RUBRIKA: Knjigu pod mišku

Marija Dumnić Vilotijević : Zvuci nostalgije

Čigoja štampa, 2019

U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka

Na jesen 2019, pojavila se na našem kulturnom prostoru jedna izuzetna knjiga. Zapravo – naučna studija, ali vrlo atraktivne tematike. Autorka Marija Dumnić Vilotijević je u svoju knjigu Zvuci nostalgije unela ogromno naučno, istraživačko, terensko i teorijsko iskustvo, koje je godinama sabirala obrađujući temu starogradske muzike.

Autor: Ivana Ljubinković

Ansambl Tamburica 5 u kafani „Dva jelena”, Skadarlija, Beograd, 2015 (foto: Marija Dumnić)

Koju pesmu naručujete u kafani? Da li ste više za starogradsku ili novokomponovanu muziku? Svaki ljubitelj narodne muzike (da ne kažem kafane) znao bi da navede bar nekoliko pesama koje smatra da pripadaju jednoj ili drugoj grupi. Međutim, da je ta tema mnogo kompleksnija , pokazuje nedavno izašla knjiga etnomuzikološkinje Marije Dumnić Vilotijević Zvuci nostalgije – istorija starogradske muzike u Srbiji.

Možda baš zbog prisustva pomenutih termina u svakodnevici, iznenađuje činjenica da je ovo prva naučna studija koja se bavi temom starogradske muzike i načinom na koji je ona nastajala.

„Šta je tu staro i koje su dubine te tradicije, bila mi je obaveza da ispitam”, kaže autorka. A ispitala ih je temeljno, posmatrajući najpre nastanak gradske narodne muzike (globalno, na Balkanu, u Srbiji), gradsku narodnu muziku od 1900. do 1941. godine i starogradsku muziku kao žanr popularne narodne muzike. Ovo su ujedno i tri velika poglavlja knjige, od kojih bi svako moglo da bude zasebna studija.

Tragajući za gradskom narodnom muzikom iz vremena pre Drugog svetskog rata, autorka nas vraća u neku, možda ne bolju, ali svakako pristojniju prošlost. U vreme kada su se narodnom muzikom bavili Davorin Jenko, Stanislav Binički ili Isidor Bajić, a na stihove pesnika (J. J. Zmaj, M. P. Seljančica, Šantić, Đura Jakšić…) nastajale pesme koje i danas znamo („Tiho noći”, „Čađava mehana”, „Sve dok je tvoga blagog oka”, „Kroz ponoć nemu”…); kada su kafane bile mesta gde se „stvara kulturna istorija” i kada su muzičari bili obavezni da traže dozvolu za nastup (dvadesetih i tridesetih godina 20. veka). Vodilo se računa o tome šta se peva, a svirke su se slušale putem živih radio prenosa.

Impozantan je i spisak beogradskih kafana sa zabavnim muzičkim sadržajem (mnoge više ne postoje), kao i same pesme koje su se u nekima od njih mogle čuti (recimo „Sagradiću šajku od suvoga kedra” Mijata Mijatovića u „Vardaru” ili „Zračak viri” Sofke Nikolić u kafani „Daj dam”).

Jedna od zanimljivosti je oglas za doček Nove godine u „Manježu”: „u gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike!” Već samo ovo iščitavanje budi nostalgiju, ne samo muzičku već i za Beogradom, za kojim više čeznu oni koji iz njega nisu otišli.

„Serenada Beogradu” („Beograd volim kad sviće”) je jedna od starogradskih pesama koje žive i danas. Napisao ju je kompozitor Žarko Petrović koji je imao ključnu ulogu za nastanak ovog žanra: „On je hteo da oživi muziku od pre Drugog svetskog rata, što je sedamdesetih godina bilo izuzetno kompromitujuće, jer se u pesmama pominje kralj, monarhija itd. Nije dobio podršku Radio Beograda i PGP-a, već se obratio zagrebačkom „Jugotonu” koji ga je dočekao raširenih ruku. Objavio je ploču Starogradski biseri 1971. godine, a posle je usledila serija ploča pod istim nazivom i vinuo je taj žanr na muzičko tržište“, objašanjava Marija.

Autorka ukazuje i na važnost samih muzičara u okviru izvođenja, bilo da pominje nekadašnja značajna imena (poput Vlastimira Pavlovića Carevca ili zlatnu generaciju pevača na radiju: Danica Obrenić, Anđelija Milić, Vukašin Jevtić…) ili savremene izvođače koje je slušala i intervjuisala na terenu. Tu su ansambl Narakord i orkestar Tamburica 5 „respektabilni sagovornici i doajeni starogradske muzike i beogradskog života koji, sviraju preko 45 godina u „Dva Jelena”. A zatim i nezaobilazni Zvonko Bogdan.

Pored detaljne analize repertoara, pulsa publike, dinamike izvođenja – u kafani ili na koncertu – upravo su i razgovori sa muzičarima od neprocenjivog značaja. Zvonko Bogdan, recimo, otkriva neke izvođačke cake o tihom pevanju, o menjanju tonaliteta u toku spleta. A da je „postao gotovo sinonim za žanr” vidi se, između ostalog, i po njegovim kompozicijama „Život teče u laganom ritmu” i „Prošle su mnoge ljubavi”, koje se doživljavaju kao starogradske, iako su nastale u „novije” vreme. To je bio njegov muzički odgovor na „čudno vreme devedesetih”.

Tragajući za različitim zvučnim materijalima, u kombinaciji sa istoriografskim i etnografskim pristupom proučavanju, autorka je u knjizi Zvuci nostalgije uspela da izdvoji pojave koje su relevantne za temu starogradske muzike, stvorivši, možda nesvesno, detaljan priručnik za svakoga ko poželi da sazna išta o gradskoj narodnoj muzici 20. veka, kontekstu u kom se izvodila, repertoaru, načinu na koji se menjala i, naravno, o samim muzičarima zahvaljujući kojima živi i danas.

U Skadarliji, beogradskoj boesmkoj četvrti, 2014 (foto: Marija Dumnić)

A na pitanje da li će za 20, 30 godina nešto što sada smatramo šundom dobiti na vrednosti, autorka kaže da će se čak i na muziku današnjih vremena u jednom trenutku nostalgično gledati. Iako imamo sve razloge da joj verujemo, nadajmo se ipak da će nostalgija budućnosti doneti  neka lepša iznenađenja.