Rubrika: Profilisanje

Goran Trajkoski: Pokajanje je kreativna sila koja pokreće svet

Goran Trajkoski, poštovani makedonski muzičar, prošle godine je u dva navrata dao lep doprinos kulturnoj sceni naše zemlje. Radio je na muzici za predstavu (na mađarskom jeziku) Ana Karenjina Novosadskog pozorišta (reditelj: Dejan Projkovski), koja je imala premijeru 29. oktobra 2019. Predstava je i dalje na repertoaru pozorišta, ali je, kao i druge, otkazana u ovom periodu, zbog pandemije korona virusa. Nešto kasnije, Goran Trajkoski je u beogradskom klubu Drugstore, 26. decembra, svirao sa Bjesovima. Njegov boravak u Novom Sadu jesenas bio je prilika za intervju za „Etnoumlje”.

Autor: Nikola Glavinić

Goran Trajkoski (izvor: YouTube Print Screen)

Goran Trajkoski je rođen 1963. godine u, tada, Titovom Velesu, u sadašnjoj Severnoj Makedoniji. Završio je engleski jezik i književnost u Skoplju. Od sredine osamdesetih je na muzičkoj sceni. Posle pank grupe osniva bend Padot na Vizantija, čija je muzika bila uzbudljiva mešavina dark/gotik roka i vizantijskog pojanja. Taj stil nastavlja u sastavu Mizar. Kasnije će, sa grupom Anastasia, tu muzičku sliku obogatiti folklornim koloritom. Paralelno radi na muzici za film i pozorište. Sa Anastasijom je potpisao muziku za film Pre kiše, nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji, filmom koji je bio u najužem izboru za Oskara za najbolji strani film. Kao kompozitor, sarađivao je sa pozorištima u regionu, u Grčkoj, Bugarskoj. Gitarista je i u nemačkoj grupi Deine Lakaien. Svira i sa makedonskim sastavom Muger Fuger, sa kojima je objavio LP. Na vinilu  izlazi i njegov solo album Скомраси Апсурдистански – muzika iz filma Ругање со Христос.

Kakav je Vaš utisak o glumcima Novosadskog pozorišta i o tom pozorištu uopšte?

To je jedan ozbiljan kolektiv, sa veoma talentovanim i već izgrađenim glumcima. Saradnja je bila odlična, tu su bili i studenti sa Akademije. Predstava je bogata, sa puno glumaca, interesantna, spektakularna!

Vratimo se u prošlost. Kada ste osetili da je muzika to čime želite da se bavite? Da li je to možda bilo kad ste prvi put čuli Joy Division?

Mnogo ranije. Gitaru sam počeo da sviram u osnovnoj školi. Krajem sedamdesetih godina dobio sam želju da se bavim muzikom. To je bilo stidljivo i neambiciozno. Ono što me je pokrenulo bila je pank eksplozija. Tad sam se ohrabrio i počeo da pravim prve kompozicije, sakupio školske drugove i napravio bend. Tako je to počelo davne 1979. godine.

Zanimljivo je da ste posle toga muziku učili od makedonskih prvaka narodne muzike – Peceta Atanasovskog, Vanje Lazarove, Nikole Cvetkovskog… Kako se desio taj preokret, možda je tačnija reč – preobražaj?

To je došlo prirodno. Niko me nije terao na to. To je bio moj neki unutrašnji poriv ili zov da istražim i naučim. Da počnem prepoznavati sebe. Takozvana moderna muzika 20. veka, sada 21. veka je bila dominantno inspirisana i pokrenuta crnačkim folklorom, tačnije njegovim derivatima – bluzom i ritamenbluzom. Tom analogijom sam hteo da upoznam svoje korene, muzičko nasleđe i da od toga krenem, ne zaboravljajući savremene tokove, period u kojem živim.

Goran Trajkoski (izvor: YouTube Print Screen)

Kakvi su oni bili kao predavači, kao učitelji? Čini mi se da izvođači tradicionalne muzike tu muziku osećaju nekako organski. Oni je izvode prirodno i bez mnogo promišljanja i razmišljanja o tome.

Da, oni su sve to imali i usvojili prirodnim putem, spontano. Nisu pohađali nikakvu muzičku školu. Njihove priče su bile vredne. Sećanja na to kako su došli do znanja, ko im je pokazivao pesme, kako su usavršavali svoju tehniku, koja je bila uloga i mesto muzike u ranijim vremenima… Recimo, Pece Atanasovski (čuveni gajdaš, prim N.G.) mi je pričao kako je on, kao mlad momak, dobio tu čast da stekne pravo da svira na svadbi. Za njega je to bilo veliko priznanje, pošto su tada svadbe bile ono što su danas koncerti, nastupi… Svako vreme ima svoj način izražavanja i stil života. Ta iskustva se prelivaju iz jedne posude u drugu i tako dolaze do današnjeg vremena. Balkanska muzika, i šire, regionalna muzika i svetska muzika uopšte, uglavnom se prethodnih vekova širila usmenim putem, prepričavanjem i prenošenjem muzike od jednog ka drugom. Tako nešto se dešava i danas. Mlad čovek sluša tu muziku i uči je i prenosi. Knjiški način učenja muzike je, po mom mišljenju, u drugom planu, i u velikoj manjini.

Pričali smo o počecima bavljenja muzikom. Pitao bih Vas nešto još intimnije. Verujući ste čovek. Kada ste osetili Gospoda u sebi i oko sebe?

Moja prva iskustva i pouke o veri su došli od bake. Nisam siguran, ali mislim da sam imao 4-5 godina. Od trenutka kad sam došao do tog saznanja, postoji svest o tome u meni. Moje opredeljenje za to, moj pokušaj aktivnog učešća u crkvi, shvaćenoj kao sabor živih ličnosti u ime Isusa Hrista, desio se krajem tinejdžerskog perioda. Od tada je to moje svesno formulisanje intimnih, unutrašnjih osećanja.

Goran Trajkoski (izvor: YouTube Print Screen)

Da li se u tom, tinejdžerskom dobu dogodila i fascinacija i inspiracija Vizantijom?

Fascinacija Vizantijom počela je sa grupom Joy Division. Znam da oni nisu imali nikakvu svest o tome, ali mene je njihova muzika asocirala na to. U tome je i veličina umetnosti – da probudi različite asocijacije i povezivanja kod slušalaca, konzumenata. Mene su glas Ijana Kurtisa (Ian Curtis) i atmosfera koju su Joy Division pravili naveli da razmišljam o tome i da krenem da prekopavam i istražujem na tom polju. Inače, Vizantija je jedan širok pojam. Ona se nikad nije zvala tako, već Romeja ili Istočno rimsko carstvo. Početkom 20. veka, jedan nemački istoričar umetnosti je uveo taj termin i sad svi mi ponavljamo to ime. A da postoji vremeplov i da dovedemo stanovnika Romeje i da mu pričamo o Vizantiji, on ne bi imao pojma šta je to. Taj komonvelt je bio nešto kao što je sad zapadna civilizacija. Samo što je ona trajala 11 vekova, a današnja anglo-saksonska civilizacija, čiji smo, na žalost, i mi sateliti, traje manje od stotinak godina i već je na samrti, na svom kraju. To je neuporedivo sa 11 vekova.

Osvrnimo se i na grupu Anastasija, posebno na muziku za film Pre kiše. Ta muzika je  uticala na mnoge muzičare u Srbiji. Neki su odlučili da se bave etnom/world music-om, upravo podstaknuti njome. Uticala je mnogo i na nas ljubitelje tih muzika. Album sa tim saundtrekom je veoma značajan za srpsku scenu. Da li ste svesni te činjenice? Da li ste imali povratnu reakciju od kolega odavde?

Da, znam za to. I nedavno, evo, ovde u Novom Sadu su mi prilazili ljudi i govorili da im je to značilo i da im je bilo bitno. To su ljudi od 40 i više godina… Balkanski prostor je isprepleten, ljudi su povezani na čudan način. Čak i ljudi koji se mrze su strašno povezani, jer, što je čovek sličniji meni, mržnja je veća. Jednostavno, bliski smo i vidimo svoje nedostatke u licu bližnjeg. To je najveći problem kod čoveka neosvešćenog, ogrehovljenog…

Na suprotnom polu od greha je pokajanje. U jednom intervjuu ste rekli da „jedno Gospodi, pomiluj može da zatrese univerzum!”.

Stvarno pokajanje, izrečeno iz dna duše je neverovatno moćno. Moguće je da planinu pomeri. I spasenje je moguće sa stvarnim pokajanjem. Ne moguće, nego jedino moguće. Pokajanje je jedina kreativna sila koja pokreće svet.

Veoma ste samokritični. U istom intervju ste rekli i da mislite da niste dovoljno upotrebili svoje talente. Čak ste rekli da se osećate kao nedovoljno ostvaren čovek!

Pa, osećam se možda i gore od toga. Bojim se da sam zakopao svoj jedini talant, kao u onoj biblijskoj paraboli, i da ću, kad dođe dan, pokazati samo taj jedan. Nisam umnožio svoje talente. Na kraju krajeva, i veliki ljudi su bili potpuno razočarani sobom. Kako ja da ne budem tako samokritičan, kad je jedan Nikola Tesla za sebe rekao da se oseća kao promašen, poražen čovek… Ha, šta ja mogu za sebe onda da kažem?

Koliko to osećanje može da bude i neka skrivena pokretačka snaga koja tera da se radi više?

To mi je jedina nada, ništa drugo. To što je za čoveka nemoguće, za Boga je moguće. Jedina nada je nada u Boga i vera u Boga. Svojim trudom ne mogu ništa da uradim ako ne verujem u Boga. Sve što sam dobro uradio, ne osećam kao svoje. Ako se ljudima nešto dopada, pretpostavljam da su prepoznali Božje nadahnuće, Božju inspiraciju, da su prepoznali Boga. Kao što su, pri ulasku u Jerusalim, prepoznali Boga na magarcu. Ko zna šta je magarac mislio kad je nosio Boga na sebi, da njega slave? Tako sam i ja običan magarac, koji možda nosi blagodat koje možda nisam ni svestan.