu bendu prijavljujem odmah. Pare delim na kraju. Da nam ne izmaleriše, pa krenemo da sviramo ogavno i glupo.

Mlatili smo još jedan blok. Ljudi – kultura, nema šta. Za sledeću pauzu nas konobari odvukoše u luksuzni restoranski deo. Doneše obrok koji je predviđen za muziku. Da – obrok. Nema ovde da se kao muzičar prejedaš i prepijaš celi dan. Jedeš jednom i vozdra. Biftek je bio zanosan. Ali, mali. Opet maštam valjevske količine.

Za nekoliko trenutaka će se roudiji uzvrpoljiti. Malo će se otkraviti i poželeti pivo. I da džakaju sa konobaricama. Strategija je da ovaj drugi krene prvoj nadolazećoj konobarici da implementira svoj poslovni plan. On, ipak, u svom siviju poseduje minhensko bauštelsko iskustvo. I poznavanje nemačkog. Ali se ovaj poliglota ovde odlučuje za engleski. I za šarm, baždaren u probranim mirijevskim birtijama. Svedenoj i hladnoj konobarici saopštava:

– Van bir. Bejbi!

– Don’t call me baby! – odgovorila je otresito. I vratila ga na prvu policu bauštelske biblioteke. Kasnije mu je tresnula pivo na sto.

Nas svirače mlada poziva da otresemo kolo. Spašavajući nas daljih blamantnih momenata naših asistenata.

Kako to već biva, zamantali smo se sviranjem. I neizostavnim umorom. Posle petog sata, svaka svadba počinje da mutira u Dan mrmota. Ko i da se seti šta smo sve gulili dok nas nije opkolio krug mladoženjinih najbližih. Ortaka. Kumova. Starojaka. U skupim odelima. U apoenima od striktno 50 franaka su džentlmenski nagrađivali svaku pesmu naše tezgomuzikološke izvođačke delatnosti. Pretpostavljate da nismo svirali Orneta Kolmana.

Hajp je vodio do starijih narodnjaka. Pa smo Tomu i Miroslava pregazili Stošićem i stigli do Crno vino, crne oči. Zez je bio što je pevač zelen u ovom poslu i ne seća se pesme u celosti. Mi ovu stvar nikad nismo ni opepelili. Bubnjaru svejedno koja je pesma. Basista uvek može šunjato. Klavijaturista zna foršpil do pola. Ja se sećam harmi refrena. Za strofu da me ubiješ. Sve u svemu, k’o jedan šuntav.

Članak „Transkript za ponosˮ Aleksandra Mitrovića Acarta u rubrici „Izvrnuta tortaˮ

Dok opkoljeni pošvajcarenim grmaljima mrljavimo foršpil, pevač otrčava na terasu. Pokušava da na telefonu presluša pesmu i zapamti je. Kada je već postalo degute, jer smo foršpil ponovili osam puta – eto nama vokalnog soliste. Kreće pesmu. Ali se stih po stih mrsi kao mače u kučinu. Počinje i da se upadljivo preznojava. Postaje evidentno da padamo na ovom klasiku.

Želja da sa tezge ispariš je prva od veština koje bi muzičar zatražio zlatnoj ribici.

Druga je da možeš da budeš ono rengele i gledaš pevačima u džepove kad uzimaju bakšiš. Kad god je pevačica imala džepless haljinu, uvek nam je bio tanak dan.

No, pošto nam je isparivanje otežano išlo, i u neznavanju šta da radim, derem se ka pevaču:

– Daj mi ovamo taj mikrofon, mali!

Sve mislim – nemam pojma strofu, ali ako je smuntaju momci na brzaka, vataću ga na emociju u refrenu. I napraviću obrve na tužno.

Da se razumemo: već imam dva mikrofona ispred sebe. Za bekove i tokbek. Ali, ovi ljudi hoće direktan pristup. Da ga gledaš u oči sa dva santima. Neće Kleptona koji džonja iza stalaka, monitora i gitare. Hoće te u nedra.

Spuštam gitaru, istupam ispred sastava i stajem ispred najglomaznije persone. Pa šta bude. Krećem pesmu oko koje se stvorio hajp i uvod kao da je Shine On You Crazy Diamond.

Digitalna izdanja Magazina „Etnoumlje” mogu se kupiti na sajtu „Novinarnica”

Međutim, Švajcarci su fini ljudi. Kojeg god da su porekla. Ovo su istumačili ne kao krp da premostimo blamažu, već kao učinjenost. Kao dobar poslovni gest da neki gitarista izađe ispred njih i najbolje što ume donese nekog oldskulaša. Atmosfera počinje da omekšava. Topi se kao plažni sladoled u Herceg Novom.

Čovek sa kojim mi se već sudaraju naočare ulazi u sevdahovanje. Pomogle mi obrve na tužno. I što sam verovao u Topalovićev refren. Radi ga Crno vino. Uspeo sam. Jes!

Ali, odjednom, on se hitro udaljava na metar od mene. Tu kopa rov. Skrozira me neko vreme. Onda, elegantnim pokretima prve balerine, gura ruku u spoljni džeo sakoa. Ovde ljudi, i kada su u dernečenju, ne smeju da skidaju sako. Čudnih li, i strogih zakona.

Dakle, drug u sakou vadi 50 franaka i vaspitano ubacuje u moj analogni džep iznad srca. Na svadbarsko beloj košulji, koja je već od znoja požutela kao stare Novosti. Iz svog džepa, koji služi kao prebivalište francima namenjenim za muziku, dasa opet vadi novčanicu.  Posle samo dva stiha. I ponovo posle sledeća dva. I opet. Poželeo sam da ova pesma traje kao Betovenova Deveta, da bi ovaj gospodin mogao u svoj punoći da iskaže svoju divnoću.

Od svojih pevačkih početaka izdvajam i Malted Milk u jednom čarobnom beogradskom bluz-klubu.

***

Svadba je završila u minut. Švajcarski. Ipak je bilo dobro. Pakujemo se umorni kao mumije. Predlažem kolegama da se bakšiš skupi na gomilu i preda u humanitarne svrhe. Konkretno – za mene. Auto koji vozim odbrojava sitno i večerašnji iznos bi mi pomogao da kupim novi. Bez moranja da prodajem stari. Nešto smo se vezali on i ja. Nekim čudom se ovaj fantastični predlog odbacuje.

Roudiji laganeze sklapaju razglas. Kombista je stigao i vozi nas na nekolikosatno spavanje. Odlazimo sa jezera bez jezera. U naseljeno mesto. Koje nije naseljeno. Ni mesto. Pa u zoru na avion nazad. Posle toga vozači, tehničari i sva oprema klackalitis-kombajnom do Beograda. Mi u podne sviramo Valjevo.

***

Nepristojno je rano. Opet aerodrom. I amorfni kroasani. Srećemo kolege. Jedni su prateći bend jedne od naših najpoznatijih pevačica. Radili Švedsku noćas. I sad, nazad kući preko Ciriha. Drugi su članovi najpop benda u tom trenutku. Prašili neki disko sinoć. I svi hrle nazad. A svima nam se fabrički spava.

***

Poštovani putnici, pripremite se za sletanje na aerodrom Nikola Tesla.

Naši drugari iz primarnog kombija su u tom trenutku možda tek napustili Švicu. Beogradski kombista iz Resnika je zorom već utovario rentanu opremu. Čeka nas na aerodromu. Omiljeni nam je lik taj vedri i nasmejani čovek. Da priznam, možda je još više omiljen što nas je dočekao sa pljeskavicama. Najgurmanskijim i najvećim koje postoje. Naravno da smo mu javili da se, po cenu života i smrti, ne pojavljuje ispred nas roštiljless. Rastržemo mesa kao kojoti. Kombi miriše na luk i poselo. Kakva radost što smo napustili Zemlju gladi. Smejemo se skroz do Valjeva. Onako bezveze. Nekad i ne preostaje mnogo drugog.

Valjevo. Opet niska sala. Ova u pločicama. Zveči kao klonja na BAS-u. Dočekuje me prijatelj sa kojim sam studentskih dana počeo da nastupam u Beogradu. Tada smo svirali džez. Kasnije će se ispostaviti da je ovaj čovek jedan od najepohalnijih džez umetnika u nas. Sada mi, u odsustvu mog pojačala, on donosi drugo. Da premostim valjevsku svadbu.

Saleću nas konobari. Drugačiji od jučerašnjih. Izlizani. Proćelavi. Sa vinjačkim šmekom.

– Gde ste, momci? Je l’ bila svirka sinoć? Šta ćemo da popijemo? Može šljiva za početak, pa da vidimo za posle?

Po statutu svadbarsko-kafanskih uveseljavačkih delatnosti, bend se uvek zove Momci. Bez obzira na to da li ima ženskih članova. I koliko je takvih. Iskusan konobar, takođe, ume da prepozna i šefa orkestra. Oko njega se najviše vrti. Ako je pametan i predusretljiv, dobiće 20 jurića od istog. Ovaj je svoje vrlo zaslužio. Evo i zašto.

Na sto stižu. Na sto ih je spustila neka viša sila. Na stolu jesu – duvan čvarci. Kreće sudar rukama i opšti grabac. Obema rukama ih trpamo u usta. U nozdrve. U uši. Mažemo po glavi. Guramo u džepove. Velika švajcarska depresija u trajanju od 24 sata je po na nas ostavila neizbrisive traume. Glad nije za ljude.

Naravno, svadba nije svadba ako prvi, i to obavezno pre vremena, ne stigne kruševački autobus sa babama. Jedan od većih talenata im je taj što nikome i nikad nisu ostavile bakšiš. Sećam se da mi je juče bilo posve neobično što se kruševački babobus nije desio u onom luksuzu na ciriškom jezeru. Naravno, bez jezera.

***

Svadba već uveliko šiba. Pevač prvi put u životu nema tremu. Reži od početka i sad mu, i pored neumevanja, verujem sve što otpeva. Pomogla mu valjevača. I preumor koji nas sve vozi. Tačnije, koji nas već mori. I žilavi kao beba gumenu igračku.

Ali, ćufte su lajtmotiv ovog dana. Komada: 2. Tačnije, dvojica zaokrugljenih burazera blizanaca. Ispalih iz Kustinog filma. Ova dvojica šestogodišnjaka reprodukuju najdopadljiviji smeh kome sam ikad prisustvovao. Grle se, padaju i valjaju po tlu. Lupaju rukama i nogama o pod. Plaču i grcaju u zanosu od smejanja. Ne sakrivajući to, neprestano upiru prstom u našeg pevača. Karikiraju ga i postaju veća atrakcija od samog benda. Izgleda da ovi mališani jedini razaznaju kolegino nebaratanje pevanjem. Već i na bini počinjemo nezadrživi smeh. Prestajem da bivam u mogućnosti da držim gitaru od kontrakcija. Prestajem da bivam u mogućnosti da stojim zbog smejanja. Imam utisak da smo glasniji od onolikog razglasa.

Naposletku, dežmekasti gospodin odvodi ove momčiće koji su razmagnetisali veselje. U svakoj ruci vuklja po jednog. Deca brišu suze od smeha, dok ih čika rasteže po sali i odvodi kući. Već je kasno za njih. Već je kasno za nas. Uspeli smo druge da ubedimo da smo super. Decu nikako. Car je go!

***

Možda se ova svadba nekad završila. Možda smo naposletku popili po 2 kila vode iz mesta. Da ubijemo žeđ. Da anuliramo duvan čvarke. Sve im pevalo. Možda smo se nekad spakovali i otišli za Beograd. Možda smo spavali u kombajnu. Ili smo tada uz cerek premotavali ovaj dvodnevni film. Možda sam stigao kući. I spavao nekoliko sati. Možda sam jutrom otišao na posao u muzičku školu van Beograda. Možda sam se te večeri vratio u grad i 200-ti put stao na vonjave daske čuvenog restorana. Možda sam ovu svirku počeo sa All Of Me iz G. A završio sa:

– Tebi je lako, što ti iiimaaaaš meeeneeee… Aaaaj sad viiiiii!!!

A, možda nikada nisam ni otišao sa valjevske svadbe. Zakucao ekser u prolaznost. Ostao. Možda zbog svega, u hladnim hodnicima predratnih dorćolskih zgrada, nekad i dalje jasno čujem onaj najiskreniji smeh. Koji me podseća na muziku…

. . .