RUBRIKA: Knjigu pod mišku

Dimitrije O. Golemović : Svaka ptica svojim glasom peva

Balkan Culture Heritage/Društvo za očuvanje srpskog folklora „Gradac”, 2019

Pesme, decenijama sabirane na terenu

Autor: Ivana Ljubinković

Dimitrije Golemović, sa kazivačima na terenu, Bosansko Podrinje, početak 80-ih godina 20. veka (izvor: Dimitrije Golemović)

Jednom prilikom je naš poznati, nedavno preminuli kompozitor Zoran Hristić, govorio da je razlog zašto toliko voli vozove taj što smo, kad putujemo vozom, najviše u kontaktu sa zemljom i predelima kroz koje prolazimo. Sličan je, na neki način, i posao etnomuzikologa – odlaskom na teren, kontaktom sa ljudima, sa njihovim načinom života i muzikom, upoznajemo našu zemlju i tradiciju na neposredan način. U današnje vreme instant kulture, neobično je čitati knjigu koja je rezultat nečijeg, upravo takvog, četrdesetogodišnjeg rada.

Knjiga Svaka ptica svojim glasom peva profesora Dimitrija Golemovića nastala je kao rezultat obilaska nekoliko stotina sela i sakupljanja velikog broja dragocenih pesama.

Time što ih je objedinio na jednom mestu, autor je doprineo ne samo tome da se one sačuvaju od konačnog zaborava, već i da budu dostupne široj čitalačkoj publici (priloženo je 260 notnih zapisa, ličnih ili preuzetih iz postojeće literature). S obzirom na to da se radi o stručnoj studiji tradicionalnog vokalnog nasleđa sa ovih prostora, podrazumeva se da je knjiga upućena etnomuzikolozima. Međutim, njena vrednost je i u tome što u njoj mogu uživati, slušati i naučiti puno toga zanimljivog i oni koji spadaju u ljubitelje narodne muzike.

Knjiga je podeljena u tri velika poglavlja koja se bave osobinama teksta, melodije i sazvučja. Osim detaljne analize pesama, koja je sama po sebi značajna za uvid u to kako narodna pesma živi i menja se, u „paketu” stiže i kompakt disk sa pomenutih 260 primera (teško da će moći da se nabavi na drugom mestu). Pravo malo muzičko bogatstvo.

Disk počinje pčelskim pesmama (tzv. matkanje), za koje se smatra da spadaju u najstarije u srpskoj praksi (čujemo i seoske bake koje objašnjavaju kako su se nekada pčele dozivale da uđu u košnicu). Takođe, vredni su i retki snimci đurđevdanskih, svatovskih, žetvarskih, kraljičkih, lazaričkih i dodolskih pesama.

Izuzetno su zanimljive balade iz jugoistočne Srbije, kao i narativne pesme, kojima se pripoveda o nesrećnim sudbinama zaljubljenih („Dva se mladi jako zavoleše”), smrti deteta („Hrani majka dva nejaka sina”, „Janu majka na daleko ženi”) ili izdaji voljene ljube („Službu služi Viden dobar junak”). „Sinoć Ivi ljube dovedoše” je, takođe, divan primer narativne pesme, snimljen ’97. godine, a peva je Vojislav Aleksić (1930. godište) iz Pirotskog kraja.

Dimitrije Golemović i članice grupe Ribaševke. Sa snimanja gramofonske ploče, početak 80-ih godina 20. veka (foto: Momčilo Lučić)

Nasuprot narativnim pesmama su one u kojima se više „peva radi pevanja, a ne radi kazivanja”.  Izdvojila bih pesmu na bas „Manʼo bi se šora i sokaka” (Mačva) sa šarmantnim i veselim refrenom, koji pesmu čini posebno privlačnom za izvođenje: dil dil šelper veli: julka julka, dolom lađa dumsa lađa, dumsa ćeri dum salaj dum. Zanimljivo je čuti i drugačiji primer pesme na bas iz Mačve, „Ja na prozor, a mala večera” i to snimak sa BEMUS-a iz 1977. godine!

Odemo li na zapad, susrešćemo se sa malo drugačijim stilom pevanja i „teškim” muškim glasovima, bilo da su u pitanju pesme na bas („Kroz Ražanu kriva džada”) ili na glas („Pod Golijom”), ili, pak, uvek atraktivne potresalice (upečatljiv primer je „O, moj kume, moje pouzdanje” iz sela Zmijanje, Bosanska krajina).

Dimitrije Golemović, Oplenac, 2019 (foto: Radiša Stojanović)

Tu su i šaljive pesme iz Vojvodine – šalajke („Četʼri konja debela”, „Alaj mati, alaj ti”) i bećarci („Aj! Čija kola klepeću sokakom”).

Apropo humora, autor navodi i nešto nalik na „domaći haiku” – pesme koje podsećaju na poslovice ili aforizme – teško ženi koja je poštena, kad ostari nema uspomena; mala moja slatki paradajzu, sećaš li se ljubavi u špajzu.

Kao jedan od mnogih vojvođanskih kontrasta izdvaja se nežni muško-ženski višeglas „Sinoć pade gusti mrak”. A primere šaljivih pesama nalazimo i u okolini Niša – tip pesme dzumba i  „Reče čiča da me ženi”.

Slušajući sve ove pesme, čitajući o njima i njihovim osobenostima – uz posmatranje fotografija pevača iz, recimo, Azbukovice ili ženskog dueta iz sela Rudno, dodola iz sela Brza (Leskovačka Morava), prizora zime u seoskim domaćinstvima iz severozapadne Srbije, kola posle žetve u selu Tabanci, gomile dečice načičkane na prozoru kako bi se slikala (selo Kraljevići, Severoistočna Bosna) itd – zaista se stiče utisak da prodiremo u „karakter, misao, duše i srca prostih slojeva, koji su temelj i ponos našeg jezgra”, kako je Golemović citirao češkog istraživača Ludviga Kubu.

To je jednostavnije definisao svirač i kazivač Krstivoje Subotić, koga autor takođe voli da se seća: „Čovjek je čovjeku korijen”. Ova knjiga služi kao najbolji dokaz za to.